Godišnjica zločina u Goraždevcu: Zbog čega 21 godinu nema pravde?

Pre 21 godinu kod Goraždevca ubijeno je dvoje, a ranjeno četvoro srpske dece koja su se kupala na reci Bistrici. Na njih je pucano iz automatskih pušaka, ali napadači nikada nisu pronađeni. Unmik je zvanično 2010. godine obustavio istragu uz objašnjenje da nema dovoljno dokaza.

Piše: Arsenije Vučković

Bilo je oko 40 stepeni i deca iz Goraždevca su otišla na obližnju reku Bistricu. Na njih je iz žbunja pucalo najmanje dvoje napadača iz automatskih pušaka „kalašnjikov“.

Ubijeni su Pantelija Dakić (12) i Ivan Jovović (19), a teško su ranjeni Bogdan Bukumirić koji je tada imao 14 godina, Marko Bogićević (12), Dragana Srbljak (13) i Đorđe Ugrenović (20).

"Prevrnuću svaki komad zemlje kako bih pronašao ubice dece," rekao je dva dana kasnije komesar Unmik policije Štefan Feler.

Dve nedelje kasnije istovetnu rečenicu ponovio je i šef Unmika Hari Holkeri.

"Mogu da vas uverim da ni jedan kamen neće ostati neprevrnut, dok oni koji su krivi ne budu privedeni pravdi", kazao je tokom posete Severnoj Mitrovici.

Sedam godina kasnije Unmik je zvanično obustavio istragu zbog nedostatka dokaza.

Euleks je 2018. godine, prepuštajući svoje nadležnosti pravosudnim organima Kosova, predao i 495 policijskih spisa predmeta organizovanog kriminala, 434 spisa predmeta ratnih zločina, spise predmeta nestalih lica, kao i spise predmeta na kojima je radio samo Euleks i više od 1.400 tužilačkih spisa predmeta.

Slike sa Bistrice

U jednoj od tih fascikli je i nerasvetljeni zločin u Goraždevcu, a među tim hartijama i ime Dragane Srbljak – jedne od četvoro dece koja su ranjena i preživela.

Danas ima 34 godine i diplomirani je psiholog. Neko je ko je školovan da pomaže ljudima koji su prošli ovakve traume.

Priznaje da i dalje preživljava taj letnji dan na reci Bistrici.

„Tog kobnog 13. avgusta 2003. godine na reci Bistrici desio se monstruozni zločin gde su dvojica nepoznatih napadača pucala na decu dok su se kupali u reku Bistricu. Nažalost, tada su nastradali moj kum, Pantelija Dakić, koji je tada imao 12 godina, i moj prvi komšija, Ivan Jovović, koji je tada imao 19 godina. Nas četvoro je bilo povređeno“, priča Srbljak za Kosovo onlajn.

Na reku je stigla nekoliko minuta pre nego što će doći do masakra.

„Trčala sam ka reci kao da me neko zvao. U trenutku kada sam stigla, bukvalno je u roku tri minuta se desio pucanj. Od jačine tog zvuka sam mogluvela i ostala zaleđena.  Nisam primetila da su se deca sprašavala i bežala pored mene. Sestra koja je krenula ka kući, htela je da se vrati da mi pomogne, ali njen sadašnji muž mi je ukazao prvu pomoć i nosio me do prvog vozila koje je naišlo“, priseća se trenutka kada je jedan od ispaljenih hitaca pogodio u nogu.

Prvu pomoć pružili su joj u lokalnoj ambulanti, a onda je njen otac, zbog toga što je puno krvarila, odlučio da je prebaci ka bolnici koja je radila u okviru italijanskog kontigenta Kfora.

„Ali toga dana se vojska smenjivala tako da su nam preprečili put i preusmerili nas ka albanskoj bolnici. Tamo se nastavlja teror nad nama. Nažalost, meni je postavljen gips na živu ranu. Noga je krvarila na sve strane, ali dali su mi otpusnu listu da mogu da idem kući. Mama je medicinski radnik i kada je sve to videla odmah je preuzela odgovornost i rekla je da nas preuzima, i mene i Đorđa Ugrenovića iz bolnice. Odvezla nas je u Kosovsku Mitrovicu“, kaže Srbljak.

