Strategija Vlade Srbije za povratak raseljenih sa Kosova: Ima li nade za prognane?

Vlada Srbije usvojila je Strategiju za rešavanje pitanja izbeglica i interno raseljenih lica za period od 2024. do 2030. godine, a jedan od posebnih ciljeva tog dokumenta je stvaranje uslova za održivi povratak interno raseljenih u mestima na Kosovu. I da nije nesrećnog primera, ponovog napada na Dragicu Gašić, jedinu srpsku povratnicu u Đakovicu, sagovornici Kosovo onlajna upozoravaju da će u aktuelnoj kosovoskoj zbilji to biti gotovo sizifovski posao, jer je za ovaj proces umesto održivog povratka i dalje ključna reč - bezbednost.

Piše: Arsenije Vučković

U sudbini progranih Srba i drugih nealbanaca od 1999. godine vreme kao da je stalo. Više od 200.000 raseljenih danas, 25 godina kasnije izgubili su se u statistici međunarodnih organizacija i ovu temu skoro da više niko i ne pominje.

Istovremeno, slučajevi povratka su toliko retki da potpadaju pod rubliku „statistička greška“.

Među malobrojnim povratnicima su Mladenovići. Početkom ove godine vratili su se iz Beograda u rodno Berivojce, mesto kod Kamenice. Njih petoro: Lozica, Saša i njihovo troje dece.

„Otišli smo 2011. godine. Prvo se u januaru ove godine vratila supruga sa decom, a potom i ja u aprilu. Planiramo da ostanemo ovde dok god možemo, ne planiramo da idemo više nigde odavde, ostajemo tu gde jesmo“, ispričao je za Kosovo onlajn maja ove godine Saša Mladenović.

Mnogo je više primera u kojima su povratnici žrtve nekog oblika nasilja.

Dragica Gašić iz Đakovice - jedini srpski povratnik u ovaj grad, o tome može da napiše knjigu.

Pre samo nekoliko dana, veče pre krsne slave, Aranđelovdan, kamenovana joj je kuća. Ponovo.

„Nisam videla ko je gađao. Pozvala sam policiju, oni su došli, izvršili uviđaj i otišli. Kada sam otvorila vrata od terase, nisam videla nikoga na ulici. Koliko puta su mi do sada razbili vrata, desetak puta, dok nisam postavila blindirana. Broja nema....Šta su sve pokrali iz mog stana..., ali niko da ne reaguje. Čovek je pred sudom priznao da je opljačkao stan, nikakav odgovor nisam dobila“, kazala je Gašić reporterima Kosovo onlajna.

Iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju poručuju da se svaka antisrpska izjava i potez premijera Aljbina Kurtija preliva na život Srba na Kosovu.

„Svaka antisrpska izjava i potez Aljbina Kurtija, preliva se na život Srba na Kosovu i Metohiji pa su tako albanski ekstremisti sinoć ponovo kamenovali stan jedine srpske povratnice u Đakovicu Dragice Gašić i to baš na Aranđelovdan koji i ona obeležava kao svoju krsnu slavu“, navodi se u saopštenju Kancelarije za Kosovo i Metohiju.

Komesarka za izbeglice i migracije Nataša Stanisavljević upozorila je u oktobru, na Varšavskoj konferenciji o ljudskoj dimenziji Oebsa, na još uvek nerešen problem sa srpskim izbeglicama sa prostora bivše Jugoslavije.

U tu grupu je uračunala i oko 200.000 Srba i drugih nealbanaca - interno raseljenih sa Kosova.

"Želim da skrenem pažnju na jedan od najdugotrajnijih i još uvek nerešenih izbegličkih problema u Evropi, a to je pitanje srpskih izbeglica sa teritorija bivše Jugoslavije. Od preko 600.000 izbeglica, više od 350.000 steklo je državljanstvo Srbije, ali još oko 8.000 izbeglica iz BiH i Hrvatske čeka na rešenje svojih stambenih potreba", izjavila je Nataša Stanisavljević na konferencija koja je u Varšavi održana od 30. septembra do 11. oktobra.

Ona je ukazala na problem interno raseljenih lica sa Kosova koji traje već 25 godina ocenjujući da je njihov povratak otežan zbog bezbednosnih pritisaka i kršenja osnovnih prava.

Ovu reč - bezbednost, najčešće koriste i sagovornici Kosovo onlajna.

Strategija povratka

Docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Severnoj Mitrovici Duško Čelić kaže u razgovoru za Kosovo onlajn da je pitanje bezbednosti povratnika ključno, a da je usvajanjem Strategije, Vlada Srbije poslala političku poruku da ne odustaje od povratka raseljenih. Čelić upozorava da je ovo pitanje nemoguće rešiti bez značajnije intervencije međunarodne zajednice.

