Kako do normalnih srpsko-albanskih odnosa: Šta poručuju Novak Đoković i Rita Ora?

Problem između Srba i Albanaca na Kosovu političari možda nikada neće moći da reše. Pozicije su previše udaljene, rovovi preduboki, i nikakva EU diplomatija tu još nije u stanju da pomogne. Posebno ne ovakav Brisel, razapet između brojnih protivrečnosti i loših odluka, nedosledan, trom, paralisan birokratijom, licemerjem i odsustvom ideja.

Zaglavljeni u neuspešnom Briselskom dijalogu na gubitku su već dugo i Srbi i Albanci. Zapadni posrednici nisu u njihovoj koži i očigledno im ne smeta da stalno arbitriraju, da dolaze i dele lekcije i jednima i drugima. Priča se o normalizaciji, a dopušta nenormalna politika, o novim sporazumima, a stari se ne sprovode, dok ljudi na Kosovu svakog dana sve dublje tonu u živo blato sukoba i nesreće. Dokle tako?

Odgovor na to pitanje za sada niko nema i zato je sve više argumenata na strani onih koji smatraju da priču o Kosovu treba ostaviti običnim ljudima na obe strane. Oni su valjda najzainteresovaniji da im život bude normalan. Prvo normalan, a onda i bolji. Da se, za početak, ne živi s uperenim puškama po ulicama, da deca mogu u školu bez straha, da prestanu progon, pretnje i mržnja, a kad to postignemo da vidimo šta se može i sa ostalim civilizacijskim tekovinama, ljudskim i građanskim pravima pre svega, zatim sa ekonomijom, platama, nivoom obrazovanja, kulture, zdravstvenih usluga, sa stanjem u oblasti pravosuđa...

Mnogo toga na Kosovu danas ne valja i moralo bi hitno da se popravi. Stvarnost je ružna i ne vredi Kurtiju što uporno ubeđuje sebe i ceo svet da Kosovom koje on vodi teku "med i mleko".

Meštani sela Stanišor, Straža, Zebince, Prekovce i Koretište, Srbi i Albanci u opštini Novo Brdo, na primer, Kurtiju ne veruju. Okupio ih je prethodnih dana isti problem koji imaju već 10 godina. Obližnji kamenolomi zagadili su okolinu, kamioni kojima se prenosi pesak uništili su puteve, a ovi ljudi su zabrinuti i za zdravlje, jer zbog svakodnevne velike prašine teško se diše.

Dakle, lokalni Srbi i Albanci zajedno protestuju. Blokirali su regionalni put ka Gnjilanu zbog štete koja im je načinjena, traže da centralne vlasti preispitaju svoje odluke i poprave ruinirane puteve, kako bi im se vratili mir i zdrava životna sredina. Jedan mali, ali vrlo slikovit primer pokušaja srpsko-albanske normalnosti na Kosovu.

Sličnih pokazatelja među običnim svetom ima još, naravno. Ali, nisu među udarnim naslovima medija, tamo dominiraju neke druge teme.

A, kad smo već kod toga, zanimljive podatke navela je Misija OEBS pre neki dan, u izveštaju o praćenju primene mere pritvora u sudovima na Kosovu. Nešto što se tiče ugroženosti prava i Srba i Albanaca. Podaci, naime, pokazuju da čak 38 odsto pritvorenika na Kosovu ne bude osuđeno ni posle dugotrajnog lišavanja slobode, a procenat onih koji mesecima, pa i godinama u zatvoru čekaju epilog sudskih postupaka, u poslednje vreme se dodatno povećava. Brojni su slučajevi među uhapšenim Srbima po vrlo sumnjivim istragama, sada naročito za "ratni zločin i terorizam", a žale se i mnogi Albanci koji po drugim optužbama trpe zbog nemara, nesposobnosti i korupcije u kosovskim sudovima.

Normalan život je nasušna potreba običnog čoveka, bio on Srbin, Albanac, Španac ili Britanac. A, standardi normalnosti na Kosovu spali su na niske grane.

Ako pitate Srbe, njima kao ugroženoj manjini na Kosovu za početak treba da ponovo mogu slobodno da hodaju svojim ulicama. Da prestane policijska i druga represija. Žele da ih predstavnici vlasti ne vređaju i ne gledaju preko nišana. Hoće da slobodno idu do svojih sela, da im se ne zatvaraju putevi i ne otima imovina. Mogućnost da uz to u bolnicama imaju neophodne lekove, a u prodavnicama dovoljno mleka i hleba učiniće ih sasvim zadovoljnim.

Naravno, i Albanci kojima je stalo do normalnosti imaju svoje potrebe. I oni žele mir, hoće da slobodno putuju Evropom, da imaju bolje plate, pune frižidere, da veruju policiji i sudovima, da ne strepe od kriminala, pa zašto da ne i da se međusobno slažu i uvažavaju s komšijama Srbima.

Kad jednom svi zajedno stignemo dotle biće lakše i za priču o sporazumima i dalje političke razgovore.

U međuvremenu, kao pravo osveženje stigle su slike iz Pariza pre neki dan, sa svetskog ragbi finala, na kojima planetarno poznati Srbin Novak Đoković i Albanka Rita Ora u loži stadiona sede zajedno i razgovaraju. Čak se i smeju. Kao da je sve normalno, a nije.

Njih dvoje veže poreklo s Kosova, i svojim ponašanjem pokazuju koliko je važan život izvan velike politike. Ali, pitanje je koliko ove slike neki žele da vide. Kome to i zašto smeta kada su Srbi i Albanci "normalni"? Da li je zaista "greh" Novaka i Rite što pokazuju da Srbe i Albance ne treba normalnom ponašanju da uče namršteni specijalni izaslanici iz dalekog sveta? Da oni mogu to i sami. I jednima i drugima neophodno je zato da se za početak međusobno čuju i razumeju. Makar i na engleskom.

Piše: Miloš Garić, novinar i urednik na Kosovo onlajn