Telegram Austrougarske kojim je objavljen rat 1914. civilizovan je akt naspram početka NATO agresije

NATO bombardovanje Srbije
Izvor: Večernje novosti

Ako je NATO mogao da zaobiđe veto u Savetu bezbednosti i napadne suverenu zemlju, onda će to moći i u drugim slučajevima, ali će to moći i druge zemlje, posebno velike sile. I što je važnije mogu li se humanitarni razlozi tj. "humanitarna intervencija” za pokretanje rata pomiriti sa principom državnog suvereniteta.

Agresija zemalja NATO  na SRJ je bila, kako danas izgleda, umnogome prekretnica u međunarodnim odnosima. Ona je poslednji veliki rat u Evropi u 20. veku. Iako je najavljivano bombardovanje i oktobra 1998. ova agresija tj. rat nije objavljeni rat ni Miloševiću, predsedniku, ni državi Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ), nego je aktivirana naredba Nato snagama. Čuveni telegram Austrougarske o objavi rata Srbiji 1914. može izgledati kao civilizovani akt objave i najave svetske tragedije, nasuprot ovom divljačkom aktu. Divljačkom isto onoliko koliko su divljački bili postupci prema civilima na Kosovu i Metohiji, bilo prema Albancima, bilo prema Srbima.

Agresija zemalja NATO na SRJ je i prvi rat protiv suverene države u istoriji NATO i prva borbena operacija ili misija, kako je nazivaju, sprovedena u, kako kažu, u propagandi u  "humanitarne svrhe”, odnosno da se spreči navodna humanitarna katastrofa, a protiv države koja je, pak, nastojala da spreči terorističke i razbojničke akcije separatističkih i terorističkih grupa unutar svojih granica. Te terorističke grupe samoproglašene u oslobodilačku vojsku, najpre označene kao teroristička organizacija od SAD a onda i prihvaćene kao saveznik u borbi protiv "balkanskog kasapina” kako je fiksacijom označen predsednik SRJ Slobodan Milošević.

Trebalo je da one budu pešadija bezbednom iživljavanju NATO aviona nad nemoćnom zemljom i narodom i ratovanje sa bezbedne visine i udaljenosti. To je za posledicu imalo velika materijalna razaranja, stradanja civila, ali nije ni tada, kao ni do danas rešilo istorijski složene probleme na Kosovu i Metohiji. Naprotiv, navodno su ušli u rat protiv Miloševića, u stvari protiv Srba i Srbije, da bi sprečili humanitarnu katastrofu i egzodus Albanaca, a izazvali su u njihovom prisustvu egzodus Srba sa prostora Kosova i Metohije.

Da li su se Srbi vratili u ranija mesta življenja kao što su to uradili Albanci, da li je za njih stvoreno bezbedno okruženje, lična i imovinska sigurnost, da li je Kosovo učinjeno multikulturalnim i prosperitetnim društvom i mestom u koje hrle siromašni Zapadnobalkanci da se zapošljavaju, školuju, napreduju? 

NATO je ostvario svoje antisrpske ciljeve – srpske vojne i policijske snage van teritorije Kosova i Metohije, Kfor je unutra ne kao okupatorska snaga nego kao navodni oslobodioci kako ih doživljavaju Albanci, a albanske  izbeglice su kod kuće. Kfor je i danas unutra, napravljena je velika baza, i dobrano radi na jačanju samoproglašene nezavisnosti  Kosova i direktno potpomaže separatističke i šovinističke tendencije i praksu široko rasprostranjenu na ovim prostorima, a posebno na Kosovu i Metohiji. Pod njihovom zaštitom, odnosno pod njihovom okupacijom Srbi su proterani sa Kosova i Metohije, delom je tolerisana osveta, ubijanje, proterivanje Srba i devastacija njihove imovine i pogrom pet godina posle bombardovanja.

Pored toga Kfor je i čuvar administrativne linije kao najčuvanije granice u Evropi. Time su se NATO članice u komplikovanim odnosima i procesima razbijanja jugoslovenske države svrstali na jednu stranu, uvek protiv Srba, što javno više tajno, koje je trebalo kazniti i oduzimanjem teritorije. Agresija nije rešila problem niti je dovela do pravednog mira.

