Prerada istorije „po meri“: Kako sprečiti zloupotrebe?

Nije prvi put, nije omaška niti nepoznavanje istorije. Više od dve decenije nižu se primeri preimenovanja srpske kulturne baštine u albansku, pa ako se na Gugl mapi na albanskom natrči na oznaku Pećke patrijaršije kao albanskog manastira, to nije iznenađujuće, ali jeste sramotno i apsurdno. Ovde nije reč o činjenicama već o perfidnosti i o vrsti specijalnog rata, manipulacijama i preradi istorije, ukazuju sagovornici Kosovo onlajna, stručnjaci iz više oblasti.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

Groblje na kom se sahranjuju samo pravoslavni Srbi u Vitini, pre tri godine na Gugl mapama osvanulo je kao „albansko pravoslavno groblje“. 

Godinama unazad vlasti u Prištini pojedine srpske pravoslavne crkve deklarišu kao katoličke, a diplomate sebi daju za pravo da srednjovekovne srpske manastire nazivaju kosovskim kulturnim nasleđem.

Pre destak dana na Gugl mapi na albanskom jeziku je albanskim pravoslavnim manastirom proglašena i Pećka patrijaršija, duhovno sedište srpske crkve i mesto počivanja moštiju srpskih arhiepiskopa i patrijarha.  

Ministar kulture u Vladi Srbije Nikola Selaković uputio je tim povodom apel generalnoj direktorki Uneska Odri Azule, ukazujući na tešku opasnost koja se nadvila nad kulturnom baštinom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

„Tendenciozna kulturna eksproprijacija“

Unesko ne može da kontroliše Gugl mape, kaže za Kosovo onlajn profesor Goran Milašinović, predsednik Komisije Republike Srbije za saradnju sa Uneskom, ali na Srbiji je, ukazuje, da u ovakvim situacijama, koje su za nju veoma neprijatne, obavesti nadležne u ovoj organizaciji Ujedinjenih nacija, budući da je reč o dobrima koja nisu samo na listi dobara svetske baštine, nego i na listi ugroženih dobara.

U izveštaju koji Srbija svake godine piše Unesku o dobrima koja su na listi svetske baštine, ističe Milašinović, biće pomenut ovaj slučaj, a što je, kako smatra, vrsta tendenciozne kulturne eksproprijacije kojom se pokušava da se srpska kulturna dobra pretvore u albanska.

Označavanje srpskih svetinja kao albanskih na Gugl mapama on vidi kao samo jedan u nizu pritisaka. 

„Na prvi pogled to izgleda kao neka vrsta kulturne eksproprijacije. Neko bi rekao, pa dobro, nije to strašno, pogrešili su. Međutim, mi znamo da je to smišljeno i znamo da se iza toga krije politika i da sve to ima svoju političku konotaciju koja znači stvaranje atmosfere u kojoj ne postoje srpski tragovi, a to onda znači i srpski narod na Kosovu i time nezavisnost postaje apsolutno obligatna za njihovu stranu“, ukazuje on.  

Ono što Srbija može i treba da radi, kako ističe, je da bude budna i da nijednog trenutka ne dozvoli gubitak pažnje. 

Vanredni profesor Fakulteta umetnosti Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici Jelena Pavličić Šarić ukazuje da prethodnih decenija svedočimo specifičnom odnosu prema nasleđu na Kosovu i Metohiji, posebno prema onom koje je stvorila srpska nacija kroz vreme, a koje je uništavano delom ili u celosti, bilo pogrešno interpretirano, prisvajano i čija je istorija falsifikovana. 

Sve to, kako kaže Pavličić Šarić za Kosovo onlajn, čini jedan složen kompleks problema i opasnosti po nasleđe i njegov opstanak jer opstanak ne karakteriše samo fizičko opstajanje, već i opstajanje njegovih prirodnih naslednika, onih koji su korisnici tih kulturnih dobara, koji ih doživljavaju kao svoja, prepoznaju vrednost i identitet tog nasleđa i žele da ga prenesu budućim generacijama. 

Napadi na simbole 

„Srž nasleđa je prepoznati njegovu vrednost u savremenom dobu i preneti budućim generacijama. Upravo ta vrednost koju prepoznajemo kod nasleđa nas motiviše da ga čuvamo i da stvaramo mehanizme zaštite. A s druge strane, vrednost takođe inspiriše određene grupe na njegovo ugrožavanje. Zašto? Zato što ta vrednost zapravo predstavlja i simbol onih koji su je stvorili. Kada napadnete tu vrednost, zapravo napadate simbol jednog naroda ili jedne zajednice i samim tim tu zajednicu želite nekako da targetirate“, naglašava ova profesorka koja je i član Odbora SANU za proučavanje Kosova i Metohije.

Povodom označavanja srpskih svetinja na Kosovu kao albanskih na Gugl mapama na albanskom jeziku Pavličić Šarić kaže da je čitav slučaj u široj javnosti prošao skoro pa neopaženo „jer smo se već nekako navikli da se tako nešto dešava“. 

„Ta naviknutost je specifičan problem. Ona nas delimično i čini lenjima i uvodi nas u neki ishod. To je pitanje koje treba sami sebi da postavimo. Da li smo svih ovih godina reagovali i šta dalje?“, ukazuje Pavličić Šarić.  

Kako, međutim i sama konstatuje, kada bi postojao uigran mehanizam i jasan i dobar zakonski uokviren odgovor na zloupotrebe kojima je izloženo srpsko kulturno nasleđe, tog problema verovatno ne bi bilo. 