„Ako bismo tumačili taj dokument, da pre svega možemo da kažemo da je reč o tome da Srbija ne odustaje od povratka Srba na Kosovo i Metohiju. Dakle, šalje se jedna politička poruka da je to pitanje i dalje otvoreno, da nije zatvoreno i da će se učiniti sve da se Srbi u jednom značajnijem broju organizovano vrate na teritoriju Kosova i Metohije“, ističe Čelić.

Čelić je bio i jedan od eksperata koji je početkom dvehiljadatih učestvovao u pisanju slične strategiju koju je donela tadašnja SR Jugoslavija.

Upozorava da se prema podacima UNCHR sa Kosova 1999. iselilo oko 240.000 ljudi, a da je povratak za ovih 25 godine sveden na nivo statističke greške što nije zabeleženo čak i u globalnim okvirima.

„Evo, četvrt veka od tada do danas broj povratnika je na nivou statističke greške. Otprilike je stanje isto i čini mi se da je nezabeleženo kada je reč o ovom problemu globalno gledano, da jedna zajednica, jedan narod, zapravo dve trećine Srba sa Kosovo i Metohije, i četvrt veka nakon nasilnog proterivanja nije uspelo da se vrati“, kaže ovaj stručnjak.

Podseća da je u dokumentu - strategiji povratka raseljenih na Kosovo koja je doneta 2001. godine postignuta saglasnost kako na ekspertskom, tako i na političkom nivou da taj povratak bude organizovan i masovan.

„Osnovni princip treba da bude da povratak bude organizavon i masovan, a ne sporadičan i ne neorganizovan. Nadam se da je ovoga puta jedan od osnovnih principa vladine strategije upravo taj“, smatra Čelić.

Upozorava da je ključan problem tokom prvih sporadičnih povrataka Srba, i tokom 2001. i 2002, bez obzira što je u tom periodu Unmik imao izvršnu vlast, bio snažan otpor Albanaca.

„Sada, kada je Kosovo nakon 2008. godine proglasilo jednostranu takozvanu nezavisnost, situacija je još gora na terenu i čini mi se da kada je reč o povratku bez značajne intervencije međunarodne zajednice, on nije moguć“, naglašava Čelić.

Upitan da li to znači da povratak raseljenih mora da podrazumeva aktivno učešće međunarodne zajednice,  docent Pravnog fakulteta je nedvosmislen.

„Apsolutno. Ni tada, 2001. godine to nije moglo da se radi bez Unmika. Zbog jakog otpora povratka nije bilo nego se to sve svelo na projekat ’idi-vidi’. Dakle, da prograni Srbi mogu uz oružanu pratnju Unmika da vide, da posete svoje imanje u kakvom je stanju. I tada je bilo snažnog otpora i kada je reč o takvoj vrsti projekta - ’idi-vidi’, a kamoli kada je reč o trajnom i održivom povratku“, podseća Čelić.

Upozorava da je situacija danas još nepovoljnija.

„Sada je stanje na terenu još gore, zbog jednog sistematskog nasilja koji spravodi režim u Prištini i zbog očiglednog nadostatka političke volje da se Srbi vrate. I kada je reč o vlastima u Prištini, a čini mi se da nadostatka te političke volje svakako ima i kada je reč o međunarodnim organizacijama. Niko od njih u ovom času ne govori o povratku Srba na Kosovo i Metohiju, iako se svi zaklinju u multietničko Kosovo, iako svi znaju da je to progonstvo bilo toliko masovno da je bilo praktično na ivici genocida“, precizira Čelić.

Smatra da je prvobitna zamisao međunarodne zajednice - povratak raseljenih u mesta iz kojih su otišli sada apsolutno nemoguć i da je jedino rešenje da se raseljeni Srbi vrate u one sredine na Kosovu gde Srbi čine većinu.

„Preko 350 naselja je etnički počišćeno od Srba od 1999. godine. Međunarodna zajednica je u početku uporno insistirala da se povratak organizuje u mestu, kako oni kažu, porekla, poslednjeg prebivališta prognanih lica. To, razume se, objektivno nije bilo moguće ni tada, a sada još manje. Tako da je realnije očekivati da do povratka dođe u sredinama u kojima su Srbi opstali“, smatra Čelić.

Prvenstveno misli na sever Kosova, a zatim i na centralno Kosovo, Kosovsko pomoravlje i manjim delom na Osojansku dolinu.

