Začarani krug Кosova

Zoran Đorđević
Izvor: Wikipedia / ETH-Archiv

Ni Srbi ni Albanci nemaju više vremena da hodaju u krug. Vreme je da zajedno zakoračimo na pravi i čisti put, put budućnosti.

Vekovna istorija života Srba i Albanaca na prostoru Kosova i Metohije, zajednički život, život jednih pored drugih, jednih s drugima, ali i jedan pored drugog i jedni prema drugima - prošli su kroz različite faze i manifestacije. Oni su najčešće nastali kao rezultat širih geopolitičkih okolnosti i odnosa moći između velikih sila i moćnih zemalja sveta, čije se prisustvo, interesi i uticaj na Balkanu mogu pratiti gotovo od ranog srednjeg veka.

Ovi odnosi su bili, i još uvek su, veliki začarani krug, decenijama star, stvoren kao proizvod i rezultat verskih, kulturnih, političkih i ideoloških razlika, narativa ili obrazaca u određenom istorijskom trenutku, posebno onih koje je pokrenula i usmerila volja različiti interesi treće strane - a ne Srba ili Albanaca, koji u suštini nisu previše naklonjeni učesnicima ovog vekovnog sukoba.

Sve se to može istorijski dokazati i faktički pratiti od vremena vladavine Osmanskog carstva na ovim prostorima, kroz periode borbi za oslobođenje od te vlasti, pre i neposredno nakon dva svetska rata, raspada SFRJ i oružanih sukoba devedesetih godina, ulazak snaga NATO i Kfora na Kosovo i Metohiju, sve do današnjeg vremena, do sadašnjeg trenutka i barikade na Jarinju i Brnjaku.

Naravno, i srpska i albanska strana su aktivno, sa svojim težnjama, stavovima i interesima, činjenicama i neradom, učestvovale u ovom procesu, a da nisu mogle dati odgovarajuće odgovore i načine za rešavanje svojih problema na trajan i održiv način nezavisno, bez stranog posredovanja.

Albanski secesionizam, još od vremena Prizrenske lige, imao je samo jedan cilj: ujediniti sve Albance u jednu državu, koja se sastoji od svih teritorija nastanjenih Albancima, bez obzira kojoj od ovih sadašnjih zemalja ove teritorije formalno pripadaju. Sve aktivnosti svih albanskih političara, u svim zemljama u kojima su živeli Albanci, bez obzira na ideološke i druge razlike među njima, bile su podređene ovom temeljnom i trajnom cilju, uključujući i period vladavine Envera Hodže u njegovoj matičnoj zemlji, Republici Albaniji izražen komunistički internacionalizam i navodna nenacionalnost.

Na isti način su se ponašali i albanski nacionalni i politički lideri na teritoriji Kosova i Metohije za vreme Kraljevine Jugoslavije i u posleratnoj, takozvanoj Titovoj Jugoslaviji. Time su pokušali postepeno i lukavo, veštom političkom mimikom i manipulacijama, neistinama i stalnom propagandnom kampanjom o navodnoj pretnji Albanaca od strane Srba, staviti na oreol žrtve velikosrpske dominacije. Sve to u cilju postizanja cilja: uspostavljanja jedinstvene, jedinstvene države svih Albanaca - Velike Albanije.

Srpska strana, srpski političari i državnici, pokušavali su u tom dugotrajnom procesu da osmisle (i u praksi primene) različita rešenja, ne uspevajući, ipak, da iznađu takvo, kompromisno, održivo i obostrano prihvatljivo, koje bi, jednovremeno, i modifikovalo maksimalističke albanske zahteve, ali i dovelo do toga da se i srpski državni i nacionalni interesi poštuju i uvaže.

Kraljevina Jugoslavija nije se čak ni uspela opširno pozabaviti rešavanjem kosovsko-gordijevskog čvora, jer je bila zaokupljena brojnim unutrašnjim problemima, koji su je zapravo oblikovali kao državu - od svog početka bila je osuđena na privremenost i nestanak.

