Građani Severne Mitrovice: Bombardovanje nikome nije donelo dobro

Na današnji dan pre 27 godina počelo je Nato bombardovanje SR Jugoslavije, a građani Severne Mitrovice prisećaju se kako su doživeli prve dane napada, govoreći o strahu, neizvesnosti i iskustvima koja i danas pamte, uz poruku da taj događaj nikome nije doneo dobro, ni Srbima ni Albancima na Kosovu.

Miroslavku Zafirović početak bombardovanja zatekao je u Južnoj Mitrovici, gde je živela sa porodicom. Dok god je to situacija dozvoljavala, ostali su u svom stanu, ali su ipak morali da izbegnu u severni deo grada.

Da nije bilo bombardovanja, kaže, do toga ne bi došlo.

„Mi smo sedeli do poslednjeg dana tu u stanu. Posle smo izbegli iz svog stana i tako smo došli ovde. Sigurno bismo ostali da nije bilo bombardovanja, ako nas ne bi ovi proterali. Njima je dobro donelo, nama zlo donelo“, kaže Zafirović.

Iako je tada imao samo 12 godina, početka bombardovanja Bojan Staletović se dobro seća.

„Nalazio sam se u Kosovskoj Mitrovici, ovde u svom rodnom gradu, i osećao sam se katastrofalno, užasno, pošto sam bio dete. Tada sam imao samo 12 godina i još uvek nisam znao šta se dešava. To je bila jedna strašna scena koje se nerado sećam. Ali isto tako prenosim te dogodovštine i klincima i mlađim ljudima, da se to ne zaboravi, da to ostane, da kažem, u našim sećanjima“, navodi on.

Kako dodaje, bombardovanje nije donelo dobro nikome, jer štetne posledice po zdravlje ljudi koje je ostavilo ne prepoznaju nacionalnost, pa od malignih bolesti jednako obolevaju i Srbi i Albanci.

„Radijacija i kod nas i kod njih je ista, kancer hvata, ne gleda nacionalnost, ne gleda veroispovest. Tako da i oni su nadrljali isto kao i mi i žao mi je što je to tako. Jednostavno je urađena ta politika koja je tada doneta 1999. godine, da se to sve, ovako, na najgori način uradi. Ali shvatiće vremenom i oni, kao što shvatimo i mi, da je sve to Amerika donela“, ističe Staletović.

U okolini Peći, u svojoj kući, Zorica Tapušković nalazila se kada je bombardovanje počelo, a kraj Nato agresije na SR Jugoslaviju nije dočekala tamo, već u izbeglištvu.

„Bili smo dole u Istočkoj opštini, u selu Kovrage kod Đurakovca. Teško, užasno je bilo. Užasno je bilo, ne znamo od koga da se pazimo. Da li od granata, da li od UČK, od koga da se čuvamo. Izbegli smo bez ičega. Ja sam bila samohrana majka četvoro dece tada. Nikome nije donelo dobro. Nikome, po mom shvatanju, baš nikome nije donelo dobro. Ali šta da radimo, bilo je tako i nije moglo drugačije. Možda je i moglo, ali nije se uradilo drugačije“, rekla je Tapušković.