Zašto nema pravde za zločine nad Srbima na Kosovu? Crna mrlja na obrazu međunarodnih predstavnika

Masakr u Starom Gracku, miniranje autobusa u Livadicama, rafali u dečake u Goraždevcu, masovno kidnapovanje i zverstva u opštini Orahovac, stradanje porodice Stolić u Obiliću, pogrom 2004. godine, samo su neki od strašnih zločina nad Srbima na Kosovu od leta 1999. naovamo, za koje niko još nije odgovarao. Izvršioci su albanski ekstremisti, za mnoge se tačno i zna ko su, ali opšti je utisak da glavna odgovornost leži na savesti međunarodnih predstavnika, koji nisu ispunili svoje obaveze na Kosovu.

Sagovornici Kosovo onlajn podsećaju na obećanja ljudi iz Kfora, Euleksa, Unmika, da će istražiti i utvrditi krivicu za stradanje Srba nakon dolaska stranih trupa u junu 1999. To se, međutim, nije dogodilo.

Književnik i novinar Živojin Rakočević mišljenja je da svaka velika srpska tragedija, koja se tokom 1998. i 1999. godine, ali i u kasnijem periodu, dešavala na Kosovu, imala jasan i usmeren cilj.

"Ona je zahvatala pojedine oblasti života Srba na Kosovu i Metohiji i sistemski ih uništavala i obesmišljavala. Livadice su bile poruka usmerena onima koji žele da se vrate, Goraždevac je osujetio nameru o povratku dece u sela oko Prizrena, a Staro Gracko, i masakr mirnih seljaka, imao je cilj da odvoji Srbe od zemlje i da za njih više nema žetve. Srbi na Kosovu su dominantno zemljoradnici, kojima je tog trenutka, pa u dugom periodu - do dana današnjeg, oteta zemlja i jasno im poručeno – nećete na nju izlaziti“, istakao je Rakočević.

Prema rečima Rakočevića, nekažnjivost i nepoštovanje svakog dogovora je sastavni deo života i institucija na Kosovu, a Staro Gracko je ozvaničilo taj princip kroz izjavu Bernara Kušnera, tadašnjeg šefa Unmika, da se radi o aktima razumljive osvete. 

“To je trenutak kada je ozvaničeno zlo, i posle njega nije moglo biti ni pravde ni institucija”, kaže Rakočević.

Masakr žetelaca je do detalja rasvetljen, tvrdi Rakočević, iako počinioci nikada nisu odgovarali.

“Zna se boja očiju ubica, tablice automobile koje su imali, pronađena su pisma i dnevnici zločinaca. Jedinica se zvala Fortuna i predvodio je Beg Šaćiri iz susednog sela Crni Breg, britanski istražitelji su profesionalno uradili istragu, uhapsili pedeset Albanaca, a sve te izveštaje integralno je objavila Politika. Kasnije je bilo još hapšenja, ali se sve utopilo u nekažnjivost, u pokrivanje zločina od strane međunarodne zajednice, a kad je moć predata onima koji su odgovorni za zločine sve je izgubilo smisao – do dana današnjeg”, istakao je Rakočević.

Uprkos svemu, Srbi na Kosovu ostaju i opstaju, a Rakočević ističe da su oni baštinici jedne civilizacije i istovremeno “kreativni u stvaranju i opstanku”. 

“Njihov potencijal je mnogo dublji i veći nego što svi misle, mi ga vidimo kao zadivljujuće trpljenje i odanost svetinjama i životu. Majka Ljubica Živić je u masakru izgubila dva sina, i posle toga podigla sedmoro unučadi. Jednom nam je rekla - 'nikad mi suzu nisu videla'. To je istina Kosova, sam život i opstanak”, objašnjava Rakočević.

Na ptanje, da li je moguć suživot među Srbima i Albancima nakon svih ovih tragedija, Rakočević odgovara: “Suživot je i ova vrsta preživljavanja – jedni u getu, a drugi u gradu, i u slobodi. Problem je u tome što je i naša geto sloboda dovedena u pitanje i ona smeta. Svaki razvoj od kulture do ekonomije u getu vidi se kao opasnost i biće izložen pritisku i napadima. Srbi govore – njihovo je vreme, a naše je da preživimo”.

Gordana Đorić iz Lapljeg Sela ističe da je period nakon 1999. godine, kada se sa Kosova povukla srpska vojska, najbolniji za Srbe. 

