Šta je Nato bombardovanje donelo Srbima, a šta Albancima na Kosovu?

Agresije Natoa 1999. godine, tokom koje su bili izloženi i napadima OVK, Srbi na Kosovu prisećaju se s patnjom. Albanci su i posle 27 godina uverenja da je bombardovanje bilo neophodno i slave ga kao spas. Da li su Nato avioni, podignuti bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, morali da sipaju bombe na SRJ tokom 78 dana sagovornici Kosovo onlajna različito ocenjuju. Za jedne, to je bilo nužno jer nije bilo prostora za politički dijalog, po mišljenju drugih, da nije bilo bombardovanja bilo bi moguće pronaći rešenje putem pregovora.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

Odobrenje da počne bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije dao je tadašnji generalni sekretar Natoa Havijer Solana.

Diplomatski napori za političko rešenje kosovske krize, obrazložio je, nisu imali uspeha i nema alternative osim da se preduzme vojna akcija. Vlada SRJ, istakao je, odbila je zahteve međunarodne zajednice.

Na zahteve i ponudu iz Rambujea, koju su i mnogi stranci pročitali kao provokaciju Srbije, nije moglo da se pristane, čulo se mnogo puta od predstavnika vlasti u Beogradu, jer je značila ultimatum i prihvatanje okupacije.

Direktor Transnacionalne fondacije za mir i istraživanje budućnosti (TFF) Jan Oberg, koji je tokom devedesetih godina bio savetnik Ibrahima Rugove veruje da je bilo moguće pronaći rešenje putem pregovora da nije bilo bombardovanja.

Kao neko ko je četiri godine bio angažovan kao posrednik između Rugove i vlasti u Beogradu, uključujući predsednika Slobodana Miloševića, Oberg za Kosovo onlajn kaže da je ubeđen da je bilo moguće pronaći rešenje od kog bi i Srbi i Albanci imali koristi.  

„Nešto poput kantonizacije, poput federacije, nešto poput međusobne demilitarizacije, poput struktura saradnje, gde bi Albanci i Srbi obostrano imali koristi od saradnje umesto da se mrze. Potrebno je vreme da se od ratovanja i međusobnog ubijanja pređe na nešto drugo, ali ne pomaže to što neko dolazi sa vrha i bombarduje tvoje mesto do neprepoznatljivosti“, navodi on. 

„Nepismeni za mir u torbi imaju čekić“

Oberg ističe da je 90-ih godina bio napravljen mirovni plan, kao deo šireg izveštaja na 2.500 strana, i da to dokazuje da postoji ogroman broj opcija i potencijal za donošenje dobrih rešenja, ako se nauči rešavanje sukoba i medijacija. 

„Ali, ne postoji nijedan lider na svetu koji ima savetnika za mir. Svi imaju vojne i pravne savetnike. A svi ovi nepismeni ljudi kada je u pitanju mir, medijacija i rešavanje sukoba, imaće samo jednu stvar u svojoj torbi, a to je čekić. Dakle, ako vam se tapiserija spušta i počnete da je udarate, jedino što radite jeste da tapiserija pada još niže, a ako dovoljno udarate, zid će se srušiti. To je ono što rade međunarodna zajednica, posebno zapadni svet i Nato. Udaraju u zidove umesto da ih grade“, slikovit je Oberg.

Prema njegovoj oceni, i posle 27 godina postoji veliko neprijateljstvo. 

„Kosovskim Albancima Nato bombardovanje je dalo ono što oni smatraju nezavisnom državom, koju su mnogi priznali, ali ne svi, daleko od toga, kao i grubo kršenje Rezolucije Saveta bezbednosti UN, koja je rekla da suverenitet i teritorijalni integritet Srbije treba da se poštuje. Takođe, znamo da na Kosovu, ili u Srbiji, nisu zadovoljeni uslovi koji bi za mene, kao istraživača mira, bili definisani rečju mir. To znači dobru saradnju, poverenje, uzajamnu korist. Veliko neprijateljstvo i dalje postoji“, konstatuje naš sagovornik. 

Srbima je, bombardovanje, kaže donelo ogromnu patnju i poniženje. 

„Bio sam ovde tokom bombardovanja, tako da znam šta je značilo biti ovde. Bio bih iznenađen da u doglednoj budućnosti imate srpskog lidera koji kaže da želi da se pridruži Zapadu, da postane član Natoa i član Evropske unije. Jer ako ste bili poniženi na taj način, to ulazi u vašu nacionalnu istoriju i vaše sećanje“, mišljenja je Oberg. 

