Mirovne sporazume potpisuju države, između Srbije i Kosova nije pravno moguć

Mirovni sporazum sa Srbijom prizivali su i drugi zvaničnici Kosova pre Aljbina Kurtija i njegove vlade, koji su iz Beograda listom dobijali odgovor da na kraju pregovaračkog procesa neće biti međudržavnog mirovnog sporazuma. Možda ga zato aktuelni ministar odbrane Kosova Ejup Maćedonci sada svrstava u teme o kojima treba razgovarati pre nego što se počne sa donošenjem odluka o drugim pitanjima u okviru dijaloga.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

Koji god motivi da stoje iza ovakvih zahteva Prištine, pravna tumačenja, a i istorijska građa su neumoljivi: mirovne sporazume potpisuju države, zbog čega sagovornici Kosovo onlajna ukazuju da takav dokument Srbija sa Kosovom ne može da potpiše.  

Postizanje mirovnog sporazuma, koji podrazumeva da nijedna strana ne sme da napada drugu, trebalo bi da bude ključna tačka u procesu dijaloga Beograda i Prištine, mišljenja je kosovski ministar odbrane Ejup Maćedonci.

"Jedan od ključnih zahteva premijera Kosova je da se pre ulaska u proces dijaloga i pregovora napravi mirovni sporazum, odnosno dogovor o nenapadanju između dve zemlje, a to treba da posluži kao temelj dijaloga", naveo je Maćedonci prošle nedelje.

O mirovnom sporazumu sa Srbijom i ranije su govorili kosovski političari, poput nekadašnjeg predsednika Kosova Hašima Tačija ili ministara spoljnih poslova Bedžeta Pacolija i Envera Hodžaja, potpredsednika vlade Hajredina Kučija.. Kao i tada, i sada bi ovaj poduhvat sa sobom nosio iste pravne posledice po Srbiju – potpis bi značio priznanje Kosova, a imajući u vidu da ovakve dokumente potpisuju prethodno zaraćene strane, moglo bi da se otvori i pitanje ratnih odšteta.

Profesor međunarodnog javnog prava u penziji Milenko Kreća, koji je bio i ad hok sudija Međunarodnog suda pravde, kaže za Kosovo onlajn da mirovne sporazume zaključuju države, što Kosovo nije u smislu međunarodnog prava.

“Mirovni sporazumi potpisuju se između država u smislu međunarodnog prava, a kako Kosovo nije država u smislu međunarodnog prava onda to nije moguće, budući da bi njegovo zaključenje značilo priznanje Kosova za državu”, navodi Kreća.

Dodaje i da Srbija sasvim sigurno nije bila u sukobu, odnosno u ratu sa Kosovom.

“Srbija može biti u ratu sa nekom državom a ne može biti u ratu kada preduzima mere koje vode gušenju oružanog ustanka”, kaže naš sagovornik.

Što se tiče ratne odštete koja je često deo ovakvih sporazuma i mogućnosti da Kosovo potencira potpisivanje takvog dokumenta vođeno tim motivima, Kreća navodi da se to verovatno inicira i zbog ovog razloga, ali da je postizanje sporazuma svakako pravno nemoguće zbog činjenice da Kosovo nije država.

Izjavu ministra odbrane Kosova Ejupa Maćedoncija istoričar Momčilo Pavlović tumači pre kao provokaciju, nego kao ozbiljnu ponudu koja bi doprinela pacifikaciji ovog prostora i ukidanju tenzija. I on ističe da Srbija pravno gledano sa Kosovom ne može da potpiše sporazum te vrste.

“Ne postoji u istoriji pandan, sličan mirovni sporazum, makar ja ne znam za nešto slično - da centralna država sa svojom separatističkom pokrajinom, odnosno sa separatističkom upravom potpisuje takav sporazum. Srbija Kosovo smatra sastavnim delom svoje državne teritorije, ovde se radi o teritoriji, ne o narodu, i sve dok Srbija ne pristane ili ne bude primorana da se odrekne dela svoje teritorije, ona ne može pravno gledano ni da potpisuje bilo kakve sporazume”, kaže Pavlović za Kosovo onlajn.

Mirovne sporazume, kako objašnjava, retko kada potpisuju dve strane i oni se potpisuju posle velikih sukoba sa velikim brojem aktera i velikim brojem garanata normi unetih u takve sporazume.

“Ovde se pominje bilateralni sporazum o nenapadanju ili mirovni sporazum u kome će se Srbija obavezati da ne napadne - koga? Nije ovde reč o tome da Srbija neće ili hoće da napadne Kosovo, nego je reč o tome da se poštuje teritorijalni integritet Srbije kao što se sada govori o Ukrajini i o drugim zemljama. A kako ćemo mi to unutar toga da rešimo i koje će to tanke kopče vezivati pokrajinu Kosovo sa Srbijom, sasvim je drugo pitanje koje se rešava u dijalogu i ono će se u nekom trenutku rešiti. I Srbi i Albanci i da hoće, ne mogu da se odvoje na način na koji se to danas govori i kako se vodi politika, posebno prištinskih vlasti. Oni moraju da žive zajedno. Istorija ne miruje i nekada međunarodne okolnosti mogu da dovedu Kosovo ili Srbiju u onakvu ili ovakvu situaciju i da se taj problem razreši sam od sebe”, kaže Pavlović.

Imajući u vidu da su mnogi mirovni sporazumi tokom istorije uključivali i pitanje ratnih reparacija, Pavlović ukazuje da bi to i u ovom slučaju bila jedna od očekivanih posledica, kada bi se takav dokument potpisao.

