Povratak raseljenih Srba na Kosovo: 25 godina glasne tišine

Glasna tišina. Ovako se, 25 godina od kraja rata može opisati pitanje povratka više do 200.000 raseljenih Srba na Kosovo. Sagovornici Kosovo onlajna upozoravaju da su ključni razlozi isti kao i 1999. godine - nerešeno pitanje bezbednosti i održivog opstanka.

Piše: Arsenije Vučković

Epilog rata 1999. godine bio je apsurdan. Oko 800.000 Albanaca se u roku od samo nekoliko meseci vratilo u svoje domove, a istovremno između 230.000 i 250.000 Srba napustilo je Kosovo.

Danas, 25 godina kasnije, ne samo što se najveći broj tih Srba nije vratio, već više niko i ne priča o mogućnosti njihovog masovnijeg povratka. Vlada Kosova je pre tačno 20 godina formirala posebno ministarstvo za povratak, ali taj proces se sveo na pojedinačne slučajeve i poraznu statistiku da je više Srba u poslednje tri godine otišlo sa Kosova nego što se za četvrt veka vratilo.

Zabrinjava što je ovaj problem postao “nevidljiv” i za međunarodne organizacije.

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Vlade Srbije upozorilo je prošle nedelje da je u nedavno objavljenom izveštaju Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije (Ekri) u potpunosti  izostavljen najistaknutiji i dugotrajni problem onemogućavanja povratka raseljenih sa Kosova.

Ovaj problem se može pročitati u Izveštaju samo kao “priložak” i to komentar Srbije na preporuke Ekri u kojima problemi povratka raseljenih - ne postoje.

“U komentarima države je, između ostalog, naglašeno da je u Izveštaju izostavlјen najistaknutiji i dugotrajniji problem iz domena lјudskih prava zaštićenih međunarodnim i regionalnim ugovorima o lјudskim pravima, a to je interno raselјeno stanovništvo čiji povratak na AP Kosovo i Metohija onemogućava upravo krajnja netolerancija”, navedeno je u saopštenju ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Vlade Srbije.

Glasna tišina.

Ovako ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Vlade Srbije Nemanja Starović opisuje ovaj problem.

“Neki od vodećih svetskih časopisa su proglasili pojam izbeglice za reč koja je obeležila 1999. godinu, zbog ogromne medijske pažnje koja je posvećivana stotinama hiljada albanskih izbeglica sa Kosmeta, čime se naravno opravdavala agresija Natoa na SRJ. Međutim, po završetku rata svi Albanci su se, gotovo bez izuzetka, vratili na KiM, a usledio je egzodus Srba, Roma i drugih nealbanaca kojem svetska štampa nije posvetila nimalo pažnje, a u velikoj meri ostaje nema i do današnjeg dana”, kaže Starović u intervjuu za Frakfurtske Vesti.

Ističe i da prema podacima UN, stopa održivog povratka Srba na KiM je ispod dva procenta i najniža je u poređenju sa svim drugim post-konfliktnim područjima na svetu.

“Mali broj Srba, koji je posle 1999. uspeo da ostvari svoje pravo na povratak, učinio je to isključivo u izolovanim ruralnim sredinama, dok svi urbani centri i dalje predstavljaju zabranjene zone za Srbe”, naglašava Starović.

Na pitanje zbog čega se o ovom problemu “glasno ćuti” u zapadnim medijima, Starović kaže da je razlog “nažalost logičan” zato što je reč o neprijatnoj istini.

“Ako bi počeli da izveštavaju o izostanku povratka Srba na KiM, moralo bi se postaviti i pitanje ko je odgovoran za to, a u krajnjoj liniji to svakako jesu međunarodni sponzori Prištine. No, čak i da ostavimo medije po strani, posebnu vrstu licemerja prikazuju velike međunarodne nevladine organizacije koje Prištinu redovno obasipaju pohvalama i proglašavaju za šampiona demokratije i ljudskih prava, praveći se da ne vide kako na tom istom Kosmetu pripadnici srpske zajednice žive kao najobespravljeniji narod u savremenoj Evropi”, ističe Starović.

Vlada Kosova je pre tačno 20 godina formirala Ministarstvo za zajednice i povratak čiji je glavni zadatak upravo povratak raseljenog stanovništva.