Mehanizmi zaštite koji su Srbiji na raspolaganju, kako kaže, moraju ići zakonskim putem, odnosno kroz institucije zaštite i u tom kontekstu pominje Republički zavod za zaštitu spomenika kulture i regionalne zavode. Uz to, dodaje, Unesko šalje svoje eksperte i ima uvid u ono što se događa i čita izveštaje domaćih stručnjaka na godišnjem nivou o stanju ovih spomenika.  

„Ali s druge strane, vidimo da to nije samo fizičko ugrožavanje, već i semantičko i da se dešava na nivou značenja, i to nas opominje da nam je potreban holistički pristup. Možda da formiramo neke nove stručne timove koji će se baviti ovim drugim nivoima ugroženosti, možda pozvati i neke eksperte koji će se baviti upravo ovim manipulacijama koje se događaju na internetu“, sugeriše Pavličić Šarić. 

Prirodni baštinici

Problem zaštite kulturnog nasleđa, prema njenim rečima, veoma je zastupljen u celom svetu u područjima koja su konfliktna.

„Ti problemi se javljaju tamo gde je nasleđe proizvela jedna zajednica koja je prirodni naslednik tog nasleđa, ali ono ostaje na teritoriji koja je sada naseljena nekim drugim narodom, koje to nasleđe ne vidi kao svoje, već ga vidi kao nasleđe drugih ili kao neko sporno nasleđe ili kao 'dissonant heritage' (disonantno nasleđe) kako se to danas naziva. U suštini to je rezidualno nasleđe koje ostaje na nekoj teritoriji gde ne postoje njegovi prirodni baštinici i to je danas izazovno pitanje za istraživače širom sveta“, objašnjava naša sagovornica.  

Kako smatra, ono ne treba da rešavaju samo naučnici, istoričari, istoričari umetnosti, politikolozi, kulturolozi.., već je ono takvo da na vrlo složen način uključuje različite interesne zajednice i pojedince, kao i da izuzetno zavisi od političkih odluka, pa tako i u slučaju Kosova i Metohije. 

Revizija kao „opravdanje“

I istoričar Aleksandar Gudžić kaže da to što su na Gugl mapama na albanskom jeziku srpske crkve i manastiri na Kosovu bili označeni kao albanski nije prvi primer prisvajanja srpskog kulturnog nasleđa već da je reč o procesu koji ima dugu predistoriju. 

„Prisustvujemo istorijskom revizionizmu, reciklaži istorije. Kosovskim institucijama je neophodna prerađena, reciklirana prošlost. Političkim i intelektualnim elitama kosovskih Albanaca je revizija istorije potrebna kako bi opravdali pobunu 90-ih godina, proterivanje 250.000 Srba 1999. i 2000. godine, kako bi opravdali rušenje više od 150 crkava i manastira od 1999. do 2004. godine“, izjavio je Gudžić za Kosovo onlajn. 

Istorijski revizionizam na Kosovu, prema njegovim rečima, počiva na četiri stuba. 

„Prvi je rimokatolički identitet kosovskih Albanaca, drugi je ilirsko-dardanski identitet kosovskih Albanaca, treći je isključiva albanska žrtva i četvrti je pravoslavni identitet kosovskih Albanaca. Sva ta četiri stuba imaju zajedničko da su Albanci ovde starosedeoci, da su se Srbi na ove prostore doselili u 12. veku i da su pokorili Albance, srušili njihove crkve i na temeljima njihovih crkava gradili svoje crkve i manastire. Istorijska konstrukcija koja počiva na ta četiri stuba potrebna je političkim intelektualnim elitama kosovskih Albanaca kako bi opravdali sve ono što su radili 1999. i 2000. godine“, navodi Gudžić. 

Ozbiljna nauka, ističe on, odbacuje takve istorijske konstrukcije i takav istorijski revizionizam, a objavljen je i niz udžbenika i knjiga koje opovrgavaju pseudonaučne teorije političkih i intelektualnih elita kosovskih Albanaca. 

Ni insistiranje na istorijskoj istini u ovom slučaju neće uroditi plodom, mišljenja je Gudžić. 

„Namera političkih intelektualnih elita kosovskih Albanaca je da oni insistiraju na svojoj priči i njih ne interesuje šta ljudi od nauke govore. I ovo će se, bojim se, nastaviti i u budućnosti. Krajnji cilj kosovskih Albanaca je da preuzmu crkve i manastire, bez obzira na to šta o tome mislila zvanična nauka“, naglašava ovaj istoričar.

Inače, profesor Milašinović podseća na situaciju kada su se srpski srednjovekovni manastiri na KiM upisivali na listu Uneska (2004. i 2006. godine) u kojoj se, kako kaže, na potpuno volšeban način kao završna definicija pojavila „srednjovekovni manastiri na Kosovu“ iako je u procesu nominacije stajalo „srpski srednjovekovni manastiri na Kosovu i Metohiji“.

„To je bilo tendenciozno od strane država koje su htele da na neki način pomognu Kosovu da i na ovaj način ostvari potpunu samostalnost i da jednog dana aplicira da bude  redovna članica Uneska, što su i pokušali 2015. godine. Mi smo uspeli da sa dosta napora promenimo tekst tog upisa i da u tekstu, ne u naslovu, napišemo da je reč o srpskim manastirima na Kosovu“, kaže Milašinović i dodaje da se tu nije radilo o činjenicama jer su one jasne, već o perfidnosti i o vrsti specijalnog rata, u kome se koriste i najmanje mogućnosti.