Sudbina interno raseljenih: Godine prolaze, statistika stoji

Sukobi 1999. godine i martovski Pogrom 2004. naterali su više od 200.000 ljudi sa Kosova da napuste svoje domove, verovatno sa nadom da će se jednog dana vratiti. Danas, 25 godina kasnije, broj interno raseljenih u Srbiji gotovo da se nije smanjio. Najbrutalniji sukobi su prestali, ali se život, bar onaj normalan, dostojan čoveka, za većinu njih nije nastavio. Kako lucidno zapaža Crnjanski u Seobama, "opšta nesreća pretvorila se u sto ličnih nesreća".

Piše: Dragana Savić

Oni koji su pobegli pred različitim stihijama iz svojih kuća, prema međunarodnom pravu trebalo bi da mogu da izaberu da li žele u njih da se vrate, da ostanu tamo gde ih je sudbina dovela ili da odu u neku drugu zemlju.

Za većinu njih koji sa statusom interno raseljenih evo već decenijama žive u Srbiji, izbor je prilično sužen. Oni koji bi možda rešili da se vrate, verovatno bi na nekom od prelaza sa Kosovom sreli svoje sunarodnike koji zbog straha, nebezbednosti ili materijalne ugroženosti hitaju put Srbije.

Ipak, kako za Kosovo onlajn ističe Sandra Džormen, profesorka političkih nauka na Univerzitetu u Ričmondu, čak i da vam život ne visi o koncu i da ste ekonomski stabilni – to nije dovoljno.

“Mora biti bezbedno pre nego što se ljudi vrate, ali ljudi takođe vole da žive sa svojim sunarodnicima, u zajednicama u kojima poznaju svoje komšije i veruju im", ističe ona, bacajući nas u razmišljanje u kojoj to tački na Kosovu nema ispisivanja UČK grafita, podmetnutih požara, fizičkih napada, hapšenja i optužnica za navodne ratne zločine.

Kada je u pitanju povraćaj imovine, ona navodi da u Evropi postoje slučajevi da ljudi i dalje osporavaju konfiskacije imovine koje su se desile tokom Drugog svetskog rata. 

Da li ih zbog toga tuže za navodne ratne zločine i šta bi na to rekao Tomislav Pantić (84) iz Istoka, koga je Kosovska policija uhapsila pod sumnjom da je počinio navodni ratni zločin protiv civilnog stanovništva krajem devedesetih, a čiji sin tvrdi da je jedina krivica njegovog oca što nije hteo da proda svoj stan i imanje?

O tome za Kosovo onlajn govori i Milica Matijević sa Instituta za uporedno pravo insistiranjem na terminu "produženog raseljenja", objašnjavajući da se interno raseljenje ne završava završetkom sukoba, već traje, u našem slučaju i više od 20 godina.

Podseća da u Srbiji i dalje živi blizu 200.000 IRL, od čega je jedna trećina izložena veoma nepovoljnim uslovima života.

"Dakle, žive u teškim socijalno-ekonomskim uslovima, među njima vlada i dalje visok stepen nezaposlenosti i izražena je njihova nesposobnost da ostvare svoja imovinska prava. A istovremeno statistike govore da je devet desetina porodica koje su izbegle sa KiM 1999. i kasnije tokom martovskog Pogroma imalo rešeno stambeno pitanje, posedovali su nepokretnosti", objašnjava.

Oni često ne mogu da ostvare prava po osnovu penzijskog osiguranja, kao ni imovinska prava raznih kategorija, ne mogu da ostvare pravo na povraćaj poseda zbog toga što im je imovina uzuzrpirana, ali veoma često ne mogu da ostvare ni neka svoja najosnovnija prava kao što je pravo na slobodu kretanja.

"Njima često visi nad vratom oštrica potencijalnih zlonamernih prijava za učešće u nekim nelegalnim aktivnostima tokom rata, zločinima itd, koja mogu da budu maliciozno inspirisana potpuno drugim motivima od onih da se utvrdi istina", upozorava Matijević.

Ona navodi da bi položaj IRL trebalo još bolje pravno reguliše, da se statistike redovno vode i to iz nekoliko razloga, a najvažniji je taj što bi se na taj način jasno ukazalo na to šta treba da bude sadržina pregovora oko Kosova.

