U Iliriku čekaju nove vesti

Posle četvrt veka, francusko-nemačka diplomatija je ponovo u akciji, a sa njom i američki Senat. Novo upozorenje o pristupu.

1.

U Berlinu sam čuo reči koje sam izgovorio pre skoro godinu dana na konferenciji u Berlinu. Dolazilie su od visokog evropskog diplomate koji ih je čuo od mene. U stvari, reči nisu prvobitno bile moje. Bila je to poznata i pretpostavljena definicija ludila Alberta Ajnštajna kao pokušaja da se rade iste ponovljene radnje očekujući drugačiji rezultat. Diplomata se, kao i ja pre godinu dana, osvrnuo na potrebu za novim pristupom rešavanju odnosa između Kosova i Srbije, a to je bio odgovor na pitanje šta su pre nekoliko nedelja uradili izaslanici nemačkog kancelara i predsednika Francuske u Prištini i Beogradu, zajedno sa izaslanikom EU M. Lajčakom. Dakle, bežali su od Ajnštajnove zamke, pokušavali da krenu putem koji neće biti ponavljanje do sada urađenog.

Koliko sam shvatio, novi pristup, kao i svaki drugi, ima početak, i posete francusko-nemačkog dvojca zajedno sa g. Lajčak je počeo nizom pitanja, svojevrsnim istraživanjem mape za još jedno putovanje koje nije ponavljanje prethodnog puta, onog koje, prema Ajnštajnovoj definiciji, vodi u ludilo.

2.

Jedna od prednosti ili nedostataka zavisi od perspektive dugog iskustva na Kosovu, to je osećaj ponavljanja.

Na primer, pre četvrt veka francuske i nemačke diplomate su se opredelile za novi pristup Kosovu, videvši da je Miloševićeva represija samo eskalirala. Tadašnji ministri spoljnih poslova Vedrine i Kinkel su čak uspeli da izmisle principe po kojima su verovali da će rat na Kosovu prestati i da će se postići politički dogovor, i to su predali predsednicima Miloševiću i Rugovi. Tokom 1998. i 1999. ovi principi bili su integrisani u pregovore u Rambujeu. Čak i ako želimo da produžimo ovaj deo priče (pa, ne želimo) – nešto od onoga što je pregovarano u Rambujeu ušlo je u Rezoluciju 1244 SB UN i našlo svoje korene do naših dana.

U isto vreme, pre četvrt veka, u Senatu SAD doneta je Rezolucija o Kosovu senatora Dona Niklsa iz Ohaja, kojom su SAD pozvane da zajedno sa ostalim zemljama Kontakt grupe pronađu rešenje, zaustave represiju i vode razgovore za političko rešenje.

Sada, posle četvrt veka, specijalni izaslanici nemačkog kancelara i francuskog predsednika pozvali su se da pokušaju da pronađu novo rešenje.

A sada, nakon četvrt veka Senat SAD donosi novu rezoluciju, koju sponzoriše Džin Šahin iz Nju Hempšira (Kris Marfi i još četiri senatora sa težinom obe partije), koja takođe pokušava da pronađe novi put za Kosovo i Srbiju.

3.

Posle četvrt veka kongresnih rezolucija, vojnih intervencija, protektorata i pregovora na Zapadnom Balkanu, američki senat je izgleda odlučio, a da se za to eksplicitno nije izjasnio kao visoki evropski diplomata, da je vreme za novi pristup. I već je u naslovu nacrta zakona: „Demokratija i prosperitet Zapadnog Balkana“.

U najambicioznijem zakonodavstvu do sada za naš region, američki senatori predlažu spisak bezbednosnih, primenu, vladavinu zakona, ekonomskih podsticajnih mera (uključujući otvaranje američkog tržišta za proizvode sa zapadnoh Balkana) i druge imenitelje zajedničkog priznavanja prirodne realnosti za ovo područje kao evropsko područje (i za većinu evroatlantsko) i uklanjanje intervencija Rusije i Kine koji pripadaju sistemima potpuno suprotnim ideji demokratije, napretka i evropskog identiteta.

Četvrt veka kasnije, u američkom senatu se pravi istorijska prekretnica, shvatanje da ceo zapadni Balkan mora da bude u miru sa samim sobom, kako bi bio deo Evrope koja je skoro tri četvrt veka pokazala da je u stanju da se razvija samo ako bude u miru sa samim sobom.

Ovaj mir je bio, i kao što se sada vidi, usko povezan sa nezamenljivom ulogom SAD.

4.

"Na vrhuncu Rimskog carstva, narodi Balkana su bili ujedinjeniji nego u bilo kom trenutku u svojoj istoriji, sa jedinstvenim pravnim sistemom, jedinstvenim arbitrom političke moći i apsolutnom vojnom bezbednošću. Tako Britanska enciklopedija kaže o zlatnom periodu trgovine duž Via Egnatia, od Drača do Niša ili Soluna i dalje do Ilikiruma ili Trakije. Za danas nije teško pronaći analogne težnje, posebno ideju jedinstvenog pravnog sistema (sporazuma sa EU) ili "apsolutne vojne bezbednosti (NATO).

Ali iako izgledaju kao stare ideje, stare kao Ilirik, posle četvrt veka one su nove. One predstavljaju kontekst, koji je sada kodifikovan kao zakonska obaveza američke administracije (na primer), da se posle dugog vremena traženja rešenja posebno za svaku krizu, pronađe kišobran bezbednosne i ekonomske međuzavisnosti za zapadni Balkan, što je od ostatka demokratske Evrope učinilo najveću transformativnu demokratsku priču u ljudskoj istoriji.

Piše: Veton Suroi, novinar i publicista