Uloga meke moći u rešavanju pitanja Kosova: Političko naličje industrije zabave

Mnogi smatraju da se industrija zabave samo dobro zabavlja proizvodeći buku i bes, te da je jedini efekat koji želi da postigne - komercijalni. S druge strane, postoje mišljenja da se radi o sistemskom lobiranju i promeni svesti koji imaju za cilj da legitimizuju i potpomognu ostvarenje političke agende.

Čuveni američki politikolog Džozef Naj popularizovao je pojam meke moći 80-ih godina prošlog veka, objašnjavajući kako je za jednu državu sila privlačenja i ubeđivanja drugih podjednako važna koliko vojska i ekonomija. Četiri decenije kasnije, kada su industrija zabave, mediji, društvene mreže i druge važne poluge meke moći dobile zamah koji Naj možda nije ni slutio, logično je zapitati se - gde je moć i ko su njeni nosioci?

Da li bi Naj, koji je koncept razradio, umeo da odgovori koliko na sudbinu Kosova utiču govori predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen, a koliko intervju pevačice Rite Ore u kome kaže da je Kosovo bilo deo Albanije? Zašto poruke briselskih zvaničnika da Srbija mora da prizna nezavisnost Kosova izazivaju mnogo manje revolta nego kada svetska zvezda Dua Lipa pokazuje dvoglavog orla? 

Ako je sve samo dobro osmišljena predstava, sa ciljem da dobije što više lajkova globalne publike, zašto nas onda ne zabavlja? Ukoliko se radi o pažljivo osmišljenim strategijama, sa ozbiljnijim političkim motivima, kako na njih da odgovorimo?

U pitanju su slučajevi koje ne treba posmatrati izdvojeno, nego kao deo šireg procesa "manufakture konsenzusa", ističe za Kosovo onlajn Slobodan Vladušić sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

"Radi se o procesu ili fenomenu koji možemo nazvati manufakturom konsenzusa, a to znači da se sa više različitih mesta, iz više različitih sfera, uvek odašilje jedna te ista poruka. Te poruke imaju vrlo jasnu političku intonaciju koja je, naravno, štetna za nas: nezavisno Kosovo, srpski zločini, sve ono što može da opravda taj projekat Velike Albanije za koji se iskreno nadam da se nikada neće ostvariti. Dakle, te stvari nikada ne treba posmatrati izdvojeno nego kao deo jednog šireg procesa u koji je uključena industrija zabave i selebritiji koji su sastavni deo te industrije zabave i koji nisu nikakve autonomne ličnosti koje imaju svoj stav o nekim pitanjima, nego im to dođe kao nekakav produžetak radnog vremena: da forsiraju jednu političku agendu koja odgovara vlasnicima industrije zabave", ističe Vladušić.

Smatra da bi trebalo da postoji sistem koji bi oponirao tom sistemu, i koji bi pokušao da forsira "ne našu istinu, nego istinu".

"Jer tu se ne radi o dve istine, nego se radi, zapravo, s jedne strane o istini, a s druge strane o falsifikatima. Taj falsifikat je i ovo preuzimanje srpske crkve koja se pretvara u katoličku. Dakle, nije to sukob dve strane koje su podjednako u pravu, nego jedne, iza koje stoje istorijski podaci i činjenice, a sa druge strane stoji gola sila i spremnost da se istorija falsifikuje da bi se jedna okupacija legitimizovala", objašnjava naš sagovornik. 

Prema njegovim rečima, meka i klasična moć ne mogu da se porede, zato što su deo iste sfere i strogo su povezane.

"Meka moć zavisi od posedovanja tvrde moći. Niko još do sada nije imao meku moć, a da iza toga nije stajala tvrda moć", zaključuje Vladušić.

Sa druge strane, novinar Idro Seferi ocenjuje za Kosovo onlajn da to ne treba da brine nikoga, zato što "nisu u pitanju sistematske stvari", i navodi da lobiranje ide kroz jako organizovane sisteme.