„Dakle, da se mogu osloniti na lokalno srpsko stanoništvo, jer očigledno se ne mogu osloniti na lokalne vlasti u Prištini. Očigledno da postoji jedna atmosfera koja se sistematski podgreva i produkuje netrpeljivosti kada je reč o lokalnom albanskom stanovništu prema Srbima“, zaključuje Čelić.

Održivi opstanak

Predsednik Opštine Štrpce i bivši ministar za zajednice i povratak Dalibor Jevtić naglašava da je održivi opstanak ključ za održivi povratak raseljenih koji je moguć samo ukoliko se uklone aktuelne političke prepreke, ali i obezbede svi potrebni preduslovi, od izgradnje ili renoviranja njihovih kuća ili domova, dobre zdravstvene zaštite i mogućnosti obrazovanja.

„Uvek sam isticao, i u vreme kada sam se bavio ovim pitanjem kroz resor koji sam vodio, da bez održavog opstanka ne može da bude ni održivog povratka. Da biste zaista imali situaciju u kojoj će povratnici nakon povratka na Kosovo ostati tu, vi morate da obezbedite ne samo izgradnju ili renoviranje njihovih kuće i domova, već dobru zdravstvenu zaštitu, ekonomsku sigurnost i mogućnost obrazovanja. Dakle, nešto što je stub života svakog pojedinca, bez obzira da li je raseljeno lice ili samo živi tu i nikad se nije raselio. U tom kontekstu održav povratak će biti moguć kada nemamo sve ove druge probleme koje imamo. A imamo puno problema koji su političke prirode“, ističe Jevtić u razgovoru za Kosovo onlajn.

Kometarišući poslednji slučaj - napad na Dragicu Gašić, jedinog povratnika u Đakovicu, Jevtić kaže da je takvih i sličnih primera i previše.

„Radio sam povratak u Ljubožde, mesto kraj Istoka u kome smo vratili Srbe koji su se iz tog mesta usled ratnih dešavanja raselili. Prošli su sve procedure, sve provere, sve ono što podrazumeva proces povratka. Obnovili su kuće, izgradili nove kuće, ljudi se vratili. Što se dešava nakon svih godina? Oni uhapse predstavnika tog povratničkog sela i optuže ga za ratni zločin. Govorim o Žarku Zariću koji se sada nalazi u pritvoru, a Žarko Zarić nije jedini primer. U suštini održivi povratak će biti moguć kada, pored ovih preduslova obezbedimo i uklonimo ove političke prepreke i probleme koji stoji na putu povratka“, naglašava Jevtić.

Prema njegovim rečima u aktuelnoj situaciji, povratak raseljenih je moguć samo u onim sredinama gde su Srbi većinsko stanovništvo.

„U ovim okolnostima, kakva je situacija danas, očigledno je da Srbi, da u nekom smislu taj povratak bude održiv, mogu da se vrate u onim većinskosrpskim sredinama, ili naseljima, ili mestima, i tamo gde postoje svi stubovi života o kojima sam govorio, i zdravstvena zaštite, i obrazovanje, i taj ekonomski aspekt“, smatra Jevtić.

Kaže da je povratak u urbane sredine, gradove daleko komplikovaniji.

„U Prištini nemate školu na srpskom jeziku. Isto nemate školu na srpskom jeziku ni u drugim gradovima. Vidite što se dešava sa jednom povratnicom u Đakovići, sa Dragicom. Dakle, Srbi danas mogu da se vrate tamo gde postoji ovaj minimum uslova za normalan život i opstanak“, precizira gradonačelnik Štrbca.

Poručuje da je za potencijalni povratak, ali i opstanak Srba na Kosovu ključno da Srbi ne prodaju svoju imovinu jer samo tako postoji mogućnost da se na nju jednom i vrate.

„Važno je da ne prodajemo našu imovinu, imovinu koju su nam ostavili preci. Svaki put kada prodate parče te imovine, prodata je šansa da nas bude u budućnosti više“, naglašava Jevtić.

Naglašava da je zbog toga važno da se život Srba na Kosovu ne posmatra kroz prizmu dnevno-političkih događaja ili kratkoročnih planiranja.

„Moramo da razmišljamo o dalekoj budućnosti, zato moramo da budemo uporni“, poručuje Jevtić.

Preduslovi i prepreke

Sociolog Instituta za evropske studije Marija Marsenić ocenjuje da je Priština potpuno onemogućila povratak raseljenih i da međunarodna zajednica potpuno ignoriše opštu netoleranciju i neraspoloženje za povratak Srba na Kosovo, a da poslednji slučaj kamenovanja kuće povratnice Danice Gašić iz Đakovice to najbolje pokazuje.

