Vreme kao saveznik

Prošlo je već više od dvanaest godina otkad je tadašnji (i sadašnji) neprikosnoveni lider Republike Turske Režep Tajip Erdogan bio na čelu velike delegacije svoje zemlje koja je stigla u susednu Republiku Grčku u posetu koju su mnogi proglasili istorijskom.

Tom prilikom je Erdogan sa svojim domaćinima potpisao 21 sporazum o saradnji u oblasti ekonomije, turizma, životne sredine, zajedničke eksploatacije prirodnih izvora energije, obrazovanja, kulture i sporta, a s njim je u delegaciji bilo 10 ministara i 100 vodećih turskih biznismena. Ipak, ono što je najveći broj novinara i izveštača tom prilikom izvukao u naslove i podnaslove svojih tekstova i priloga bila je Erdoganova izjava da Egejsko more Tursku i Grčku ne razdvaja, nego spaja, te da je njegov dolazak u Grčku ilustracija novog gesla turske spoljne politike: „Nula problema sa susedima“.

Geslo je, mora se priznati, pamtljivo i efektno, ali se vrlo brzo počelo citirati i parafrazirati više u satiričnom tonu. Naime, Turskoj nikako nije polazilo za rukom da zaista ostvari taj hvalevredan plan. Odnosi sa Grčkom danas su vidno gori nego pre, ne tako davnih, dvanaest godina.

Te 2010. Srpska napredna stranka je bila u debeloj opoziciji. Skupljala je potpise  za peticiju kojom su traženi vanredni parlamentarni izbori. Stranku je predvodio Tomislav Nikolić. Na šarolikom medijskom nebu Srbije nije tada baš bilo proročanski nastrojenih analitičara koji su prognozirali da će uskoro najmoćniji čovek u Srbiji postati tadašnji Nikolićev stranački zamenik Aleksandar Vučić.

Bilo kako bilo, mada je uspostavio izuzetno prijateljske odnose sa Erdoganom, Vučić srpsku spoljnu politiku nije eksplicitno vodio pod geslom „Nula problema sa susedima“. U praksi, međutim, usprkos retorici koja vlada u velikom delu javnosti, usprkos bauku „srpskog sveta“ u nekim regionalnim medijima i unutar jedne specifične influensersko-plaćeničke kaste, ona se kreće u tom pravcu. Uz sve medijske vatromete koji prate različite bizarne izjave Aleksandra Vulina, primera radi, odnosno naslovne stranice pojedinih tabloida ili propagandne refrene koji se ponavljaju na određenim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, činjenica je da Srbija teško da je u istoriji imala bolje odnose sa Mađarskom, sa Rumunijom su odnosi tradicionalno izvrsni, s Bugarskom bi se takođe moglo reći da ima nula problema, kad je o Albaniji i Severnoj Makedoniji reč, Otvoreni Balkan je uspostavio potpuno novu paradigmu, što je vidljivo i iz sporazuma oko autokefalnosti MPC-a, odnosno izvrsnih međusobnih relacija Vučića sa Edijom Ramom; od pada DPS-a sa vlasti, odnosi s Crnom Gorom su se vidno popravili. Upravo to je i razlog histeričnih ispada đukanovićevske medijske mašinerije. Ostaju Bosna i Hercegovina te Hrvatska. Kad je o BiH riječ, odnosi sa Republikom Srpskom su odlični, a i hrvatski politički lideri u Federaciji BiH nemaju rezervi spram politike Srbije. Problem postoji u odnosima s bošnjačkim političkim faktorom, usprkos Vučićevom skoro mazohističkom insistiranju na pruženoj ruci Srbije. U BiH su za dva meseca na programu izbori, pa je moguće očekivati da se posle formiranja novih vlasti i tamo pojavi više smisla za realnost. Kad je o Hrvatskoj reč, već tradicionalni tabloidni retorički ratovi oko godišnjice Oluje, ove godine su pogoršani zbog zabrane Aleksandru Vučiću da poseti Jasenovac. Međutim, i pored fokusa na incidente i zapaljive izjave, činjenica je da nikad više državljana Srbije nije bilo prisutno u Hrvatskoj s radnim dozvolama. Broj turista takođe nije mali, ali situacija na tržištu rada je indikativnija. Problemi između Hrvatske i Srbije u najvećoj meri se tiču drukčijih interpretacija prošlosti. Ne potcenjujući njihovu važnost, valja ipak reći da je pitanje sadašnjosti u međusobnim odnosima važnije. U tom smislu, ni nula problema s Hrvatskom nikako nije nedostižno, čak i u relativno kratkoročnom vremenskom intervalu.

Po Ustavu Srbije, Kosovo nije susedna država, nego deo Srbije. U tom smislu, ono se ne posmatra kao sused. Nema, međutim, u srpskoj politici samozavaravanja. Za veliki dio sveta i za ključne zapadne zemlje, Kosovo je nezavisno. Na tom tragu, Srbija vodi politiku kojom pokušava da popravi svoju spoljnopolitičku poziciju, kao i poziciju srpskog naroda na teritoriji Kosova, ne priznajući mu nezavisnost. Briselski sporazum je plod upravo takve politike.

Predstojeći susret Vučića i Kurtija u Briselu biće navodno u znaku potpisivanja Deklaracije o pitanju nestalih. To je dobra i važna stvar. Pitanja ličnih karata i preregistracije vozila za Kurtija nije nešto o čemu se uopšte treba ponovo razgovarati jer je, po njemu, to već gotova stvar. Iz srpske perspektive, međutim, na svako ukazivanje o potrebi poštovanja već potpisanog, treba imati spreman odgovor: To je tačno i upravo po tom principu Priština treba da ispoštuje potpisano kad je reč o formiranju Zajednice srpskih opština.

I površno praćenje prištinskih medija pokazuje da Kurtija žestoko kritikuju i Ramuš Haradinaj i Isa Mustafa. Ima, naravno, i Vučić žestoku opoziciju, ali mu je vlast ipak mnogo sigurnija i stabilnija. Još je važnije, međutim, da je Edi Rama kao najmoćniji političar Albanije, a verovatno i albanskog naroda u celini, strastveni zagovornik politike Otvorenog Balkana. Tu politiku podržavaju i albanski politički lideri u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. U tom smislu, sat Kurtiju otkucava mnogo brže. U ovom trenutku, vreme je Srbiji saveznik.

Piše: Muharem Bazdulj, književnik i novinar