Godišnjica Sporazuma o putu normalizacije - ista meta, isto odstojanje

Vučić, Kurti, Brisel.jpg
Izvor: Instagram

Sporazum o putu normalizacije između Kosova i Srbije, postignut pre godinu, 27. februara 2023. godine u Briselu, nije ispunio glavno očekivanje – da makar doprinese stabilizaciji situacije na Kosovu, jer je neko značajnije približavanje stavova Beograda i Prištine oko pitanja po kojima imaju zacrtane crvene linije u ovom periodu svakako bilo teško i zamisliti.

Podvlačeći crtu posle 12 meseci, sagovornici Kosovo onlajna kažu da su tek poneka pitanja rešena kao što je korišćenje registarskih tablica, dok većina problema koji su tada postojali postoje i danas. Zajednica srpskih opština, koju neki smatraju i glavnom polugom sporazuma, i dalje nije formirana, a položaj Srba na Kosovu je sve teži. Krivca za to što je sporazum ostao samo na papiru pojedini vide u Evropskoj uniji, kao posredniku koji je trebalo da osigura da se dogovoreno i sprovede.   

Sporazum, podsetimo, ima 11 tačaka, za koje se u samom tekstu dokumenta navodi da su se oko njih strane dogovorile. Evropska unija ga je objavila posle sastanka koji su u Briselu na današnji dan imali predstavnici Beograda i Prištine, Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti sa visokim predstavnikom Evropske unije za spoljne poslove Đuzepom Boreljom i predstavnikom za dijalog Beograda i Prištine Miroslavom Lajčakom.

Od tih 11 tačaka, za Srbiju se kao najproblematičnija izdvojila četvrta, po kojoj se Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji, što može da podrazumeva i Ujedinjene nacije, dok je na Kosovu najviše polemike izazvala tačka 7 koja govori o obezbeđivanju odgovarajućeg nivoa samoupravljanja za srpsku zajednicu na Kosovu, uključujući mogućnost finansijske podrške Srbije.

Ni implementacioni aneks dogovoren u Ohridu 18. marta nije dao vetar u leđa sprovođenju sporazuma, a kao ni na dokument iz februara, tako ni na taj ohridski nisu stavljeni potpisi. Krajem prošle godine, Srbija je dostavila Briselu dopis u kojem je navedeno da Sporazum o putu ka normalizaciji i aneks za njegovu primenu smatra prihvatljivim isključivo u kontekstu koji se ne odnosi na defakto i dejure priznanje Kosova. 

Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Stefan Surlić kaže za Kosovo onlajn da se boji da Sporazum o putu normalizacije doživljava sudbinu dokumenata nikada primenjenih na terenu.

„Delimično su primenjene tačke koje su se ticale korišćenja dokumenata i registarskih tablica ali nije došlo do primene suštinskih tačaka ovog sporazuma kao i Ohridskog aneksa i to ova dokumenta stavlja u red sa onim prethodnim Briselskim sporazumom i ostalim dogovorima između Beograda i Prištine za koje ne postoji politička volja da se zaista primene u praksi. Tu mislim pre svega na Zajednicu srpskih opština“, kaže Surlić za Kosovo onlajn.

Kako dodaje, nakon godinu, se vidi da je taj dokument prezentovan kao sporazum, pod jasnim međunarodnim pritiskom. Zamisao je, kaže, bila da će se na terenu situacija značajno promeniti i da će doći do minimalnog poverenja između dve strane, što bi olakšalo političkim liderima i pregovaračima u Beogradu i Prištini da primene čak i neke bolne tačke na koje se obavezao Beograd. 

„Međutim situacija je potpuno drugačija. Vidimo da postoji trka sa vremenom, i ono što se desi do aprila je ono po čemu čemo meriti da li je ovaj sporazum primenjen ili ne. Nakon toga imamo izbore za Evropski parlament i izbore u SAD i ne verujem da će u toj fazi postojati bilo kakav pritisak da Beograd i Priština naprave ustupak zarad nekog finalnog dogovora. Drugo, važno je imati na umu, da će jedini konkretan ishod ovog sporazuma i Ohridskog aneksa biti insistiranje da se njihove odredbe stave u tekst Poglavlja 35 i promenu pregovaračkog okvira za Srbiju i da se na taj način neka nova administracija u Briselu obaveže da pritiska Beograd i da zahteva primenu tog sporazuma. To je jedino što se sada vidi kao konkretan ishod i očekivano je da će na tome insistirati Nemačka i ostale vodeće zemlje EU. Ali kada govorimo o promeni situacije na terenu, Beograd i Priština se nisu ni malo približili, a pozicija Srba na Kosovu je sve teža i teža“, ukazuje Surlić. 

Kroz Poglavlje 35, sporazum će, ističe, biti obavezujući za Beograd, ako čvrsto ostane na putu pristupanja EU, dok za Kosovo nema faktičke mogućnosti da se uslovljava na evropskom putu samim tim što ga ne priznaje pet članica EU. 

„Postojaće neki drugi kanali uticaja na Prištinu ali očigledno je da oni do sada nisu bili funkcionalni. Tako da ZSO po ko zna koji put čeka neki novi politički trenutak da bi bila  primenjena i da bi otkočila već jedan dug proces zastoja u dijalogu Beograda i Prištine“, zaključuje Surlić.  

