Tri čitanja Džona Boltona

Izvor: Tanjug

Pre oko godinu dana, pisac i publicista Veton Suroi je u svojoj kolumni u Koha Ditore pisao o Džonu Boltonu i imao je rezerve o njegovoj biografiji. Podsećamo da je juče američki predsednik Donald Tramp otpustio svog savetnika za nacionalnu sigurnost Džona Boltona rekavši da se ne slaže sa mnogim njegovim predlozima. U nastavku možete pročitati Suroijevo mišljenje pod naslovom "Tri čitanja Džona Boltona" koje je objavljeno na 7. septembra 2018 .
Poruka Vašingtona o "ispravljanju granica" Kosova stigla je od čoveka koji se protivi nezavisnosti Kosova. Ali postoji i više od toga...

Nakon mnogih nagađanja, krajem avgusta stigla je najava promene američke spoljne politike prema Kosovu. Savetnik za nacionalnu bezbednost Bele kuće Džon Bolton, na pitanje o ideji zamene teritorija između Kosova i Srbije, rekao je:

„Spor između Kosova i Srbije može biti jedno od najvažnijih pitanja. Mnogi ljudi su pokušali da posreduju. Ovi napori su propali (…) ali mislim da postoje novi znakovi da obe vlade mogu biti spremne da mirno pregovaraju o ovom pitanju. Naša politika, američka politika, je da, ako obe strane mogu zajedno da rade na postizanju dogovora, ne isključujemo teritorijalne korekcije. Nije na nama. "

I, ukratko, čini se da ovim rečima menjan jedan od vodećih principa američke spoljne politike prema raspadu Sovjetskog Saveza i tadašnje Jugoslavije, da bude šta bude, neće se promeniti granice federalnih jedinica koje su transformisane u nezavisne države.

Ali da li se promenila američka spoljna politika, ili je mišljenje savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona o toj spoljnoj politici promenjeno - to je pitanje u američkoj administraciji nazvano „turf war“, „rat za teritoriju“ između različitih državnih agencija koje žele da njihovo mišljenje bude odlučno i da ga zapečati predsednik države. Ove podatke imam od samog Džona Boltona, naime iz njegove autobiografije, "Predaja nije opcija", Threshold Editions, Nev Iork, 2007. pokazuje intelektualca, koga bi u Evropi zvali ideolog, konzervativnog krila konzervativaca, koji svoja verovanja gradi u administraciji. A njegova služba počinje s predsednikom Reaganom, starim Bušom, zatim novim Bušom i napokon Trampom.

U današnjoj administraciji predsednika Trampa nema nikoga s iskustvom kao što ga ima Bolton. A u današnjoj administraciji predsednika Trampa, ne postoji nijedna druga osoba u njegovom kabinetu koja je imala tako tvrdo mišljenje protiv Kosova i njegove nezavisnosti pre nego što je ona objavljena.

31. januara 2008. kada je Bušova administracija već obavila sve pripreme za koordiniranu deklaraciju o nezavisnosti Kosova, Džon Bolton, zajedno s bivšim državnim sekretarom Iglbergerom i pomoćnikom ministra odbrane Piterom Rodmanom, u članku objavljenom u Vašingtonskom Times-u pod naslovom „Upozorenje za Kosovo“, zahtevali da Vašington ne prizna deklaraciju o nezavisnosti Kosova, naime da je spreči. U tom tekstu se otkriva tumačenje spoljne politike koja je u potpunosti bila u manjini ne samo u SAD-u, već i u samom republikanskom konzervativnom kampu. Bolton i koautori ističu da bi "priznavanje nezavisnosti Kosova bez pristanka Srbije postalo presedan sa dugoročnim i nepredvidivim posledicama za mnoge regione sveta". Zatim su jasno označili Kosovo kao deo suvereniteta Srbije, kao u formulaciji „Verujemo da nametnuto rešenje kosovskog pitanja i zahtev za podelu suverene teritorije Srbije bez njene saglasnosti nije u interesu SAD“. I na kraju, Kosovo je definisano kao irelevantno za američku spoljnu politiku: “Po pitanju malog značaja za Sjedinjene Države, da li je ovo koristan trošak političkog kapitala sa Rusijom?“

U rekapitulaciji, autori smatraju da je Kosovo deo suverene teritorije Srbije, da ne bi trebalo da bude nezavisno bez pristanka Srbije, jer bi to naštetilo Srbiji, postavilo negativne presedane svuda i trošilo politički kapital sa Rusijom, što bi trebalo da se koristi u koordinaciji za odvraćanje od nuklearnog oružja u Iranu ili Severnoj Koreji.

Dok je mišljenje g. Larensa Iglbergera bilo lako zanemariti, što se smatralo usko povezanim sa interesima Srbije - a koje nije krio kao lobista Jugo automobila u Americi - da bi se imenovao “Lavrence of Serbia” , nije se moglo lako reći za Džona Boltona. Njegove misli deo su njegovog pogleda na svet, onome kome veruje.