Aktuelni ministar Nenad Rašić izjavio je pre samo nekoliko dana da trenutno ima 1.130 zahteva za povratak. Međutim, od toliko zahteva, 90 je potvrdilo da bi se vratilo na Kosovo i oni se nalaze u proceduri.

Rašić kaže da je 12 zahteva porodica već predato Međunarodnoj organizaciji za migracije (IOM) a da ministarstvo planira izgradnju 17 kuća. Među onima koji žele da se vrate na Kosovo su i Srbi, ali i pripadnici drugih zajednica, poput Goranaca.

„Od 90 koji su u proceduri Ministarstva za zajednice i povratak, 60 posto čine Srbi“, kaže Rašić za Radio Kim.

Poručuje budućim povratnicima da znaju “da mogu da računaju na institucionalnu sigurnost, a ne samo podršku u vidu izgradnje kuće”, što je, kako kaže do sada bila praksa.

Mehanizmi povratka

Pomoćnik direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju iz sektora za pravnu zaštitu, podršku lokalnoj samoupravi i imovinsko-pravne poslove Igor Popović kaže da je ključan problem povratka upravo u toj “insitucionalnoj sigurnosti” koja već 25 godine - ne postoji.

“Kada pričamo o povratku Srba i nealbanaca, ili interno rastajanih lica sa Kosovo i Metohije, vidimo da je 800.000 Albanaca ekspresno vraćeno te 1999. godine iz Albanije, iz Severne Makedonije, da je postojao mehanizam, efikasan mehanizam njihovog povratka na Kosovo i Metohiju. Međutim, kada je reč o više od 250.000 Srba sa teritorije Kosova i Metohiju ne postoji nikakav mehanizam. O tome se jednostavno ne priča”, kaže Popović u razgovoru za Kosovo onlajn.

Objašnjava da je obavezu povratka raseljenih preuzela misija Unmik na osnovu Rezolucije 1244, a zatim i sporazumom između Srbije i Unmika, takozvanim Sporazumom Hakerup-Čović iz novembra 2001. godine.

“Unmik je preuzeo odgovornost za vraćanje interno raseljenih lica na Kosovo i Metohiju, međutim od svega toga nije bilo ništa”, ističe Popović.

Dodaje da je rezultat takve politike činjenica da je povratak Srba, interno raseljenih najniži u svetu.

“Manje od dva procenta. Bila je evidencija da je preko 250.000 rasajenih, a da je vraćeno 11.000 lica, od toga je 5.000 Srba. To je jednostavno veoma mali procenat. Pričamo o održivom povratku, ne o tome koliko je formalno registrovano povratnika, nego koliko je tih ljudi stvarno vraćeno i ostalo tamo da živi. To je izuzetan mali, mali procenat”, objašnjava Popović.

Kaže da je mali procenat povratnika rezultat procedura koje su između ostalog umesto kolektivnog, insistirale i forsirale individualni povratak Srba u sredine iz kojih su njegovi sunarodnici proterani.

Druga opcija, navodi, bili su “balans programi”: koliko se u nekoj opštini obnovi srpskih, toliko mora i albanskih kuća. “Najveći povratak je nakon 2001. zabeležen na teritoriji opštine Istok, Osojani, Tučepi, Šaljinovica, Koš, Suvi Lukavac.... Ali, u te sredine ljdui su se kolektivno vratili kršeći pravila”, ističe Popović.

Dodaje da je međunarodna zajednica u ovom segment u potpunosti zatalija kada je reč o povratku srpske zajednice na Kosovo.

“Niti se to pominje u javnosti, niti oni to tretiraju kao problem”, naglašava Popović.

Objašnjava da se povratnici, oni koji su i pored svega uspeli da se vrate sada suočeni sa ozbiljnim bezbenosnim problemima, a posebno pljačku njihove imovine.

“Za svako njihovo ugrožavanje imovina, Kancelarija za Kosovo i Metohiji obraća se svim misijama koje tamo deluju. Unmiku, Euleksu, Oebsu, Delegaciji EU... Detaljno opišemo svaki napad, detaljno opišemo žrtve, sve opisujemo i ne mogu da kažu da nemaju informacije jer imaju sve podatke, ali iz nekog političkog razloga, odjednom povratak Srba njima nije problem niti prioritet”, ističe Popović.