NATO agresija je i prva neprijateljska ofanzivna vojna akcija NATO, bez odluke Saveta bezbednosti UN, premda na osnovu Rezolucije 1244 borave na Kosovu i Metohiji. To će za posledicu imati brojne implikacije na međunarodne odnose, međunarodno pravo ulogu i značaj Ujedinjenih nacija kao čuvara mira, na odnose velikih sila, regionalnih organizacija pa i na način na koji razumemo i tumačimo svetsku politiku.

Ako je NATO mogao da zaobiđe veto u Savetu bezbednosti i napadne suverenu zemlju, onda će to moći i u drugim slučajevima, ali će to moći i druge zemlje, posebno velike sile.  I što je važnije mogu li se humanitarni razlozi tj. "humanitarna intervencija" za pokretanje rata pomiriti sa principom državnog suvereniteta. Tako je agresija, pored marginalizacije UN i OEBS, izazvala neprijatne utiske da ne kažem poniženje Jeljcinove Rusije koja je želela da sarađuje sa Zapadom i radila, kako je radila, na okončanju agresije.

Agresija NATO članica na SRJ je i virtuelni neobjavljeni rat. "U virtuelnom ratu neprijateljstva možda neće biti ni objavljena; borci su udarni piloti i kompjuterski programeri, nacija koja gleda je televizijska publika i umesto pobede postoji samo neizvesna završnica. Kosovo je bilo virtuelni rat: vodili su ga piloti na visini od 15.000 stopa, kojim su komandovali generali čiji je jedini pogled na bitku bio kroz nišane njihovih pilota za bombardovanje, o čemu su izveštavali suprotstavljeni mediji sa konkurentnim verzijama štete; rat u kojem su se borili Amerikanci i NATO snage, ali su umirali samo Kosovari i Srbi."

Pored toga, u ovoj agresiji korišćena je zabranjena municija, kasetne bombe, a čitav region je kontaminiran municijom sa osiromašenim uranijumom, čije posledice još nisu dovoljno ispitane.

Rat je trajao duže nego što se očekivalo od NATO planera i izazvao zločinačko ubijanje civila i dece, lakonski obrazlagano besmislenom jezičkom konstrukcijom kao kolateralna šteta. Uz to bombardovanje je izazvalo izbegličku krizu i pomeranje stanovništva na Kosovu i Metohiji, koje je u propagandi prikazivano kao proterivanje Albanaca od strane srpskih policijskih snaga, tj. etničko čišćenje.

Na kraju, "međunarodna zajednica”, koju predvode Amerikanci, sa NATO-om kao vojnom rukom, poslednja je u dugom nizu spoljnih sila – od  Otomanskog i Habzburškog carstva, Nemaca i Sovjetskog Saveza – koje vojnom silom tokom istorije nameću red na Balkanu. Sva ova carstva su danas istorija, ali protektorati NATO su stvarnost u Bosni i na Kosovu i Metohiji. Pa jesu li  problemi u Bosni i na Kosovu i Metohiji rešeni i da li je zavladao pravedan mir i veliki prosperitet. Istorijsko iskustvo pokazuje da se ne može bombardovati unutrašnji konflikt ni građanski rat, svrstavati se na jednu stranu u takvom sukobu i rešavati složene i dubinske probleme međusobnih odnosa naroda na Balkanu.

Velike su geostrateške, međunarodno-pravne, političke pa i moralne implikacije NATO agresije. Da li presedan koji je uspostavljen agresijom NATO na Srbiju kao visokotehnološkog rata u humanitarne svrhe, ma šta to značilo, upućuje na mir i stabilnost ili na još više rata, odnosno ratova? Svedoci smo ovog drugog. Jer argumentacija koju je u stvarnosti i propagandi koristio NATO da pravda svoju agresiju na SRJ zarad ostvarenja nezavisnosti Kosova i Metohije od Srbije upravo se ovih dana njemu vraća kao bumerang.

Piše: Momčilo Pavlović, istoričar