Ratne arhive, selektivna sećanja i prikrivena politika: Šta stoji iza sporazuma Kosova i Crne Gore?

Sporazum koji su nedavno potpisali kosovski Institut za ratne zločine i crnogorsko Ministarstvo za ljudska i manjinska prava o razmeni arhivske građe prošao je gotovo neprimećeno u crnogorskoj javnosti, ali je u Beogradu i Prištini otvorio brojna pitanja o njegovoj stvarnoj svrsi i političkoj pozadini. Dok jedna strana poručuje da je reč o važnom koraku ka rasvetljavanju zločina iz rata, druga upozorava da je ova saradnja više simbolična nego sadržajna, ali i potencijalno opasna ako ostane jednostrana.

Piše: Petar Rosić

Vest da je u Podgorici potpisan sporazum o saradnji između Kosova i Crne Gore pojavila se istovremeno u gotovo svim prištinskim medijima. Sporazum o predaji arhivske građe za Institut za ratne zločine na Kosovu potpisali su izvršni direktor Instituta Adem Hetemi i crnogorski ministar za ljudska i manjinska prava Fatmir Đeka uz prisustvo još dvoje članova crnogorske vlade.

U sporazum su se uključili i RTV Crna Gora, kao i lokalni ulcinjski mediji i aktivisti.

„Ova poseta označava još jedan važan korak u jačanju međuinstitucionalne i regionalne saradnje za očuvanje istorijskog sećanja i dokumentovanje zločina počinjenih tokom rata na Kosovu“, stoji u saopštenju Instituta.

Advokat iz Prištine, Amer Alija iz Fonda za humanitarno pravo, kaže da ovaj Institut ima za cilj prikupljanje dokaza o zločinima na Kosovu iz celog regiona. Za Kosovo onlajn navodi da je saradnja već uspostavljena sa Albanijom i Severnom Makedonijom, a da je najnoviji korak u tom pravcu bio sporazum sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava Crne Gore.

„Institut za ratne zločine sa sedištem u Prištini formiran je sredinom 2023. godine. Cilj je prikupljanje svih dostupnih materijalnih dokaza o zločinima počinjenim tokom rata na Kosovu - kako iz državnih institucija, tako i iz izvora poput medija, nevladinih organizacija i fizičkih lica“, kaže Alija.

Navodi da i sporazum sa Crnom Gorom podrazumeva razmenu informacija i eventualno pribavljanje dokaza u vezi sa ratnim dešavanjima.

„Sasvim je sigurno da Crna Gora poseduje određene podatke o izbeglicama, o događajima i zločinima koji su se dogodili tokom rata na Kosovu. Tadašnja Vojsku Jugoslavije činili su sastavi iz Srbije i Crne Gore, i svaki dokument, snimak ili svedočenje koje se može pribaviti iz te države ima vrednost“, navodi naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, Institut već nekoliko meseci ostvaruje kontakte i sa Albanijom i Severnom Makedonijom, s ciljem da na jednom mestu, u arhivskom centru u Prištini, prikupi sve relevantne dokaze iz regiona.

S obzirom na to da sa Bosnom i Hercegovinom Kosovo nema zvaničnu saradnju, sporazum je potpisan sa Memorijalnim centrom Srebrenica.

„Zato Institut pokušava da uspostavi veze i sa određenim organizacijama. Cilj je da se od svih mogućih institucija pribave dokazi koji se vezuju za zločine tokom rata na Kosovu“, dodaje on.

Naglašava da bi za pomirenje bilo važno da ceo region, uključujući i Srbiju, učestvuje u razmeni dokaza.

„Bilo bi dobro da postoji jedna normalna regionalna saradnja, da postoji razmena informacija i dokaza i da oni koji su počinili zločine budu procesuirani. Ako ništa drugo, makar da se činjenice utvrde na osnovu dokaza, da se zna broj žrtava - bez obzira na to da li se radi o Albancima, Srbima ili drugima. Da se za svaku osobu tačno zna šta se desilo, ili za svaki zločin počinjen na teritoriji bivše Jugoslavije“, ističe Alija.

Za razliku od Prištine, vest o sporazumu prošla je gotovo neopaženo u crnogorskoj javnosti, navodi komentator i publicista iz Crne Gore Perica Đaković.
On objašnjava za Kosovo onlajn da je ministar Fatmir Đeka sporazum u ime Crne Gore potpisao uz podršku još dva člana vlade - ministra za javnu upravu Maraša Dukaja i državnog sekretara Astrida Hodže.

Međutim, dodaje, ono što izaziva zabrinutost jeste potpuna netransparentnost tog dogovora.

„Pokušao sam da stupim u kontakt s kolegama iz medija, ali i s ljudima iz političkog života, i svi su bili iznenađeni. Niko nije znao da se tako nešto moglo desiti. Niko ništa ne zna o sporazumu, a još manje o kakvoj arhivskoj građi je reč. Kao da se radi o nekoj tajnovitoj stvari“, navodi on.

Đaković objašnjava da je za vreme dešavanja na Kosovu Crna Gora otvorila svoje granice, tako da je narod s Kosova dolazio u Crnu Goru - kako kosovski, tako i srpski narod koji je tamo živeo. U tom kontekstu skrenuo je pažnju na glasine da se na pojedince s Kosova koji žive u Crnoj Gori prošle godine vršio pritisak, posebno na one koji odbijaju da prodaju svoju imovinu na Kosovu.