Kaže da se takav utisak stiče i kada je reč o radu UNHCR koja više forsira integraciju raseljenih u centralnoj Srbiji i Vojvodini nego povratak na Kosovo.

“A povratak na Kosovo i Metohiju treba da izgleda tako da ti ljudi imaju pristup svojoj imovini, da im se u potpunosti obnove njihova domaćinstva, da postoji infrastruktura, prosvetne i zdravstvene ustanove, da imaju mogućnost ekonomskog razvoja”, kaže Popović.

Objašnjava da se u praksi, povratnici suočavaju sa ogromnim teškoćama, a da je ključna bezbednosna nesigurnost.

“Ogromne krađe, krađe imovine, paljevine. Dovoljno je da ljudi odu na nekoliko dana u centralnu Srbiju kod rodbine, već će im sve biti opljačkano: stoka iz štale, poljoprivredna mehanizacija, nameštaj iz kuće... I sve to se tretira kao kriminal, ne kao međuetnički incidenti u smislu da se onemogući povratak. Drugo, ti povratnici su u albanskoj zajednici svi predstavljeni kao ratni zločinci. Jednostavno imamo zabranjene gradove za Srbe: Đakoviću, Suvu Reku gde se, kad ljudi pokušavaju za Božić, za Veliku i Malu gospodinu da posete svoja groblja, svoja napuštena ognjišta, odmah skupi masa koja viče da su to ratni zločinci, da ih treba protirati. I nažalost, dešavaju se i hapšenja”, naglašava Popović.

Podseća da je Bogdan Mitrović, starac od 80 godina, 2016. izveden iz autobisa samo zato što je pošao u svoje selo za Malu Gospojinu.

U pritvoru je proveo šest meseci, a onda pušten. Ni kriv ni dužan.

“Za njih su svi Srbi ratni zločinci i zato imamo takvu situaciju da praktično nema bezbednostne zaštite, nema zaštite od politički motivisanih krivičnih gonjenja. Drugo, pitanje imovine. Imovina je uzurpirana”, kaže Popović.

Dodaje da Srba ima u ruralnim sredinama, selima, ali da je ogroman problem u tome što im je uzurpirano poljoprivredno zemljište.

“Iz bezbednosnih razloga ljudi se ne usuđuju da dalje od svojih okućnica obrađuju svoje zemljište, iako je to njihovo”, objašnjava.

Dodaje da je mnogo gora situacija u velikim gradovima koji su od 2004. godine i Martovskog pogroma bukvalno ostali bez Srba.

“U srpskim sredinama, u gradovima, praktično nema povratka. Ti gradovi su etnički očišćeni još, nažalost od 2004. godine. Tada su i zadnje srpske zajednice, urbane zajednice u Obiliću, Kosovo polju, Prištini, Gnjilanu, Vitini - očišćene”, zaključuje Popović.

Dva aršina

Programski direktor NVO Centar za zastupanje demokratske kulture iz Severne Mitrovice Aleksandar Rapajić ocenjuje da proces povratka raseljenih na Kosovo praktično više ne postoji.

“Nažalost, proces povratka na Kosovo praktično ne postoji već duže vreme. Ljudi koji su se iselili sa Kosova i koji žive najčešće u centralnoj Srbiji ili negde dalje počeli su neki novi život tamo i njihova deca idu tamo. Tamo se školuju, tamo rade... Mislim da je protok vremena učinio svoje da povratak više nije bitan”, kaže Rapajić u razgovoru za Kosovo onlajn.

Dodaje da je ključan problem na početku bio prekomplikovana procedura koja je “ubijala želju” ljudima da se vrate u svoje domove.

“Mi smo imali problem na Kosovu da je taj proces povratka bio toliko zakomplikovan da je ubijao svaku želju ljudi koji su hteli da se vrate. Te procedure su bile duge, tražilo se dosta dokumenta, pa se tražilo da primajuća zajednica prihvati te ljude koji se vraćaju i to je jedan proces koji je dugo trajao i ljude je praktično odgovarao da to ne urade”, ističe Rapajić.

Dodaje da je najveći apsurd što je danas situacija na Kosovu, posebno na severu potpuno drugačija.