Period postojanja SFRJ bio je vreme kada su na kraju i nakon pokušaja svih drugih sredstava, dodeljivanjem statusa autonomije i širokih drugih ovlašćenja pokrajini Кosovo, pokušali da zadovolje obe strane, ali iluzija uspeha ovaj pokušaj je brzo nestao, a Albanci su se, međutim, samo produbili.

I nakon raspada SFRJ intenzivno su tražili rešenja. Ponuđena su i rešenja koja nisu prošla test političke stvarnosti i nisu uzela u obzir globalne (političke, ekonomske i druge) odnose. Ova rešenja su takođe zanemarila činjenicu da centri međunarodnog prava nažalost imaju veliki uticaj centara moći i da su pravo i pravda u međunarodnim odnosima često samo teorijski koncepti. Njihovo tumačenje i primena stvar je interesa, dogovora i, uopšte, onoga što bi se moglo okarakterisati politikom dvostrukih standarda, u skladu sa trenutnim odnosom snaga na svetskoj političkoj sceni.
Napad NATO snaga na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ) i ulazak Kfora na teritoriju Kosova i Metohije doveli su do tačke čija je logična i očekivana posledica bilo ilegalno otcepljenje ili proglašenje tzv. Kosova.

Od 2012. godine od trenutka kada je predsednik Aleksandar Vučić preuzeo odgovornost za Srbiju, za srpske državne i nacionalne interese (među kojima je svakako rešavanje vekovnog problema Kosova i Metohije svakako prioritet), svedoci smo jedne drugačije, odgovorne i mudre, realne i na dijalogu zasnovane politike - koja istinski teži ka pronalaženju trajnog, sveobuhvatnog, održivog i podjednako  (ne) prihvatljivog rešenje za obe strane. Političar koji poštuje prošlost realno je procenjuje i na osnovu toga (verovatno i sa mitom oslobođenim shvatanja stvarnosti i aktuelnog političkog trenutka) usmerava je u budućnost, u zajedničku budućnost Srba i Albanaca. Odlučan i hrabar, sa državnim dostojanstvom i sa najvećim naporom, Aleksandar Vučić prihvatio je ulogu onoga koji je spreman da zauvek okonča ono što drugi, na ovaj ili onaj način, u jednom ili drugom trenutku na različite načine pokušavali da izbegnu. Vučić lično nema drugu ideju ili motiv osim mira, prosperiteta, zajedničke budućnosti ljudi koji žive na prostoru Kosova i Metohije.

Međutim, sa mnogo izgubljenih života sa obe strane, sa stotinama hiljada prognanih i raseljenih ljudi (moramo reći na srpskoj strani), uz ondašnje i i sadašnje pokušaje revizije i falsifikovanja istorijskih činjenica, sa lažima i propagandom, sa izmišljenim i stvarnim zločinima, sa uvredama, teškim rečima i optužbama, ali i u odsustvu iskrene želje da se pronađe rešenje - sve to rezultira ponovnim tenzijama, barikadama i blokadama na Jarinju i Brnjaku, što bi u nedostatku političke volje i mudrosti moglo eskalirati u nikome koristan ni potreban pravac.

Upravo stoga bi, i Srbi i Albanci, trebalo da iskoriste ovu, možda i poslednju priliku, da iskorače iz tog kosovskog začaranog kruga svađa i nasilja i dogovore se, uz međusobno poštovanje i uvažavanje u najvećoj mogućoj meri legitimnih interesa svake strane, o tome kako će, u zajedničkoj budućnosti, nastaviti da žive jedni sa drugima i jedni pored drugih.

Ne smemo ostaviti potomcima nasleđe našeg nesporazuma i nespremnosti da prihvatimo kompromise. Ni Srbi ni Albanci nemaju više vremena da hodaju u krug. Vreme je da zajedno zakoračimo na pravi i čisti put, put budućnosti.

Piše: Zoran Đorđević, bivši ministar u Vladi Srbije i direktor Pošte Srbije