Dodaje da su tokom puta i Ugrenović i ona puno iskrvarili i da su doktori u KBC Severna Mitrovica rekli da ih je desetak minuta delilo od smrti.

„Moja operacija je trajala dva ipo sata. Ležala sam u bolnici nekih desetak dana. I tu je rana bila sanirana“, priseća se Srbljak.

Direktna posledica ranjavanja je oštećenje skočnog zgloba za 80 odsto.

Posledica je i ona – nevidljiva rana, na duši koju vreme ne zaceljuje. Kroz ranjavanje Stefana Stojanovića iz Gotovuše u opštini Štrpce na Badnji dan prošle godine je još jednom preživela 13. avgust.

„Ono što mi najteže pada, to jest, padalo mi je u trenucima mog sezrevanja, kada sam shvatila šta se u stvari desilo mojim drugarima i svima nama koji smo tada bili povređeni. Trenutak kada sam ja, iz ugla odrasle osobe posmatrala isti događaj, za mene je bio prošle godine na Badnji dan kada su upucali Stefana Stojanovića koji je imao isto godina koliko sam imala i ja tada. Strašno me je potresao taj događaj. Njega sam posmatrala kao mene toga dana. Sav onaj njegov plač i tuga, sve to sam prolazila sa njim toga dana i donekle sam osvetlila tu moju traumu i taj stres koji se desio na reci Bistrici“, priznaje ova devojka.

Sumnja da će odgovorni za zločin u Goraždevcu ikada odgovarati.

Kaže i da sebi stalno postavlja pitanje zbog čega se zločini nad Srbima na Kosovu ne tretiraju kako bi trebalo da se tretira svaki zločin.

„Nekako je postalo pravilo da počinioci tih zločina ne budu pronađeni. Sama činjenica da moji roditelji žive tamo i sav taj narod koji tamo opstaje uprkos saznanju da ubice šetaju u istom mestu gde su i oni, budi u meni dodatan stres i tugu“, navodi Srbljak.

Pita se i gde tog dana bili predstavnici međunarodnih misija u Goraždevcu. Oni koji su bili zaduženi za njihovu bezbednost.

„Tadašnji šef Umnika je izjavio da će prevrnuti svaki kamen kako bi pronašao ubice, ali 2010. godine je obustavljena istraga. Dobili smo pisma od Euleksa gde stoji da nisu pronašli nikakve dokaze. U trenutku tog dešavanja na Bistrici bile su prisutne međunarodne misije. Oni su bile zaduženi za našu bezbednost, za zaštitu ljudskog života na Kosovo i Metohiji i znali su da nismo bezbedni na toj reci. Pitam se gde su bili toga dana, zašto nas niko nije zaštitio“, kaže Srbljak.

Odlazak za životom

Đorđe Ugrenović, najstarija žrtva zločina na Bistrici 2003. godine kaže za Kosovo onlajn da su slike užasa od tog 13. avgusta do danas ostali u svim preživelima, kao i da niko od njih više nema nadu da će biti otkrivene ubice.

„Ostalo je to u nama i dan-danas. Taj osećaj i ta slika. Jednostavno, ne može da se zaboravi.  Tada sam imao 20 godina. Evo, prošla je 21. godina i dan-danas nisu otkrivene ubice tog gnusnog zločina. Slučaj je zatvoren. Mi se više uopšte i ne nadamo da će da se nađu ti zločinci. Uzdamo se jedino u Boga“, kaže Ugrenović.

Kaže da je to događaj koji je „sve okrenuo u Goraždevcu“.

„Od tog trenutka sve se okrenulo u Goraždevcu. Mnogo omladina je počelo da se iseljava. Do tada smo imali baš dosta mladih, možda je bilo i 500 omladinaca do 30 godina. Veliki broj je otišao i ovde možda ima sada sveukupno stitinak mladih. Nema više. Veliki broj je otišao za poslom, oženili se, kupili kuće... Svako je otišao za svojim životom“, priča Ugrenović koji je ne planira da napusti Goraždevac.

