Vreme nategnute normalnosti

Boško Jakšić
Izvor: Kurir/Zorana Jevtić

Opozicionarstvo se ne dokazuje na temi strateškog opredeljivanja Srbije. Predsednikovi rivali rizikuju elementarni deficit državotvornosti, nespremnosti da pomognu da Srbija kolektivnim naporom konačno otvori sopstvenu budućnost.

Beograd je u odnosima prema Moskvi istorijski prolazio kroz razne faze: od carskog ignorisanja do ideološke boljševičke vazalnosti, od otvorenog neprijateljstva do nesvrstanog distanciranja, da bi od vremena kosovske krize i bombardovanja 1999. uzleteli u neslućene visine bratskog prijateljstva.

Ono što je ostalo nepromenjeno je da su ruske veze po pravilu sudbinski određivale međunarodnu poziciju Srbije i njenu budućnost. Tako je i sada, kada su odnosi dospeli u fazu nategnute normalnosti.

Beograd se i dalje ne pridružuje zapadnim sankcijama očekujući skorašnje pregovore o gasu. Rusija uprkos srpskoj osudi agresije u UN ne stavlja Srbiju na listu neprijateljskih zemalja.

Neće to moći dugo da potraje u vremenima najoštrije konfrontacije Zapada i Rusije oko ukrajinskog rata. Ili ste u bloku koji se suprotstavlja ruskoj agresiji, ili ste uz Vladimira Putina.

U Briselu i Vašingtonu očekuju da se Srbija jasno opredeli i pridruži sankcijama – kao krunski dokaz svoje posvećenosti vrednostima Zapada. Globalno izolovanoj Moskvi neophodno je da Srbiju zadrži uz svoje skute i tako sačuva poziciju da nastavi da utiče na zbivanja na zapadnom Balkanu.

Takve okolnosti, loše kakve jesu, zahtevaju hrabre odluke. Tradicionalno neutralna Švajcarska pridružila se kaznenoj politici Zapada prema Rusiji, a neutralne Finska i Švedska nameravaju da se učlane u NATO.

Srbiji, teoretski, nisu neophodne takve tektonske promene pozicioniranja: Beograd samo treba da se vrati tamo gde je nominalno već dve decenije: na Zapad i ka Evropskoj uniji. Lakše napisati nego ostvariti.

To što je Aleksandru Vučiću teško da se opredeli, direktna je posledica njegove politike poslednjih deset godina tokom kojih je imitirao odanost Briselu, dok je u međuvremenu gradio sve tešnju saradnju sa autoritarnim režimima Istoka za koje, očigledno, ima više afiniteta.

"Levom nogom smo na istoku, desnom na zapadu. Ali ne znamo gde nam je glava”, kako je to jezgrovito sažeo aforističar Zoran Đurović.

Sve to znamo. Situacija je teška. I ponovo odnosi sa Rusijom određuju stratešku budućnost Srbije. Vučić izjavljuje da je "sve lične ambicije istrošio”, ali pokušava da kupi vreme dok peščanik ističe, a zemlja čiji je predsednik se gotovo navijački podelila.

Podrška Evropskoj uniji je upozoravajuće niska i nikada u poslednje dve decenije nije merena tako skromnim procentima. Podrška Putinu u vreme njegove agresije u Ukrajini dobija provokativne dimenzije izrazite rusofilije i antizapadnog raspoloženja.

Simboličko pridruživanje zapadnim kaznenim merama Kremlju ili napori da se ovako ili onako konačno reši kosovski konflikt su prvorazredna pitanja ove države, prilika da se zarad opšte dobrobiti potisnu uski stranački interesi. Što i dalje ne rešava ništa, pošto srpski kleronacionalisti „opštu dobrobit” vide na istoku, a liberalno građanske snage na zapadu.

Prvi su glasniji i sveprisutniji. Dok se Vučić žali da mu je Putin izjavom o Kosovu otežao poziciju, oni paradiraju u beogradskom „Besmrtnom puku” očarani što je mala Pavlina Radovanović iz Orahovca, srpske enklave na KiM, "anđeoskim glasom” i pesmom o Srbiji i Rusiji zadivila slušaoce na Crvenom trgu povodom Dana pobede.

Iluzorno je i pokušavati da im se objasni da je Putin branio svoj a ne srpski interes, i da zvanje male Pavline nije ništa drugo do manipulacija. Sada još više mrze Zapad koji Srbiju "ucenjuje da bi oteo Kosovo”.

Može generalni sekretar Narodne stranke da nedavno Vučićevo obraćanje naciji nazove "zamajavanjem naroda u deset tačaka”, ali bi politički razum nalagao da se napravi razlika između tih deset tačaka. Jedno su konfekcijske priče o zlatnom dobu, drugo su Kosovo ili politika prema Rusiji.

Naravno da su nacionalisti u strahu da se Vučić „proda” mrskom Zapadu, pa likuju što on bez dovoljne podrške ne pronalazi rešenje za Kosovo ili što ne uvodi sankcije Putinovom režimu.

Šta je sa proevropskim krugovima? Postoji 1001 racionalan razlog protivljenja autokratskoj vlasti predsednika Srbije, ali EU i Kosovo ne bi trebalo da su na toj listi. Biti po svaku cenu protiv Vučića je ne samo kratkovido, već od liberalne opozicije pravi ono što ona ne bi želela da bude: kočničar evropskog puta, čuvar „nebeske Srbije“.

Opozicionarstvo se ne dokazuje na temi strateškog opredeljivanja Srbije. Predsednikovi rivali rizikuju elementarni deficit državotvornosti, nespremnosti da pomognu da Srbija kolektivnim naporom konačno otvori sopstvenu budućnost.

Vučić u sudbonosnim vremenima ne zna ni šta će sa strancima ni sa sopstvenim građanima. Izjavio je da EU ostaje njegovo čvrsto opredeljenje. Da li je to rekao dobrovoljno ili zbog „neviđenih pritisaka” u ovom trenutku je manje važno. Iako on sebe najčešće identifikuje sa državom, pokazuje se da nije dovoljno jak da sam donese hrabru odluku.

Treba mu podrška da Srbiju odlučnije nego do sada postavi na evropski kolosek. Da li Stranka slobode i pravde misli da će izgubiti podršku ukoliko stane iza Vučićevog „čvrstog opredeljenja”? Ne mislim. Upravo suprotno: državotvornim pristupom će je uvećati u svom biračkom korpusu koji je za integracije sa Zapadom.

Dragan Đilas nije slučajno onoliko kritikovan zbog susreta sa Vučićem. Ali, ako pogledamo ko ga je kritikovao, to su mahom desnica ili nacionalisti u mimikriji. Pred šefom SSP-a otvara se prilika da postane istinski lider proevropske Srbije, da u praksi pokaže kako se takva orijentacija postiže i podrškom predsedniku koji se plaši da će ostati usamljen na putu Srbije ka EU. Kombinacija Vučićevog i opozicionog straha može da bude pogubna.

Kako bi izašli iz partijske uskogrudosti i pokazali državotvornost, treba ohrabriti Vučića da ne odustane od evropske politike. Ta podrška bi bila precizno odabrana i imala bi ograničeno vreme trajanja.

Zar to nije u interesu svakog iskrenog proevropskog pobornika izvlačenja Srbije iz ruskog zagrljaja? A kada se makadam na evropskom putu Srbije asfaltira, neka predsednikovi proevropski rivali nastave da ga ruše zbog njegove autoritarnosti, kontrole pravosuđa i medija, da ne nabrajam.

Piše: Boško Jakšić, novinar