"Ta IRL više neće biti u zapećku tih pregovora, ona će biti legitimna tema tih pregovora i njihovo uključivanje u pregovore bilo neposredno putem udruženja, bilo tako što će se pregovori baviti onim temamam koje su za njih životni problem svih ovih decenija, će omogućiti da ti pregovori možda i dobiju neku šansu da zažive i da dovedu do nekog trajnijeg rešenja i mira koji svi priželjkujemo", zaključuje Matijević.

Radoš Dabetić, vođa tima projekta koji ima za cilj pružanje besplatne pravne pomoći interno raseljenima (IRL) sa Kosova, kaže da je od sada rešeno 5.600 slučajeva, a da im se ljudi najviše obraćaju za pomoć zbog nezakonitog korišćenja njihove imovine.

Ističe da je pre svega potrebno da ih ljudi pozovu na besplatan telefonski broj 0800 108 208 koji je obezbedio Telekom Srbije, kako bi im pružili informacije koje su njima neophodne, vezano za njihovu imovinu. U timu se nalaze brojni eksperti, pravnici i advokati i to u Beogradu, Kraljevu, Nišu, Gračanici i Kosovskoj Mitrovici.

"Oni se raspitaju i dobiju svu neophodnu pomoć, ako može na licu mesta, a ako je njihova imovina ugrožena u smislu da je neko nezakonito stekao njihovu imovinu ili je oštetio, mi onda šaljemo naše advokate na suđenja širom mesta porekla, bez obzira da li je to Peć, Priština, Podujevo, Đakovica ili Zvečan, bilo koji grad gde ima sud, mi šaljemo naše advokate koji u njihovo ime i zastupaju da bi povratili svoju imovinu i to sasvim besplatno", objašnjava za Kosovo onlajn.

Dodaje da se u okviru projekta pomaže u dobijanju 20 posto od privatizacije društvenih predruzeća za one ljude koji su radili do dana raseljenja, a jedan od načina na koji pomažu je i podizanje različite vrste dokumenata.

"Da li je to u katastru, izvodi iz matiče knjige, da li je to posedovni list ili u opštinama, izvodi iz matiče knjige, čak i diplome, osnovne, srednje škole, znači bilo koji dokument. Mi čak pomažemo time da ako nisu sigurni šta je sa njihovim imovinom, mi možemo u katastru da vidimo šta se dešava, ko je sad trenutno vlasnik ili piše da je vlasnik", navodi.

On ističe da su ljudi često skeptični i malodušni, naročito zbog protoka vremena, ali poručuje da ne treba odustajati. 

Ljubomir Miladinović, generalni sekretar Crvenog krsta Srbije kaže za Kosovo onlajn da su u humanitarne programe te organizacije uključena i interno raseljena lica sa Kosova, uz koje je, kako navodi, Crveni krst bio sve vreme od tragičnih događaja koji su ih naterali da napuste svoje domove.

Ističe da je Crveni krst fokusiran na humanitarni deo i da je to njihov osnovni mandat kao humanitarne organizacije.

"Naravno, poslednji period zaoštrenih uslova i za rad humanitarnih radnika i veliki rizici kojima su izloženi naši humanitarni radnici, kao i svi drugi građani na KiM kojima je Crveni krst okrenut jesu doveli do toga da se sve to značajno teže i realizuje i na određen način onemogućava nas da stignemo do svakog od onih kojima je pomoć potrebna, ali to ne nikada ne znači za Crveni krst da on odustaje", poručuje Miladinović.

Kako kaže, ta organizacija je uvek uporna da nađe način i put da stigne do svakog kome je pomoć potrebna "jer to jeste naš humanitarni mandat i mi zaista nastojimo da ispunimo taj svoj humanitarni mandat u maksimalnoj meri".

Podseća i da je u Pogromu u martu 2004. došlo do internog raseljavanja unutar teritorije Kosova.

"Tada je negde oko 4.000 ljudi praktično moralo da se izmesti iz svojih domova, ali je ostalo na teritoriji KiM. Za sve te ljude Crveni krst Srbije, uz pomoć Kanclarije za KiM i svoje pokrajinske organizacije na KiM, godinama iz sredstava budžeta Republike Srbije obezbeđuje porodične pakete hrane i higijene koji se distribuiraju prema najugroženijim", dodaje Miladinović.