Tu se oženio i ima četvoro dece.

„Mnogo sam vezan za ovaj kraj i stvarno ne bih voleo da napustim Goraždevac“, ističe.

Seća se gotovo svakog detalja od pre 21. godinu.

„Tog kobnog dana 2003. godine, 13. avgusta desilo se to. Ne znam ni sam kako da nazovem, gnusni zločin koji nije mogao, kao da nije čovek uradio, nego neko neljudsko biće. Usudili su se da pucaju na goloruku decu, na malu decu, bez oružija, bez ičega...“, priseća se Ugrenović.

Objašnjava da su mladi iz Goraždevca koji je u to vreme bio enklava iz koje se retko izlazilo, svakog dana su išli na Bistricu kako bi se rashladila od letnjih vrućina.

Tog dana je na reci bilo oko stotinak dece. Onda su se oko 13.30 časova začuli pucnji, rafali...

„Niko se nije ni nadao da može tako nešto da se desi. Odjednom su se začuli pucnji iz obližnjeg grma. Rafali. Tri rafala su opalili po nama. Ja sam tu pao na licu mesta. Moj drugar Ivan (Jovović) je bio tu pored mene i on je isto pao. Nažalost, on nije mogao da preživi, to je bio za njega koban pogodak. S druge strane, Bistrice... mali Panto (Pantelija Dakić), Bogdan (Bukumirić)... U tom trenutku nismo znali šta se dešava. Jednostavno, mnogo straha je ušlo u nas“, priseća se Ugrenović.

Danas, 21. godinu kasnije nema dileme ko je najodgovorniji.

„ U velikoj meri međunarodna zajednica, niko drugi, jer su oni bili nadležni u tom trenutku za našu bezbednost. Oni su trenutno najveći krivci što se tiče tog zločina. Naravno, posle ovih koji su pucali na decu“, ističe.

Od prošle godine u Goraždevcu se održava turnir u malom fudbalu „Sećanje na Ivana i Panta“ u znak sećanja na dvojicu poginulih mladića.

Ugrenović kaže da je glavna poruka turnira da se žrtve sa Bistrice ne zaborave.

„Glavna poruka je da se naše žrtve ne zaborave, nevine žrtve koje su stradale od terorista. Mi ćemo da se potrudimo da ovo traje dok smo god ovde, podržavaćemo ovaj turnir. Ujedno bih pozvao sve koji žele da ubuduće dođu i da odaju počast našim žrtvama, Ivanu i Panti“, kaže Ugrenović.

Sistem i posledice

Gotovo istovetno pitanje postavlja i politički analitičar Nedžmedin Spahiu.

U razgovoru za Kosovo onlajn ističe da je rasvetljavanje zločina u Goraždevcu - u interesu Kosova.

„Krivicu za istragu, naravno, snose organi tužilaštva, sudstva i tadašnja policija Unmika koja je bila na snazi kada se desio taj zločin. Ipak, taj gnusni zločin koji bi što pre trebalo da se rasvetli zato što je to u interesu građana Kosova“, kaže Spahiu.

Ocenjuje da bez obzira što je Unmik 2010. godine obustavio istragu, nije kasno da se ona sprovede i danas i da bi to trebalo da bude posao kosovskih organa pravosuđa.

„Zašto ovaj slučaj nije rasvetljen je nerad, odnosno neodgovornost sudskih organa. Ne samo tada, nego čak i sada. Jer, ako tada nisu radile Unmik službe mogle bi da urade kosovski organi pravosuđa. Ali izgleda da taj sistem ne funkcioniše, kao i za mnoge druge stvari koje su istog ili možda i većeg značaja“, naglasio je Spahiu.

Pravda i Godo

Ipak, docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Severnoj Mitrovici Duško Čelić ne očekuje da bi prištinsko pravosuđe moglo da pokrene novu istragu o ubistvu srpske dece u Goraždevcu 2003. godine.

