Punoletstvo Deklaracije o nezavisnosti Kosova: Kakva je perspektiva Srba među kulisama multietničkog društva?

Osamnaest godina nakon što je u Prištini jednostrano proglašena nezavisnost Kosova, ono je za jedne nepovratna realnost, za druge provizorijum. Sagovornici Kosovo onlajna vide dve paralelne realnosti. Jednu u kojoj su Albanci zadovoljni kako se Kosovo razvijalo od 2008. godine, drugu u kojoj su Srbi pod stalnim pritiskom i čija se prava ne poštuju. U interesu Prištine je, ukazuju, da Srba na Kosovu u perspektivi bude - što manje.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

Okićena kosovskim i zastavama Albanije, Priština danas obeležava 18 godina otkako je u Skupštini Kosova usvojena Deklaracija o nezavisnosti.

Očekivani dekor, rekli bi istoričari koji smatraju da je kosovski identitet daleko od oformljenog. 

Kulise su još odavno i proklamacije da je Kosovo multietničko društvo.

Dotakao se ove teme i ambasador Ujedinjenog Kraljevstva na Kosovu Džonatan Hargrivs čestitajući građanima 18 godina od proglašenja nezavisnosti.

„Ostaje snažno naše poverenje u značaj obećanja kosovskih lidera da izgrade demokratsku, sekularnu i multietničku republiku, čiji lideri će promovisati prava i učešće svih zajednica na Kosovu“, naveo je Hargrivs.

Ustav Kosova, rekao je danas kosovski premijer Aljbin Kurti „priznaje i sve ostale zajednice, osim Albanaca“. Poručio je i da danas građani Kosova imaju veću slobodu i demokratiju.

„Fali samo priznanje Srbije“

Jedan od građana u Prištini Mirsad Krasnići preneo je reporterima Kosovo onlajna da smatra da Kosovu nedostaje malo razvijenosti i više posla, ali da njegova samostalnost raste iz godine u godinu. Stagniralo je po pitanju članstva u međunarodnim organizacijama, ali je on optimista da će se to desiti postepeno.  

„Kosovu ništa ne fali, osim priznanja Srbije. Srbija treba da ga prizna i da idu napred“, rekao je Ajvaz Rama.

Građani nikada nisu živeli bolje, smatra on, ali niko nije zadovoljan jer svakome nešto fali.

Na drugu realnost ukazala je danas Kancelarija za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije, navodeći da su ljudska prava Srba na Kosovu do te mere ugrožena da se bez ikakve zadrške može poručiti da je reč o najugroženijem narodu na tlu savremene Evrope.

„Jednostrano proglašenje nezavisnosti u Prištini pre 18 godina jeste ništa drugo do jedan veliki poraz sa stanovišta međunarodnog prava, ali i poraz za sve one koji su se nadali uspostavljanju normalnog i uređenog mirnodopskog društva na Kosovu i Metohiji“, saopšteno je iz Kancelarije za KiM. 

Iako je Kosovo u proteklih 18 godina izgradilo sopstvene institucije, na njemu je i dalje prisutna Misija privremene uprave Ujedinjenih nacija - Unmik koja deluje po mandatu na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti. Pod okvirom iste Rezolucije radi i Misija Evropske unije za vladavinu prava na Kosovu Euleks pokrenuta 2008, godine, kao i Kfor, misija Natoa.

Prava Srba ostala na papiru

Vraćajući se u 2008. godinu, saradnik NVO Nova društvena inicijativa Aleksandar Šljuka kaže da su međunarodni partneri koji su tada podržali kosovsku nezavisnost to učinili zato što su kosovski lideri, Albanci, garantovali opsežan skup prava za nevećinsku srpsku zajednicu, ali da to nije naročito poštovano u praksi. 

Garantovali su, ističe, da će ukoliko budu pomognuti u smislu proglašenja nezavisnosti, Srbima omogućiti ravnopravan život sa svim drugim građanima i da će uživati visok nivo prava. 

„U okviru Ahtisarijevog plana je bila garantovana i lokalna autonomija i određeni modeli podele vlasti. Videli smo tokom godina da su na papiru mnoge stvari jako lepo izgledale i da taj širok opseg prava koji je garantovan srpskoj zajednici nije naročito poštovan u praksi. Videli smo da se nastavilo sa brojnim institucionalnim diskriminacionim ponašanjima u kontekstu onoga što je garantovano, a pored toga videli smo i da srpska zajednica trpi i vaninstitucionalni pritisak na razne načine kojim kosovske institucije nisu našle za shodno da se bave“, rekao je Šljuka za Kosovo onlajn.