Na to - da li je bombardovanje moglo da se izbegne, drugačije gleda analitičar Artan Muhadžiri. Prema njegovoj oceni, do delovanja Natoa je došlo jer nije bilo prostora za politički dijalog.

„To je bilo neophodno jer situacija koja je postojala nije mogla da se nastavi. Bila je neizbežna još jedna Srebrenica i druga Bosna, a Zapad to nije želeo da dozvoli“, rekao je Muhadžiri za Kosovo onlajn.

Sukob i razlike, ocenjuje on, bile su ogromne i nije bilo prostora za politički dijalog.    

„Bilo je: ili da se ta situacija nastavi ili da velika moćna vojna sila interveniše“, mišljenja je Muhadžiri. 

Početak kraja srpske uprave

Istoričar Aleksandar Gudžić kaže za Kosovo onlajn da Srbi na bombardovanje gledaju kao na početak stradanja koje traje i danas, dok za Albance predstavlja završnu fazu borbe za stvaranje kosovske državnosti.

„Na taj događaj Srbi gledaju kao na početak agresije koja se kasnije završila vojno-tehničkim sporazumom, dolaskom međunarodnih snaga, početkom progona Srba sa Kosova, proterivanjem 250.000 Srba i proterivanjem Srba iz skoro svih urbanih centara na Kosovu i Metohiji. Kosovski Albanci na sam početak bombardovanja gledaju kao na završnu fazu borbe za odvajanje od Srbije. Gledaju na taj događaj kao početak kraja srpske uprave na ovom prostoru“, naveo je Gudžić. 

Različite stavove Srba i Albanaca čuli su i reporteri Kosovo onlajna u Severnoj Mitrovici i Prištini.

„Užasno je bilo, ne znamo od koga da se pazimo. Da li od granata, da li od UČK, od koga da se čuvamo. Izbegli smo bez ičega. Nikome nije donelo dobro. Ali šta da radimo, bilo je tako i nije moglo drugačije. Možda je i moglo, ali nije se uradilo drugačije“, rekla je Zorica Tapušković, koja je tada morala da napusti svoj dom u selu Kovrage.

U Prištini su odjeci drugačiji. 

„Sećamo se tog dana kao spasa za nas, tako se gleda na Kosovu“, naveo je Mirsad Krasnići iz Prištine.

Početak nedaća koje Srbi i danas žive

Osećanja srpskog naroda povodom bombardovanja su jedinstvena, smatra vršilac dužnosti direktora Muzeja žrtava genocida u Beogradu Bojan Arbutina, jer se tog perioda seća kao perioda straha, beznađa i velike nepravde koja mu je učinjena, pogotovo narodu na Kosovu i Metohiji. 

Nakon završetka agresije, podseća, potpisan je Kumanovski sporazum, od kada, kako ocenjuje, kreću sve nedaće koje i danas živimo i sve posledice koje osećamo u savremenom trenutku. 

„Kog god pripadnika našeg naroda da pitate kakva su mu sećanja, to su sećanja koja su tragična, opominjuća i koja se ne smeju zaboraviti. Imamo materijalne dokaze na svakom ćošku. Od Beograda, Niša, Podgorice, videćete razrušene zgrade koje stoje i koje nas opominju šta je većina evropskih država, pripadnica Nato pakta, učinila jednom narodu u toku 78 dana Nato agresije na SRJ“, naveo je Arbutina za Kosovo onlajn. 

Inače, prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom Nato bombardovanja ubijeno je 2.500 civila, među njima 89 dece i 1.031 pripadnik Vojske i policije. Ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece, kao i 5.173 vojnika i policajaca.

Nato agresija produbila krizu

Mirovni aktivista iz Austrije David Štokinger ukazuje da su Nato agresijom na SRJ prekršeni međunarodno pravo, Povelja UN, kao i pravo na nepovredivost granica. 

„To je bio ključni događaj, koji je bio prekretnica, jer je tada međunarodno pravo zamenilo pravo jačeg“, rekao je Štokinger za Kosovo onlajn. 

Podsetio je i da su političari u Natou, pre svega Nemačka i SAD, za rat protiv SRJ koristile izgovor o humanitarnoj katastrofi.

„Nema sumnje da je na Kosovu sa svih strana bilo zločina, ali u suštini radilo se o nečemu drugom. To je korišćeno kao opravdanje za geopolitički rat, koji je trebalo da donese novi svetski poredak na Balkanu“, naglasio je Štokinger, koji ujedno i zaključuje da Nato agresija nije rešila otvorena pitanja u regionu, već je produbila krizu.