„Potrebno je obezbediti da povratnici budu zaštićeni od diskriminacije, da imaju potpuno učešće u javnom životu, pristup javnim službama, socijalnoj zaštiti, slobodi kretanja... A mi vidimo da su šampioni demokratije, kako takozvane kosovske vlasti sebe vole da nazivaju, ovo apsolutno onemogućili. Takođe je važno napomenuti da međunarodna zajednica u svim izveštajima ovo pitanje, jednu od najdužih izbegličkih kriza, prosto ne spominje ili je spominje u okviru nekih sporednih napomena, potpuno ignorišući i izostavljajući da priča o opštoj netoleranciji i neraspoloženju za povratak Srba na Kosovo i Metohiju“, kaže Marsenić za Kosovo onlajn.

Komentarišući Strategiju za rešavanje pitanja izbeglica i interno raseljenih lica za period od 2024. do 2030. godine Vlada Srbije, ovaj sociolog precizira da je povratak moguć samo u sredine na Kosovu gde su Srbi većinsko stanovništvo.

„Povratak je mogući samo u ograničenim oblastima gde već postoji kompaktna srpska zajednica. Najveće šanse za povratak su na severu, Kosova i Metohije. četiri srpske opštine: Severna Mitrovica, Zvečan, Leposević i Zubin Potok. Naravno tu su i mesta Gračanica, Štrbce, pa hajde da kažemo i Velika Hoča i Orahovac gde postoje te izgrađene i formirane srpske zajednice jer su te oblasti pored etničke kompaktnosti i relativno bezbedne za život“, smatra Marsenić.

Smatra da je povratak u druge delove Kosova apsolutno nemoguć.

„Povratak u druge delove Kosova kao što su Uroševac, Đakovica, Peć, Priština i ostala ta većinski albanska područja, bio bi apsolutno nemoguć jer bi se ljudi suočili sa ozbiljnim bezbednosnim pretnjama, ali i sa veoma velikim i teškim pravnim i administrativnim problemima“, naglašava Marsenić.

Objašnjava da i povratak u većinski srpske sredine podrazumeva ispunjenje čitavog niza preduslova.

„Uslovi za povratak prisilno raseljenih Srba na Kosova i Metohiju su jako loši. Teoretski trebalo bi da se ispuni niz preduslova poput bezbednostne stabilnosti, institucionalne podrške, imovinskog pitanja, smanjenja etničkih tenzija i slično kako bi sve to moglo da bude i u praksi izvodljivo“, kaže Marsenić.

Upozorava da je najbolji dokaz za to poslednji incident - kamenovanje kuće jedinog srpskog povratnika u Đakovicu, Dragice Gašić koji se dogodio veče uoči njene slave - Aranđelovdana.

Marsenić kaže da je Gašić od početka bila suočena sa ozbiljnim problemima.

„Poput zastrašivanja, obijanja kuće, premetačina, nemogućnosti da kupi osnovne životne namirnice u Đakovici, jer Albanci prosto nisu hteli da joj ih prodaju, pa se osnovnim namirnicama snabdevala sa severnog dela Kosova i Metohije. Vidimo da čak i posle tri godine od njenog povratka taj proces restitucije ide veoma sporo i jako je komplikovan. Imamo i niz drugih primera gde su se obijale srpske kuće kada su vlasnici tih kuća na putu. Suočavali su se sa pljačkama, premetačinama i time im se šalje jasna poruka, dakle da se ne vraćaju i da je opasno da se vrate na svoja ognjišta“, upozorava Marsenić.

Navodi da su slične probleme imali i povratnici u sela Ljubožde i Dubrava gde su zaticali grafite OVK i slično.

„Tako da vidimo da je taj čitav proces pun sistemskih problema koja obezhrabruju Srbe da se vrate na Kosovo i Metohiju“

Kao još jedan krupan problem navodi činjenicu da Srbi ne bi mogli da se vrate na svoje zato što im je imovina ili uzurpirana ili uništena, a da onima koji se i odluče na povratak preti opasnost da se suoče sa optužbama za ratne zločine.

„Mi znamo da je većina srpske imovine protivpravno zaposednota, uzurpirana i uništena. Dakle, u velikom broju slučajeva kuće su zapaljene, zemljišta nelegalno oduzeta, stanovi prepušteni trećim licima itd. Još jedan od veoma važnih problema jeste da Srbi koji nakon dugo vremena odluče da se vrate na Kosovo i Metohiju i da reše to imovinsko pitanje suoče se sa optužnicama za ratne zločine“, upozorava Marsenić.