"Ali na Balkanu, kad neko uspe negde po svetu, onda je on naš. A dok je na Balkanu mi mu ne damo da uspe i onda je to razlog zašto se ljudi trkaju preko Đokovića, Rita Ore, Dua Lipe i sličnih koji su ipak svetska imena i imaju svetsku publiku", ističe Seferi.

On dodaje da se od takvih ljudi očekuje "da nešto kažu, da nisu zaboravili svoj narod".

"Oni pre svega imaju PR službe koje se bave mnogo ozbiljnijim temama nego političkim pitanjima na Balkanu. Ali, jednostavno, kad oni nešto kažu, nama je uvek malo drago zbog toga. Sa druge strane, ipak su to u pitanju milioni i ja bih rekao da su oni milioneri po nacionalnosti, u odnosu na to šta su zapravo etnički. Iako naravno postoji ta stvar da se povezuju oko nekih emocija, ali je nezahvalno i nepošteno da se od njih traži da se uvek izjasne oko nekih stvari koje naše vlade ne mogu baš tako lako same da reše", navodi naš sagovornik. 

Prema njegovim rečima, normalne države rešavaju probleme i konflikte koji se tiču politike preko institucija.

"Očigledno, kultura na Balkanu izgleda da je najopasnija stvar. Ona može da zbližava, ali i da napravi velike konflikte, zavisi za šta se koristi. Naravno, tu je i sport. Uglavnom, svi kažu da ne treba politika da se meša u te delatnosti, ali politika nekako voli sport i kulturu, zato što realno, ti ljudi imaju više obožavaoca nego predsednici vlada, država itd. Jednostavno, oni privlače veći deo publike, samim tim što su javne ličnosti, privlače i ljude iz različitih stranaka, a uz to dolazi i potreba da se oni koriste za nekakve političke kampanje. Ali ja bih rekao daj Bože da imamo što više Đokovića, Dua Lipa, Rita Ora po svetu, a što manje ovih tenzija. Ko zna gde bi nam bio kraj", poručuje Seferi. 

Poluge meke moći se na Zapadu koriste već decenijama, ali teško da će stavovi čak i vrlo poznatih javnih ličnosti kao što su Dua Lipa ili Rita Ora, uticati da neko promeni stav po pitanju Kosova, ističe za Kosovo onlajn Andrea Jovanović sa Instituta za političke studije.

"To je blago autistični bubble - oni se obraćaju ljudima koji su po tom pitanju već odlučili. Nije da će sad Rita Ora da promeni stav Rusije po tom pitanju. A oni koji će je čuti, oni to već misle. Dakle, to je ono 'preaching to the priest' - obraćaju se nekome ko je već na liniji. U tom smislu, ne vidim da to ima neki preveliki efekat iz naše perspektive", navodi naša sagovornica, dodajući da je jedini efekat - komercijalni.

Osim toga, šta uopšte prosečnom Amerikancu znači Kosovo ili Srbija, pita se Jovanović.

"Čak i kad bi to promenilo mišljenje nekog prosečnog Amerikanca koji će možda zbog toga izguglati da li je Kosovo srce Srbije ili Rite Ore, njegov glas u Americi danas ne znači ništa", ističe naša sagovornica. 

Uprkos navedenom, smatra da bi trebalo ozbiljnije da se bavimo aspektima meke moći, "ne kao odgovor na to šta bilo ko drugi radi, nego zbog sebe, zbog naše svesti".

"Apsolutno da sve što doprinosi podsećanju celog sveta na to što se sada ovde dešava - na presedan, na kršenje međunarodnog prava, bombardovanje naše zemlje 1999. koje je bilo proba za mnoge stvari koje će se kasnije dešavati - da, apsolutno treba da preuzmemo tu ulogu i da shvatimo da smo bili pioniri i da insistiramo na tome kroz sve moguće poluge. Drugi problem je što je naša kulturna scena prilično okupirana tim istim Zapadom, a onda i autookupirana, autokolonijalna, pa nažalost, češće rade potpuno suprotne stvari od toga i to je ono što je mnogo veći problem. Možda bi država trebalo mnogo više da se bavi time, baš kao kontrateža tome kakvo je stanje naše takozvane kulturne scene danas", zaključuje Jovanović.