Ako se pogleda ono što je bilo garantovano i šta je međunarodna zajednica očekivala od Kosova, može se reći, navodi on, da to nije ispunjeno i da je poslednjih nekoliko godina situacija po srpsku zajednicu dramatično pogoršana.

„Postoje dve paralelne realnosti, gde su u jednoj Albanci verovatno jako zadovoljni time kako se Kosovo razvijalo i dokle su stigli na tom putu, dok s druge strane postoji totalno drugačija realnost ako se članovima srpske zajednice postavi pitanje kako su tretirani svih ovih godina i da li ih je iko išta pitao tokom 18 godina“, kaže Šljuka.

Suverenitet nije zaokružen

Od 193 države članice Ujedinjenih nacija, inače, Kosovo priznaje manje od 90 država, a od 2017. do danas priznanje Kosova povuklo je ukupno 28 zemalja.

Šljuka ocenjuje da Kosovo nije ostvarilo pun suverenitet i međunarodno priznanje u kratkom roku, što je očekivalo 2008. godine.

„Ako su to bili ciljevi, da se Kosovo afirmiše u smislu da se pridruži svim međunarodnim organizacijama, to nije situacija. Nisu u glavnim međunarodnim organizacijama u kojima su hteli da postanu član, na primer, u Ujedinjenim nacijama, EU, Natou. To se nije desilo i ako se posmatra u tom smislu, uspeh Kosova je polovičan“, konstatuje Šljuka.

I unutrašnji suverenitet, kako dodaje, nije zaokružen do kraja, s obzirom na to da se i dalje vodi dijalog Beograda i Prištine pod posredstvom Evropske unije i da postoji gomila nerešenih pitanja.

„Čak i nakon ove kampanje zatvaranja srpskih institucija, one su i dalje prisutne, mada se nad njima vrši pritisak. Institucije zdravstva i obrazovanja i dalje funkcionišu na Kosovu, nisu integrisane u kosovski sistem, nisu ukinute i ne možemo reći da je na unutrašnjem planu suverenitet zaokružen iako se na tome radilo poslednjih godina“, napominje on. 

Drugačije stvari izgledaju, kako kaže, ako se posmatra iz perspektive da se 2008. pošlo faktički ni od čega i da je Kosovo bilo jedna ideja potpomognuta od strane njihovih tradicionalnih partnera za koju se nije znalo kako će izgledati njen put.

Za polovinu članica Ujedinjenih nacija Kosovo je, dodaje, neka činjenica i neko stanje na terenu, šta god neko misli o tome i šta god Srbija ili zvanični Beograd misle o tome.  

„Uspeli su da uspostave dosta institucija i da ostvare samostalnost i nezavisnost u smislu da dosta poslova mogu da obavljaju sami u odnosu na 1999. godinu kada smo imali Unmikovu administraciju koja je upravljala svime. Došli smo do toga da sada međunarodne organizacije na terenu gotovo ne vrše nikakvu efektivnu ulogu i kontrolu, već sve to rade kosovske institucije“, ukazuje Šljuka. 

Još mnogo posla 

Analitičar iz Prištine Bljerim Burjani naveo je za Kosovo onlajn da Kosovo ima još mnogo posla u svim pravcima kako bi došlo do ekonomskog razvoja.

„Treba raditi više na ekonomskoj stabilnosti, ostvarivanju reformi u školstvu, administraciji, treba obezbediti zdravstveno osiguranje građanima, takođe potrebne su reforme u penzijskom sistemu, zaštiti ljudskih prava...“, rekao je on. 

Kao važan segment u kome je neophodno da Kosovo napreduje u narednim godinama naveo je integraciju u EU.

„Takođe, potrebno je još mnogo angažmana kako bi Kosovo imalo stabilnu odbranu“, dodao je Burjani.

Od 2008. godine Kosovo je postalo član Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske banke za obnovu i razvoj, Svetske carinske organizacije, Cefte, Olimpijskog komiteta, pridruženi član Parlamentarne skupštine Natoa. U januaru ove godine pristupilo je Odboru za mir američkog predsednika Donalda Trampa.

Kosovo nije član Ujedinjenih nacija, Saveta Evrope, Oebsa, Interpola... Priština je 2022. podnela zvanični zahtev za članstvo u Evropskoj uniji, ali ni posle četiri godine Kosovo nije dobilo status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.  