“Imamo sad jednu drugačiju situaciju na severu Kosova, gde se sada obnavljaju kuće za povratnike Albance koji se vraćaju na sever Kosova. Interesantno je da sada se ne primenju isti standardi koji su se primenjivali za Srbe i da dok je povratak Srba išao kroz Ministarstvo za povratak i zajednice, povratak Albanaca sad ide kroz Ministarstvo za lokalnu samoupravu, kroz mnogo brži i mnogo efikasniji sistem, gde oni u veoma kratkom roku završavaju sve to što su Srbima trebalo godine da završe”, ističe Rapajić.

Svetski rekord

Izvršni direktor Udruženja građana Inicijativa za razvoj i saradnju (IDC) Miodrag Nedeljković ocenjuje da je proces povratka Srba na Kosovo jedan od primera najduže izbegličke krize u celom svetu koji je sada u “završnoj fazi”.

“Ovo je jedan od primera najduže, najproduženije izbegličke, u našem slučaju, raseljeničke krize u celom svetu. Mislim da u svetu ne postoji slučaj da je rasiljenička kriza ovoliko produžena i što je najgore, ona će ostati na tom status quo i mislim da se neće 99 posto tih ljudi vratiti jer su iz različnih razloga se integrisali, otišli u druge države, u inostranstvo: Mlade više ništa i ne privlači da se tamo vrate. Tako da, nažalost, osim nekih organizacija i nekih donatora, retko se ko trudi da ovaj proces se nastavi”, ističe Nedeljković za Kosovo onlajn.

Njegova organizacija je među malobrojnim koja i dalje pokušava da kroz razne međunarodne programe omogući povratak raseljenih, ali priznaje da to ide veoma teško, a da je više uzroka.

“Proces povratka je, nažalost, bojim se u svojoj nekoj završnoj fazi. Postoje dosta ljudi, dosta činilaca, dosta različitih bitnih faktora koji se trude da taj proces još uvek postoji. Od različitih agencija, čak i državnih organa, evropske delegacije u Beogradu, svi se trude da taj proces ne zamre. Nažalost, mislimo da je taj projekat skoro blizu nekog svog kraja. Veoma mali broj ljudi se vraća. Mi se trudimo, organizacije civilnog društva koje učestvuju u projektima povratka i dalje se trude da taj projekat ostane živ. Ali, po svemu sudeći, nije lako. Sve manje ljudi to interesuje, sve manje ljudi ta stvar iole privlači i sve više njih vide održivi ostanak ovde, integraciju, a sve manje reintegraciju tamo odakle su došli”, kaže Nedeljković.  

Njegova organizacija je do sada realizovala više projekata povrtatka, a on objašnjava da je taj proces jako težak zato što je potrebno uklopiti više činilaca.

“Proces je jako težak jer različiti činioci treba da se poklope. Ne samo odluke osobe ili porodice, da se vrate na Kosovo i Metohiju, nego morate da nađete način kako da pređete administrativnu liniju sa stvarima koje ste im nabavili, nameštaj, stvari da započnu neki vlastiti posao”, objašnjava Nedeljković.

Na pitanje gde se Srbi uglavnom vraćaju naglašava da su to i dalje isključivo srpske enklave.

“U Kosovsko pomoravlje još mi se čini da postoji mogućnost da se ljudi vrate. Ali, nažalost, preko 90 odsto teritorija Kosova i Metohije niko se ne vraća, a i oni koji su se vratili, nažalost, mislim da se veliki broj njih pokajao”, priznaje Nedeljeković.

Upitan koliko vlasti u Prištini (ne)doprinose povratku, direktor IDC kaže da po pitanju povratka politiku treba potpuno isključiti.

“Nama je misija da spojimo sve ljude koji utiču na to. Čak i neke prištinski institucije, Ministarstvo za povratak i zajednice koje pripada prištinskim institucijama, ali radi za Srbe, iskreno rečeno. Bez njih, bez međunarodnih organizacija na Kosovu, bez međunarnih organizacija na teritoriji Srbije, centralne, ta stvar je potpuno nemoguća. Bez administrativne saradnje ljudi sa kosovske strane, prištinske strane i srpske strane, taj povratak je nemoguć. Tako da često moramo da napravimo tu vrstu kompromisa i da sarađujemo sa nekima ko to ne želi, da bi taj povratak bio uspešan. A, nažalost, sve je manje takvih slučajeva”, zaključuje Nedeljković.