„Pre godinu dana ljudima s Kosova skrenuta je pažnja da vode računa kuda se kreću, jer je postojala opasnost da bi vlast u Prištini, odnosno gospodin Aljbin Kurti, mogao da proglasi neke ljude ratnim zločincima, a razlog je to što neće da prodaju svoju imovinu, odnosno dedovinu na Kosovu i Metohiji. Da li se to ponavlja i ovoga puta, ne bih smeo da tvrdim“, navodi on, uz napomenu da se radi o glasinama, ali da su one izazvale strah među ljudima.

On izražava nadu da će neko u Skupštini Crne Gore potegnuti pitanje o ovom sporazumu, o kojem se niko iz vrha crnogorske vlasti dosad nije oglasio, niti su vest preneli mediji.

„Ako je u pitanju zvaničan sporazum, javni servis je trebalo da to objavi. Kako u saopštenju stoji, spominje se Televizija Crne Gore, koja je ponudila arhivsku građu za fond Instituta, ali se spominje i televizija Teuta, lokalni medij sa područja Ulcinja. Nadam se da će u Skupštini Crne Gore neko postaviti to pitanje. Nije se oglasilo ni Ministarstvo spoljnih poslova, niti premijer Milojko Spajić, koji bi morao znati o čemu se radi. Nadam se da će vreme ipak pokazati šta se iza ovoga krije, kuda sve to ide i šta se tu dešava“, navodi crnogorski publicista.

Dok Priština naglašava ovu saradnju, a Podgorica je gura „ispod radara”, srpska strana ovaj sporazum vidi više kao simboličnu poruku nego suštinski značajan korak za istraživanje ratnih zločina.

„Na osnovu dostupnih informacija ne znamo o kakvoj se tačno građi radi. Jedino što je pomenuto jeste da je reč o materijalu Radio-televizije Crne Gore, a teško je pretpostaviti šta bi tu moglo biti značajno za istraživanje ratnih zločina. Zbog toga verujem da je u pitanju više jedan simbolički gest nego što će to doneti neke konkretne rezultate koji su suštinski bitni za istraživanje ove teme“, kaže za Kosovo onlajn naučni saradnik Instituta za srpsku kulturu u Leposaviću Petar Ristanović.

Dodaje da sama saradnja ima prvenstveno političku dimenziju i šalje poruku o „bliskosti Albanaca iz Crne Gore i sa Kosova“.

„Vidimo da su potpisivanju prisustvovali albanski predstavnici u crnogorskoj vlasti i da je ona na jednom nižem nivou i da ima za cilj da ukaže na bliskost Albanaca iz Crne Gore i Albanaca sa Kosova. Pitanje je do kakvog konkretnog rezultata može doći, da li se u Podgorici nalazi išta značajno što bi moglo da bude od koristi albanskim institucijama koje se bave istraživanjem zločina. Ja iskreno sumnjam - možda nešto iz dokumentacije službi bezbednosti, ali zaista ne verujem da će do razmene takve građe ikada doći“, navodi on.

Upoređujući saradnju Kosova sa Memorijalnim centrom u Srebrenici, navodi da se i tu radi o selektivnom pristupu.

„Memorijalni centar se bavi isključivo zločinima koje su počinile srpske snage, a i albanska strana se isključivo bavi istraživanjem zločina koje su počinili Srbi na Kosovu i Metohiji. Na osnovu njihovog dosadašnjeg rada vidljivo je da ih apsolutno ne zanimaju neupitni zločini koje je počinila albanska strana, tako da postoji jedna bliskost sa ljudima iz Memorijalnog centra u Srebrenici u pogledu na istoriju i na to šta treba proučavati. Otuda i ta saradnja“, objašnjava naš sagovornik.

Komentarišući insistiranje Albanaca sa Kosova na tužbi za genocid protiv Srbije, Ristanović kaže da je reč o temi koja se stalno reciklira u domaćoj javnosti, bez stvarne težine.

„To je, čini mi se, više tema za prikupljanje političkih poena u njihovoj javnosti. Činjenica je da takva optužba ne bi prošla ni pred jednim međunarodnim sudom, pogotovo danas, kada sud u Hagu gubi kredibilitet zbog svega što se događa u vezi sa Palestinom“, ističe on.

Ristanović smatra da Srbija treba da zauzme aktivniji pristup kada je reč o sopstvenim arhivima i istraživanju događaja na Kosovu posle 1990. godine.

„Srbija bi trebalo da podstiče istraživače, da usmeri znatno više sredstava kako bi se bavili temom Kosova i Metohije, pogotovo događajima nakon 1990. godine, što je za sada prilično neistraženo. Takođe bi bilo dobro, čak neophodno, da Srbija otvori arhivske fondove, prvenstveno vojske, policije i službi bezbednosti. Imamo situaciju da veliki broj ličnosti koje su bile uticajne u OVK danas imaju kultni status na Kosovu. Naše službe bezbednosti sigurno poseduju gomilu dokumentacije o tim licima, ali ona je nedostupna istraživačima, tako da je pisanje ozbiljnih biografija jednostavno nemoguće“, zaključuje Ristanović.