Bez pristanka Beograda nema članstva u UN 

Docent Fakulteta političkih nauka u Beogradu Stefan Surlić kaže da je od 2008. godine, kada je u Prištini jednostrano proglašena nezavisnost, međunarodna zajednica postigla da Kosovo funkcioniše kao zaseban politički sistem, da ima sve institucije koje uključuju izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast, dok spoljnopolitički posmatrano, Kosovo nije daleko odmaklo. 

„Članstvo u ključnim međunarodnim organizacijama nije ostvareno. Zasigurno je da bez pristanka Beograda neće biti ni članstva u Ujedinjenim nacijama, tako da spoljnopolitički subjektivitet Kosova ostaje trajno sporan i on se nije menjao za ovih osamnaest godina“, naveo je Surlić za Kosovo onlajn.

Potpuna kontrola nad celom teritorijom Kosova, prema rečima Surlića, jeste politički uspeh Prištine, kao i kontinuiran pritisak prema Srbima, jer se Srbi posmatraju kao produžena ruka Beograda, a ne kao građani kojima treba da ostvare potpuna prava, plus pravo na posebnost. 

„Vlada Aljbina Kurtija postigla je da ostvaruje apsolutnu vlast na celoj teritoriji Kosova. Njegov fokus je bio upravo na srpskim sredinama, tako da je u tom smislu Kosovo postiglo da se Srbi integrišu tako da to bude prisilna integracija, ali da opet sa druge strane većina ima dokumenta izdata od strane Prištine, radi u institucijama po sistemu Prištine i mnogi su zapravo prihvatili tu vrstu integracije od registarskih tablica do toga da se moraju prijavljivati institucijama Prištine. Nažalost, to ne dovodi do neke društvene stabilnosti i razumevanja između Srba i Albanaca“, ocenjuje Surlić. 

Govoreći o tome koliko građani koji žive na Kosovu, nezavisno od toga koje su nacionalnosti, mogu biti zadovoljni onim što je postignuto za 18 godina, naš sagovornik ističe da sve zavisi od toga šta je referentna tačka. 

„Ukoliko gledamo druga postkonfliktna društva širom sveta, onda se Kosovo predstavlja kao jedan pozitivan primer. I poziv predsednika Donalda Trampa Vjosi Osmani da učestvuje u Odboru za mir u stvari je poruka: evo šta smo uspeli na Kosovu, tako ćemo uspeti i u Gazi. Većina zapadnih zemalja Kosovo vidi kao uspešnu priču, a što se tiče samih građana, mislim da ništa od ove izgradnje institucija nakon konflikta nije zaustavilo negativne trendove koje su postojali i pre: masovne migracije, odlazak ljudi, stopu nezaposlenosti, pogotovo mladih ljudi...“, nabraja Surlić. 

Ovi trendovi, dodaje, i dalje stoje, ali nekada se, gledano iz Beograda čini da Kosovo stoji u mestu i da je blokirano u 1999. godini, a treba razumeti da je to društvo koje se menja i koje živi u okviru samostalnih institucija. 

„Više od 90 odsto stanovništva danas na Kosovu čine Albanci i oni su apsolutno lojalni tim institucijama. Na Kosovu ne postoji problem, kao u drugim postkonfliktnim društvima, da građani nisu zadovoljni političkim i institucionalnim okvirom. Naravno, kao i svuda, postoji spor  ideološki, politički, ali postoji i bazični konsenzus građana. Nisu zadovoljni ekonomskim stanjem, ali većina Albanaca ima apsolutnu lojalnost prema institucijama koje su uspostavljene nakon rata“, ukazuje naš sagovornik.

O tome gde će Kosovo biti za 18 godina, Surlić kaže da sve zavisi od dogovora između Beograda i Prištine i da je vrlo pesimističan po pitanju trajne normalizacije odnosa između dve strane. 

„Jedina šansa i prilika da se srpskoj zajednici omogući normalan život i da se zagarantuje njena autonomija bila je u okviru Zajednice srpskih opština. Sada je očigledno da Priština to ne želi da sprovede u delo i da im je u interesu da Srba na Kosovu bude što manje u perspektivi. Tako da naredne godine, a posebno nekih narednih 18 vidim vrlo pesimistično po srpsku zajednicu na Kosovu i, logično, sa isto tako mnogo manje političke volje Beograda da napravi bilo kakav ustupak prema Prištini“, zaključuje Surlić.