Zašto treba renovirati kuću Džafera Deve

Zašto treba renovirati kuću Džafera Deve... Ovo je naslov ovog teksta i nije greška to što mu nedostaje znak pitanja. Naslov je u ovom slučaju obaveštajna, a ne upitna, rečenica.

Dakle, naslov pripada tekstu koji treba da objasni moju podršku zajedničkom projektu Ministarstva kulture, Opštine Južna Mitrovica i UNDP za renoviranje zgrade koju je 1930. godine izgradio njen vlasnik Džafer Deva. Tako da nema dileme: u potpunosti podržavam ovaj projekat.

1. Projekat je renoviranje arhitektonske vrednosti javne zgrade u Mitrovici, kako bi se zadovoljile kulturne potrebe Mitrovice i njenog šireg okruga – između ostalog i stvaranjem galerije vizuelnih umetnosti.

Dakle, greška u naslovu je činjenična. Zgradu o kojoj je reč podigla je porodica Džafera Deve 1930. godine i bila je njeno vlasništvo do 1945. godine, ukupno 15 godina. Zatim, u različitim oblicima i različitim moćima, ova zgrada je skoro osamdeset godina bila u javnom vlasništvu.

Ovo javno dobro, koje ima arhitektonsku (tj. umetničku) vrednost, mora biti obnovljeno, posebno kada će se njegovom obnovom oživeti umetnost u gradu i okolini.

2. Za jedan od dva problema sa političkom dimenzijom koja su nastala oko ovog projekta kriva je činjenična greška.

Prvi problem je zabluda da je reč o renoviranju kuće Džafera Deve, odnosno pokušaju rehabilitacije ili, u zavisnosti od perspektive njegove figure, podizanju te figure. U okviru ove greške je i utisak nemačkog ambasadora na Kosovu, koji je napisao da je veoma zabrinut zbog planova da se obnovi kuća Džafera Deve, saradnika i nacističkog protagoniste zloglasne SS divizije Skenderbeg.

A ambasador koji dolazi iz uzorne zemlje u tretmanu kulture sećanja, podgrejane traumama Drugog svetskog rata, dodao je: "Ne iskrivljajte istinu o holokaustu ili ratnim zločinima koje su počinili nacisti i njihovi lokalni saradnici".

Drugi problem je tada jednako proistekao iz ove greške. Brojne javne ličnosti koje su davale javne izjave (uključujući političara koji je bio izaslanik Rusije) stao je u odbranu ličnosti Džafera Deve. Sumarno pitanje svih ovih reakcija bilo je skoro: "Zašto ne rehabilitovati Džafera Devu?“.

3. Prvi problem nije teško rešiti. Da, zgradu je sagradio čovek koji se jedanaest godina nakon izgradnje istakao kao vodeća albanska kolaboracionistička ličnost nacista; a na istoj fotografiji je zajedno sa oficirom Abverom nalazi i četnički vojvoda Kosta Pećanac. Iako je zgrada promenila vlasnika odmah posle Drugog svetskog rata, ali ne može da nosi grehe svog prvobitnog vlasnika.

To je dobro poznato kulturama i civilizacijama koje su negovale pamćenje, a među njima je i Nemačka. Štaviše, ambasadoru je veoma blizak odnos između zgrade i sećanja, jer je i nemačko Ministarstvo spoljnih poslova u Berlinu smešteno u zgradi koja je nekada bila Centralna banka nacističkog Rajha, a kasnije Centralni komitet Komunističke partije DDR. Činjenica da su se u kancelarijama i holovima te zgrade donosile odluke protiv ljudskih prava, dostojanstva nemačkih građana i onih koji su morali da štite interese "diktature proletarijata“ nije sprečila ujedinjenu nemačku vladu da upravo tu uspostavi jedno od najvažnijih ministarstava u današnjem svetu diplomatije.

Dakle, sa ove tačke gledišta, čak je dobrodošlo da kuća koja je nekada pripadala Džaferu Devi bude kulturni centar u Mitrovici.

Drugi problem je dublji i greška u definiciji vlasnika kuće poslužila je samo kao katalizator da se na svetlo dana pojavi problem kritičke istoriografije na Kosovu, odnosno kulture sećanja.

U nedostatku kritičke istorijske ocene, zasnovane na zaslužnim dokumentima i danas u izobilju svuda od Londona do Berlina i Rima, lik Džafera Deve se na društvenim mrežama ponaša kao ekvivalent zapadnim demokratijama. Problem sa ovim narativom je što nailazi na prvu nedoslednost: biti i uzoran saradnik nacizma i uzoran zapadni demokrata ne funkcioniše. Kako već sveobuhvatni albanski narativ za spas Jevreja ne funkcioniše; na Kosovu možemo pričati o hrabrosti nekih porodica koje su spasavale Jevreje u najgorim vremenima, ali u zvaničnom Jerusalimu, politički i akademski, postoje obilni dosijei za SS diviziju Skenderbeg.

Dubina ovog drugog problema postaje veća kada se stavi u kontekst dvadesetog veka, veka do kojeg danas imamo dovoljnu istorijsku distancu. Ako još uvek nemamo stav našeg kolektivnog sećanja prema nacizmu i kolaboracionizmu, onda ako Drugi svetski rat i dalje nastavlja u našim narativima, kako ćemo se suočiti sa čitavim teškim i izazovnim periodom drugog doba? Nakon Drugog svetskog rata?

4. Nedostatak kulture sećanja sadrži unutrašnji paradoks na Kosovu, koji ćemo otkriti kako vreme bude odmicalo i u kojoj meri će u to biti ozbiljnih ili neozbiljnih mentalnih ulaganja. Na Tviteru, za poslednju fotografiju nacističkog oficira, četničkog vojvode Koste Pećanca i Džafera Deve (koji su bezbrižno šetali ulicama Podujeva 1941. godine) primetio sam da je nezavisnost Kosova ostvarena "bolno, ali konačno kao pobeda antifašizma, transatlantskih snaga” koji su pobedili ovu trojicu sa fotografije.

Takva formulacija je bila deo mog uverenja (na osnovu čitanja i životnog iskustva) da je ideja o samoopredeljenju Kosova, formulisana tokom borbe protiv fašizma na Bujanovačkoj konferenciji, pokušaj da se legitimiše sloboda Kosova koje je deo Atlantskog saveza. Pola veka kasnije, posle žrtvovanja i izuzetnih napora građana Kosova, ova Alijansa je omogućila proces našeg opredeljenja koji je u suprotnosti sa srpskim fašizmom.

Piše: Veton Suroi, publicista