Politikolog Aljbinot Maljoku kaže da je glavna tema sporazuma između Kosova i Srbije postignutog pre godinu, bila Zajednica srpskih opština koja još nije implementirana i da ta tema koči primenu sporazuma.
Kada je Sporazum o putu ka normalizaciji postignut pre godinu, kako kaže, postojala je nada da će on imati konkretan odjek i da će to osetiti i građani. Kao nešto što je ispunjeno, i on navodi prihvatanje tablica sa Kosova u Srbiji i obrnuto.

Maljoku ukazuje da je premijerka Srbije Ana Brnabić poručila da deo sporazuma neće biti ispunjen, a da na drugoj strani premijer Kosova u nekim momentima zaboravlja da je glavna poluga sporazuma bila ZSO.

„Uopšteno govoreći, nadao sam se da će Evropska unija koja olakšava ovaj dijalog za ozbiljno uzeti ovaj proces, ali sada imam osećaj da EU nema viziju za konkretizaciju nekih stvari, odnosno da se prihvati ono što je usaglašeno u Biselu i Ohridu, pa da na kraju bude i potpisa koji bi dali drugu težinu ovim dokumentima“, kaže Maljoku za Kosovo onlajn.

Nedostatak vizije EU, kako dodaje, daje prostor stranama da ne primenjuju ono što je usaglašeno u Briselu i Ohridu. 

„To odgovara i Aleksandru Vučiću, a u isto vreme to koristi i premijer Kurti koji nema posebnu volju da se implementira ZSO. Mislim da bi EU trebalo da ima oštriju viziju, da jednako tretira strane i da bude izbalansirana kako bi bila prihvaćena od obe strane i kako bi se krenulo na oživljavanje francusko-nemačkog plana“, kaže Maljoku.

Očekivanja od sporazuma, prema rečima Dragiše Mijačića, Koordinatora Nacionalnog konventa za poglavlje 35, bila su da će se situacija na prostoru Kosova, ali i u odnosima između Kosova i Srbije normalizovati tako da se smire strasti i da se pokuša da se nađe rešenje za nagomilane političke probleme, ali se to, nažalost, nije desilo. 

On podseća da je ubrzo posle ovog dogovora, u aprilu, Srpska lista bojkotovala lokalne izbore i da su aktuelni gradonačelnici izabrani sa „opskurnim brojem glasova“.

„To je uvelo u novu političku nestabilnost i nove bezbednosne probleme koji traju do danas. Tako da ne možemo reći da je bilo šta implementirano od onoga što je dogovoreno 27. februara, a ni kada će se bilo šta primeniti u doglednoj budućnosti“, kaže Mijačić. 

Na pitanje kakva je sudbina sporazuma imajući u vidu da je Srbija uložila primedbe na određene delove sporazuma koje se tiču defakto i dejure priznanja Kosova, ali i otpore u Prištini prema delu koji govori o samoupravljanju srpske zajednice, odnosno o formiranju ZSO, Mijačić kaže da je visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Đuzep Borelj izjavio da su se i jedna i druga strana saglasile i da neće imati potrebe za daljom izmenom teksta. 

„Evropska komisija je dobila nalog da se izmeni pregovaračko poglavlje 35 za Srbiju, što je sada u proceduri i  kada to bude završeno, a to će biti vrlo brzo, bez obzira da li se Srbija slaže ili ne sa određenim delovima, to će biti zvaničan uslov za Srbiju ka daljem članstvu u EU. Bilo je puno šumova u komunikaciji i izjava srpskih zvaničnika šta žele ili ne žele da prihvate, ali ono što je dogovoreno u Briselu i Ohridu međunarodni partneri shvataju kao prihvaćeno i oni će insistirati na implementaciji svega toga, uključujući i Zajednicu srpskih opština, što je obaveza Prištine još iz 2013. Od nje Priština svakako neće moći da pobegne, naročito ako želi da se dalje približava ka EU ili ka evroatlantskim integracijama“, kaže Mijačić. 

Nesprovođenje sporazuma, prema mišljenju politikologa Dimitrija Milića iz Novog trećeg puta za sobom povlači pitanje kredibiliteta Evropske unije u smislu da li ona može da bude garant određenih sporazuma ukoliko oni ostanu mrtvo slovo na papiru, odnosno ako i jedna i druga strana imaju određene skepse prema sporazumu i ne žele da ga sprovedu.

Ali, on ukazuje da EU ima mogućnost da pritisne strane tako što će tačke iz sporazuma da uvrsti u pregovarački okvir, čime bi evropski put svake strane dobrim delom bio uslovljen tim tačkama.

„Verujem da će se to na kraju i desiti. S tim što je to trenutno od većeg značaja za kosovsku stranu koja je u ranijoj fazi evropskih integracija i koja ima mnogo veće ambicije da kroz evropske integracije sebe legitimiše kao nezavisnog aktera od Srbije. Njima je mnogo važnije da imaju napredak u evropskim integracijama nego što je to Srbiji u ovoj fazi“, kaže Milić.

On, međutim, ukazuje i na možda ključnu činjenicu - da za primenu sporazuma obe strane nemaju interesa osim u pojedinim tačkama. 

"Za najkontroverznije tačke ni jedna ni druga strana nemaju interesa da ih sprovode, osim ako su pod velikim zapadnim pritiskom. Bez zapadnog pritiska pretpostavljam da je moguća samo dalja eskalacija“, kaže Milić.