Njegovo gledište se može pročitati u kritičkoj brošuri o američkoj spoljnoj politici u to vreme, „Kako Barack Obama ugrožava naš nacionalni suverenitet,“ , 2010):

- Uhvaćeni smo u sukobu između suvereniteta i „globalne uprave“ za koji većina Amerikanaca nije ni znala da se dešava. Stoga ne čudi da su "amerikanci" gubili na "globalistima", a šira javnost još ne može da ceni raskol između ova dva svetska pogleda.

U ovoj podeli Bolton sebe smatra „amerikanistom“ a Obamu „globalistom“ (kao što je smatrao i Klintonove i bilo koga drugog ko je posvećen većoj međunarodnoj koordinaciji). A, unutar ove podele, Kosovo je produkt „globalista“, deo koncepta „odgovornosti za zaštitu“, dela svetskih koalicija koje prevazilaze suverenitet države, pa čak i koalicije poput NATO-a.

Shodno tome, članak o Boltonu iz 1999. i ocena „američke“ ideologije ne predstavljaju iznenađenje: šta nam uspeva da se svrstamo uz beznačajno Kosovo kada moramo da se svrstamo sa važnom Rusijom za strateške ciljeve više od nasilnika na Balkanu.

Iz ove prizme, članak iz 1999. može se pročitati suprotno u 2018., skoro dvadeset godina kasnije. Dakle, ako je u rekapitulaciji Bolton mislio da je Kosovo deo suverene teritorije Srbije, ono ne bi smelo biti nezavisno bez pristanka Srbije, jer bi to naštetilo Srbiji, postavilo negativne presedane svuda i trošilo politički kapital sa Rusijom, što bi trebalo da se koristi u koordinaciji za suzbijanje nuklearnog oružja u Iranu ili Severnoj Koreji, tada postoji doslednost ako se poricanje pretvori u potvrdu. Dakle, Boltonova pozicija za 2018. nije daleko ako se tumači kao: ono što dobije saglasnost Srbije imaće podršku, jer postavlja pozitivan presedan u zaštiti suvereniteta i SAD više na to neće trošiti politički capital, koji je potreban Rusiji po trivijalnom pitanju.

Takav Boltonov pogled izgleda pojednostavljeno, čak nepristojno i sigurno nije deo tradicionalne američke spoljne politike. Ali Džon Bolton je takav: Njegova autobiografija se takođe čita kao pokušaj „Amerikanaca“ poput njega da izoluju SAD od bilo kakvih multilateralnih napora. U idealnom svetu za Džona Boltona, Amerika bi bila zemlja koja za svaku stvar zaključuje zasebne sporazume sa pojedinačnim državama, ugovor po ugovoru sa suverenim strankama koje se nazivaju državama. I tako brani svoj nacionalni interes. Svaki put kada gospodin Bolton preuzme vlast, kako to opisuje u svojoj autobiografiji, pokušava da prekrši one sporazume i ugovore koje su SAD ranije potpisale i koji više ne zanimaju Sjedinjene Države. I ovde Bolton pronalazi kao saveznika francuskog generala De Gola i njegovu izreku da su „ugovori poput kćeri i ruža; traju dok traju."

Takva izjava nije daleko od njegovog poverenja u bilo koju instituciju sa kojom je Amerika sarađivala, što se vidi i blokiranjem učešća u Međunarodnom krivičnom sudu, uklanjanjem Kjotskog ugovora o zaštiti životne sredine ili, sada, kršenjem Sporazuma o obavezama, razvoj nuklearnog oružja u Iranu i odstupanje od Pariskog ugovora protiv globalnog zagrevanja.

A ideju, pripisanu predsedniku Trampu, da o onome što je jednom pregovarala Amerika mora da se pregovara, u stvari je ranije razvio Džon Bolton. Rusi su ovo čak istražili: na ručku sa ruskim zamenikom ministra spoljnih poslova u Moskvi 2001. Bolton u svojoj autobiografiji piše: „Kako se osećao kao kod kuće, Mamedov se sećao da su Lenjin, Trocki i boljševici imali zahvalnost, demantujući ugovore, odustajući od većine carskih sporazuma nakon što su preuzeli kontrolu 1917".

Kada je srpski ministar Ivica Dačić otkrio Boltonove ideje o razmeni teritorija početkom ove godine i izrazio spremnost Hašima Tačija da radi taj posao, možda mu je došao do ušiju. Intelektualno, takav razvoj događaja bio bi deo uverenja gospodina Boltona, tim više što je to takođe deo njegovog uverenja, izraženog u njegovoj autobiografiji, da EU ne može rešiti taj problem, jer "u spoljnoj politici EU" imati pristup je još više globalistički, etatistički, birokratski, legalistički i pasivno (a često i pacifistički)."

Ovo je dobar razlog za čitanje autobiografije. Drugi razlog je taj što pokazuje kako je Džon Bolton ponekad, s impresivnom energijom, uspešan u kreiranju političke akcije unutar administracija kojima je služio. Ali takođe se vidi da u komplikovanom sistemu zvanom američka demokratija mišljenja g. Boltona ostaju u manjini; vokalna i ponekad naizgled agresivna, ali ipak manjinska.

Piše: Veton Suroi
Novinar i književnik iz Prištine