Tri zaključka iz Brisela

Evropski plan za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, koji su, posle susreta Vučića i Kurtija u Briselu, Borelj i Lajčak objavili 27. februara, očekivano, izazvao je buru u srpskoj i albanskoj političkoj javnosti, pa i među običnim svetom.

Pljušte ocene i procene na obe strane, donose se zaključci i predviđanja. Stručnjaci analiziraju, opozicija napada, grupe za pritisak rade ono za šta su angažovane - pritiskaju. Ali, kada rasklonite svu tu gomilu parola, nagađanja, floskula, manipulacija, naknadne pameti, medijskih spinova, a onda i sve prenaglašene emocije, koje su naravno u ovom slučaju neizbežne, negde ispod svog tog meteža dolazite do činjenica koje ukazuju na tri glavna zaključka:

- Formiranje Zajednice srpskih opština, obaveza iz Briselskog sporazuma od pre 10 godina, došla je, na dosledno insistiranje srpske strane, konačno u prvi plan Brisela, uprkos i dalje ogromnom negodovanju Prištine.

- Ništa nije potpisano, razgovori u okviru evropskog okvira se nastavljaju, a Srbija je u veoma nepovoljnim okolnostima izbegla zamku da bude optužena za njihovu blokadu.

- Beograd je nedvosmisleno istakao stav da ne prihvata kosovsku državnost i učlanjenje u UN, što su u Briselu i Vašingtonu prihvatili kao nešto što mora da se uvaži u daljem procesu traganja za rešenjem. Opet uz ogromno nezadovoljstvo albanske strane.

Dakle, iz sva tri pomenuta zaključka proizilazi da je Srbija na razgovorima u Briselu pokazala da ne odustaje od svojih prava i zaštite prava Srba na Kosovu, ali da istovremeno ne odustaje ni od svog prava i potrebe da bude deo razvijenog evropskog društva. Ta dva cilja su strateška i logična.

Ono što, međutim, pravi logičku grešku i zbog čega čitava stvar jeste veoma komplikovana, to je nastojanje velikog dela Evrope (ali ne cele, to treba napomenuti), da Kosovo po svaku cenu prihvati za državu, kao otcepljeni deo Srbije. A, da u krajnjoj liniji i od srpske strane ultimativno zahteva pristanak za to. Zato se Beograd i Brisel istovremeno i privlače i odbijaju, zato je sve ovo toliko složeno i dramatično. Kako kaže stara srpska poslovica, u tom grmu leži zec. I to svi odavno znaju, ali se neki prave kao da su se malopre probudili iz dugog dremeža, dok pojedini i dalje dremaju.

Podtekst briselskih razgovora o budućim odnosima Beograda i Prištine svakako je rat u Ukrajini. Zato se žuri, zato je bitno da Srbija "popusti“.

U pitanju je očito sukob civilizacija, kako je to lepo još 1996. najavio Semjuel Hantington u svom proročkom eseju. I tako je, Srbija u toj priči pripada staroj evropskoj kulturi i civilizaciji, oko toga nije teško da se složimo. Politički Zapad je gravitaciona sila koja je Srbiju držala uz sebe i u vekovima osmanlijskog ropstva, pa i tokom hladnoratovske podele i snažnog uticaja Kominterne.

Ali, danas nije više lako utvrditi šta je evropski, uopšte zapadni, kulturološki i civilizacijski model. Belgija, na primer, jeste osnivač i centar Evropske unije, ali istovremeno je sada i glavna fabrika radikalnih islamista. Ko je jednom bio u Briselu, podeljenom jasnom religijskom i etničkom linijom, zna o čemu je reč. Slično je i u Parizu, Berlinu, Stokholmu. Hoće li podizanjem novog „berlinskog zida“ te unutrašnje tenzije i antagonizmi biti smanjeni ili će postati još veći, samo je jedno od pitanja pred Evropom.

Na rascepu svetova, što Balkan kroz vekove nosi kao svoju ključnu odrednicu, opet se na bizaran način stvari lome preko Srbije. Iskustva iz 20. veka su tragična. Mnogo grešaka je napravljeno. Zbog njih se i danas plaćaju računi. Može li i kako Srbija sa Kosovom u današnjim svetskim okolnostima da prođe bez novih tragičnih posledica? Mogu li Srbi i Albanci da ostvare makar mir na Kosovu? Ili se samo spremamo za neki novi rat? To su pitanja. O tome pričamo kad govorimo o Briselu, dijalogu, evropskom planu, Vučićevim porukama i Kurtijevim željama.

Piše: Miloš Garić, urednik portala Kosovo onlajn