U razgovoru za Kosovo onlajn kaže da će i ovaj slučaj, kao i mnogi drugi, ostati nerasvetljeni.

„U sadašnjim okolnostima, žao mi je što to kao pravnik moram da kažem, zaista ne očekujem pravdu ovozemajsku kada je reč o zločinima nad Srbima. Srbi će ostati da čekaju pravdu kao što je neko čekao Godoa i kao što znamo Godoa niko nije dočekao. Tako da se bojim da će proći generacije, a da se pravda ovozemajska u ovom slučaju i u brojnim drugim slučajima nad Srbima dočeka. Tako da nisam optimista u ovom slučaju“, smatra Čelić.

Kao ključan problem ističe nepoštojanje vladavine prava u svim segmentima albanskih institucija i nepoštovanje Rezolucije 1244 od strane međunarodne zajednice.

„Znate, uvek treba imati neko zrno nade i vere. To zrno nade i vere je moguće ukoliko se promene okolnosti na Kosovu i Metohiji, ukoliko međunarodna zajednica ponovo preuzme da vrši izvršni mandat u skladu sa rezolucijom 1244. Za sada to nije u izgledu, ali mislim da ne treba da prestajemo da insistiramo na tome i iz razloga zadovoljenja pravde. I konačno iz razloga vladavine prava na Kosovu generalno, jer tamo, nažalost, ne postoji vladavina prava u svim segmentima, ne samo kada je reč o krivičnoj odgovornosti, nego naprosto u svim oblastima života“, ocenjuje Čelić.

Upitan da li je izvesno da bi kosovsko pravosuđe moglo da pokrene novu istragu povodom događaja u Goraždevcu kada je ubijeno dvoje, a ranjeno četvoro srpskih mališana ovaj pravnik je decidan da to nije realno zbog percepcije da pravosuđe u Prištini isključivo treba da se bavi „ratnim zločinima Srba“.

„Postoji jedna percepcija u albanskom kosovskom društvu da to što treba suditi Albancima to će da učine Specijalizovana veća u Hagu, a da oni trebaju u Prištini da se bave ’ratnim zločinima’ Srba nad Albancima, da lokalno pravosuđe ma drugu ulogu, drugu misiju - da sudi Srbima. Zaista ne očekujem, pogotovo ne u ovakvim slučajima u kojima je nažalost i Euleksov tužilac zatvorio istragu, zaključio je s konstatacijom da nema dokaza. Zaista nije realno očekivati da sada albansko tužilaštvo pronađe neke dokaze. Prosto, situacija u kosovskom društvu nije takva, ona je etnocentrična, građena na mržnji nad Srbima i u takvoj društvenoj situaciji nije realno očekivati da albanski sudovi i tužilaštva na Kosovu i Metohji u ovom u ovom slučaju kao i u drugim sličnim slučajima učine bilo šta“, smatra Čelić.

Dodaje da je nerasvetljavanje zločina u Goraždevcu bio i poraz međunarodnog pravosuđa.

„Pravde nažalost nema nakon 21. godine. Kao što znamo 2010. je Euleksov istražitelj, tužilac, zatvorio postupak s obrazloženjem da nema dokaza. Iako znamo da je Hari Holkeri, koji je tada bio šef Unika, obećao, da citiram, kako će prevrnuti svaki kamen na Kosovu i Metohiji ne bi li se pronašao zločinac. Ne znam koliko je kamena do sada moglo da bude prevrnuto, tek zločinca nema, pravde nema, postupka nema i najverovatnije neće ga ni biti“, naveo je Čelić.

Dodaje da nije slučajno što zločin u Goraždevcu više ne spominje ni međunarodna zajednica angažovana na Kosovu, ali ni vlasti u Prištini.

„Mislim da, ne samo kada je reč o ovom masakru, nego sa bilo kojim zločinom nad Srbima počinjenim tokom 1998, naročito nakon 10. juna 1999. godine, neće biti nijednog ozbiljnog postupka na Kosovo i Metohiji“, kaže Čelić.