“Posle Prvog svetskog rata potpisan je veliki Versajski mirovni ugovor gde su glavne države učesnice tog rata dogovorile određene mirovne klauzule i, recimo, u sporazumu sa Nemačkom koja je okvalifikovana kao glavni izazivač Prvog svetskog rata, a ne Srbija, ne Gavrilo Princip, precizno je na 450 i više strana navedeno koje su obaveze Nemačke prema Francuskoj i prema drugim zemljama. Srbija je kao pobednica u okviru te konferencije u Versaju zaključila posebne sporazume sa Bugarskom, na primer, i od nje je naplatila ratnu oštetu, čak i u živoj stoci, ovcama, sve ono što su Bugari opustošili posebno na prostoru južne Srbije”, ističe naš sagovornik.

Dodaje da je reč o međunarodnim sporazumima i o međunarodnim sukobima, a da Srbija nije ratovala sa Kosovom.

“UČK je bila i ostala teroristička organizacija koja je kasnije raznim metodama, što javnim, što tajnim prevedena u kosovske oružane snage, premda u Kumanovskom sporazumu apsolutno ne stoji da Kosovo ima oružane snage jer zašto bi onda Nato savez bio na Kosovu? Srbija može da sa Nato savezom napravi anekse Kumanovskog sporazuma u smislu elementarnog poštovanja suvereniteta, a da pritom Kosovo ima suštinsku i stvarnu autonomiju na način na koji oni to žele”, kaže Pavlović. 

Kao opciju koja bi mogla da pacifikuje čitav Balkan, naš sagovornik navodi potpisivanje jednog drugačijeg dokumenta od onog za koji se zalaže Maćedonci.

“Ako bi, na primer, svi međunarodni akteri bili zainteresovani za to, Srbija bi mogla da sa svim susedima potpiše jedan akt slične sadržine kojim bi Srbija garantovala integritet bivših jugoslovenskih republika i balkanskih država, ali i da te druge države garantuju Srbiji suverenitet i integritet na čitavom njenom prostoru. Pritom, ovde je reč o državnoj teritoriji, nije reč o ljudima koji žive na tim teritorijama. Bosna i Hercegovina je najbolji primer. Ako na Kosovu živi milion i po Albanaca, i kako zapadna propaganda tvrdi, a i oni to pokazuju, da ne žele da žive sa Srbima, a istovremeno u BiH živi isto toliki broj Srba koji isto tako ne žele da žive u federaciji sa Bošnjacima ili sa drugima, zar te dve želje nisu isto? U čemu je razlika? Ratni sukob je bio tamo i ovamo. Zločini su pravljeni i tamo i ovde. Volja jednog naroda se poštuje na istom tom malom prostoru, a na drugom se ne poštuje. Ali, tu je već reč o međunarodnoj konferenciji i drugom nivou priče koji može da pacifikuje čitav Balkan”, navodi on.

U potenciranju teme postizanja mirovnog sporazuma kojim bi se Srbija i Kosovo obavezali da se neće napadati, Aleksandar Šljuka iz NVO „Nova društvena inicijativa“ vidi još jedan od pokušaja kosovskih vlasti da odvuku pažnju od aktuelnih problema.

“To je nametanje još jedne teme od strane kosovskih vlasti koja suštinski nije u fokusu i koja nije spominjana od strane međunarodnih aktera. Predlog koji je Maćedonci izneo u stvari podrazumeva da se potpiše mirovni sporazum kojim bi se Srbija i Kosovo obavezali da se neće napadati, međutim, takav sporazum delimično već imamo. Ukoliko pogledamo član 3 Sporazuma o putu ka normalizaciji, u njemu stoji da se prema principima Povelje Ujedinjenih nacija obe strane obavezuju na to da će svoje sporove rešavati mirnim putem i da neće upotrebljavati silu. Naravno, moramo priznati da se taj sporazum ne poštuje i da nije počeo da se primenjuje, ali takva odredba efektivno postoji”, kaže Šljuka za Kosovo onlajn.

Kako dodaje, u sličnom maniru mogu da se čitaju poruke koje su mogle da se čuju o tužbi Kosova protiv Srbije, kao i zahtev da se Ohridski sporazum potpiše.

“Uvek imamo neki zahtev više, koji suštinski ne menja stvari i koji je usmeren na to da se odgodi primena stvari koje Kosovo treba da ispuni. Takav sporazum ne bi doneo ništa novo, a na kraju krajeva, ne bi mogao da garantuje nenapadanje. Ono što su jasne garancije za nenapadanje su situacije na terenu. Znamo da je Nato prisutan na Kosovu, da ovde ima svoje baze i od strane Nato zemalja se stalno ističe da je to dovoljna garancija da Srbija neće napadati Kosovo. A, sporazum kao sporazum neće garantovati mnogo toga. Suštinski je važno poverenje između strana, a ne sporazum kao takav”, ocenjuje Šljuka.

I stručnjak za bezbednost iz Prištine Nuredin Ibiši smatra da Srbiji i Kosovu nije potreban poseban mirovni sporazum o nenapadanju, već je mišljenja da bi za njihovu odbrambenu saradnju bilo dovoljno da se i Srbija i Kosovo nađu u istom savezu, bilo da je to Nato ili neki drugi savez na regionalnom nivou.

“Treba da postoji dobrosusedska saradnja, bez optužbi i bez teritorijalnih pretenzja jedne države prema drugoj. Nije potreban specifičan, poseban sporazum o nenapadanju. Takav sporazum bi bio u nekom savezu, da li je to Nato pakt ili na nekom regionalnom nivou, pre nego da se na bilateralnoj osnovi pišu sporazumi o nenapadanju ili o dobroj saradnji oko odbrane”, rekao je Ibiši za Kosovo onlajn.