"Tada sam na ulici viđala tela ubijenih Srba. Brankovića koga su ubili u prištinskom naselju Kičma, onda troje Stolića iz Obilića, zatim Staro Gracko. Tada smo, sa gospodinom Balinovcem koji je to vreme bio u vladi, u Ministarstvu pravde, išli kod doktora Batalija, on je bio direktor patologije, da vidimo kako su stradali naši žeteoci. Otišli smo tamo, a gledala sam kroz prozor da ne ubiju našeg vozača, koliko je bilo strašno, jer tada je bilo potpuno nesigurno bilo gde da se krećete. Jednostavno, moglo je da se desi da vas neko ubije. Da ne pominjem i mnoge druge, poput Bojanića, koji su stradali, profesore koji su na Ekonomskom fakultetu zaklani, i još mnogo toga. Trebalo bi ceo dan da nabrajam šta smo sve tada preživljavali“, ističe Đorićeva.

U bombaškom napadu na autobus "Niš ekspresa" koji je iz pravca centralne Srbije išao ka Gračanici 16. februara 2001. godine, u mestu Livadice, kod Podujeva, poginulo je 12, a povređene su 43 osobe srpske nacionalnosti. Gordana Đorić bila je u tom autobusu.

"Ja sam bila baš u tom autobusu koji je dignut u vazduh i ta sećanja nikada neće da se izgube, čak imam osećaj kad zatvorim oči da jasno vidim, imam sliku šta se sve desilo tog dana. Mnogo toga se nama događalo, ali još više me boli činjenica da niko od vinovnika takvih zločina nije pronađen, nije osuđen. Meni je bilo neshvatljivo tada, mi smo imali pratnju britanskih vojnika Kfora, neshvatljivo mi je bilo da nisu mogli da otkriju ko je postavio eksploziju. Isto mi je bilo neshvatljivo tada kada smo išli na sahranu Stolića, da su tada predstavnici Kfora rekli da će to morati da otkriju, da će to vrlo brzo da otkriju i da ne smeju ovakve stvari da se događaju, eto ni taj slučaj nije rešen do dana današnjeg, da ne govorim za žeteoce, ali i sva ona ubistva koja su se događala posle rata. Ja ne znam da je neko od ubica osuđen“, ukazuje Đorićeva.

Najveća odgovornost, prema rečima Đorićeve, snosi međunaroda zajednica koja je nakon 1999. godine trebalo da se postara za mir i bezbednost, međutim, podseća da se najviše ubistava dogodilo upravo pred njihovim očima.

"Za to vreme najveću odgovornost snose predstavnici međunarodnih organizacija, Kfor i svi oni koji su bili tu da obezbede sigurnost za sve građane, a ustvari, najveći pogrom naših ljudi, najviše ubistava se desilo baš kada se povukla naša vojska i kada su došli iz međunarodnih organizacija, kada je Kfor došao. Jednostavno, ja sam živi svedok, u Prištini sam gledala kako napadaju i ubijaju Srbe, a kako vozila Kfora samo prolaze, nisu obraćali pažnju, ili eventualno ako nekoga kao uhapse, on bi posle sat vremena već bio pušten, i nikome ništa. Jednostavno, kao da je to bio dogovor sa svima njima da nas što više proteraju, jer kad nema Srba ovde onda oni smatraju da neće biti nikakvih problema, a normalno, želja svih ovih je etnički čisto Kosovo“, kaže Đorićeva.

Među narodom i dalje postoji ista nesigurnost i strepnja. Đorićeva ističe da Srbi od 1999. godine na Kosovu žive u neizvesnosti, međutim, smatra da uprkos svemu, planiraju da tu i ostanu.

"Ostajemo ovde sigurno. Ovde smo svi mi rođeni. Ne mogu da zamislim da budem bilo gde drugo, a da ne budem u mom selu, jer sam ovde rođena i za svoje 63 godine nikada nisam odlazila odavde i nadam se da ću i ovde završiti svoj život. Ovde je moja kuća, moj dom, ja nigde drugo ne mogu da osetim toplinu doma, kao što osećam ovde u svojoj kući“, odlučna je Đorićeva.

Podsećamo, za masakr u Starom Gracku, koji se desio na današnji dan pre 24 godine, i ubistvo 14 srpskih žetelaca, pod istragom je bilo sedmoro Albanaca. Unmik je u oktobru 2007. godine uhapsio Mazljuma Bitićija iz sela Veliki Alaš, u blizini Starog Gracka, zbog sumnje da je učestvovao u ubistvu srpskih žetelaca, međutim, on je dva meseca kasnije pušten iz pritvora usled nedostatka dokaza.

Specijalno tužilaštvo u Prištini, zajedno sa Euleksom je 2017. godine obustavilo istragu zbog nedostatka dokaza.

Isto ili slično bilo je u slučajevima istraga svih ostalih brojnih zločina počinjenih nad Srbima na Kosovu u prethodnih 25 godina.