Zašto ni Srbi ni Albanci ne veruju u sporazum Beograda i Prištine?

Podaci iz poslednjeg istraživanja UNDP-a “Puls javnosti” pokazuju da je samo nešto više od deset posto građana Kosova apsolutno uvereno da će sporazum Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa pozitivno uticati na njihove živote. Istovremeno, tek svaki četvrti Srbin sa Kosova ima pozitivan stav o mogućem sporazumu. Za sagovornike Kosovo onlajna rezultati ovog istraživanja nisu iznenađenje i upozoravaju da su takvi nalazi jasan pokazatelj zastoja u dijalogu.

Piše: Arsenije Vučković

Istraživanje UNDP-a koje je pomogao USAID sprovedeno je od 17. aprila do 7. maja na reprezentativnom uzorku od 1. 306 ispitanika starijih od 18 godina.

Anketirano je 896 Albanaca, 210 Srba i 200 pripadnika drugih kosovskih zajednica (Aškalije, Bošnjaci, Egipćani, Goranci, Romi i Turci).

Prema podacima iz ovog istraživanja ukupno 10,9 procenata, odnosno 40,9 odsto ispitanika “potpuno veruje” i “veruje” da će Sporazum o putu normalizacije odnosa između Kosova i Srbije pozitivno uticati na život ljudi na Kosovu.

Broj “verujućih” je mnogo manji u odnosu na podatke iz novembra prošlo godine kada je taj optimizam, u obe kategorije odgovora, imalo 16 i 42,9 posto anketiranih.

U odnosu na 2023. jedno je veći procenat onih koji veruju da će ovaj sporazum “donekle imati pozitivan efekat” i sada ih je 33, 1 odsto (prethodno 22, 8 procenta).

Istovremeno, 10,2 i 1,7 odsto ispitanika smatra da sporazum Beograda i Prištine “neće” ili “neće upšte” pozitivno uticati na njihove živote.

Nešto više od tri odsto ispitanika je reklo da ne zna odgovor na ovo pitanje.

Podaci raščlanjeni po etničkoj pripadnosti pokazali su da 52,9 procenata  Albanaca i 51,6 ostalih zajednica ima pozitivan stav o Sporazumu, u poređenju sa 25,7 Srba.

Upitani u kojoj meri veruju da će sporazum pomoći Kosovu na putu ka EU, u takvu mogućnost u potpunosti veruje 50,6 odsto ispitanika, “da će delimično pomoći u tom procesu” uvereno je 35, 8 posto, a 10, 3 procenata u to uopšte ne veruje.

Etnički raščlanjeni podaci pokazuju i da su Albanci (50,9 odsto) i druge zajednice (45,8 procenata) optimističniji u odnosu na Srbe (24,8 posto) da će Sporazum pomoći Kosovu na putu ka EU.

Dijalog ili upravljanje konfliktom

Viši savetnik ISAK fonda Marko Savković kaže u razgovoru za Kosovo onlajn da su i Srbi i Albanci izgubili poverenje u proces dijaloga Beograda i Prištine zato što dugo nema pomaka u ovom procesu i zato što se pretvorio u “upravljanje konfliktom”, a srpska zajednica je dodatno isfrustrirana agresivnom politikom vlade Aljbina Kurtija i nametanjima rešenja.

“Dugo nema opipljivih rezultata. Rešenja se nameću, pre svega od Prištine, pa se onda traže kompromisna rešenja koliko je to moguće u Briselu, uz neku intervenciju evropskih pregovorača. Građani ne osećaju da učestvuju, dosta su daleko od političkog procesa. I u poslednjih nekoliko godina sa promenom politike, jednom agresivnijom politikom koja dolazi od vlasti gospodina Kurtija, čini se da je sve manje i manje nekog manevarskog prostora za predstavnike srpske zajednice, pa i za Beograd. Kada kažem nameću se rešenja mislim da je to ono što udaljava građane od procesa dijaloga i unosi sumnju u njegov ishod, da će sporazum pomoći da se oni osećaju bezbednije, da budu uključeni i da će se doći do rešenja koje bi zadovoljilo i legitimne interese Srbije na prostoru Kosova, ali i neke aspiracije kosovske strane”, naglašava Savković.

Savković kaže da za njega rezultati istraživanja UNDP, posebno kada je reč o srpskoj zajednici, nisu iznenađenje.

“Sigurno da ovako mala podrška među srpskom zajednicom nije iznenađenje. Možda je malo iznenađenje to da imamo značajnu podršku koja prelazi 50 procenata među predstavnicima albanske zajednice. To jeste iznenađenje ako se uzme u obzir u kojoj meri je bilo otpora ideji Zajednice koja je negde uvek od strane Srbije posmatrana kao centralni deo Sporazuma”, kaže Savković.

Dodaje da je za Kosovo dodatni problem što ovo istraživanje pokazuje da su građani suočeni sa konstantno istim problemima.

“Drugi nalazi ovog istraživanja koje se tradicionalno radi svake dve godine pokazuje zapravo da su problemi uvek negde isti. To je siromaštvo, to je nedostatak ekonomske perspektive, a zanimljivo, u nešto manjoj meri, makar kada je reč o većinskoj albanskoj zajednici, to je strah za ličnu bezbednost. Taj strah je kud i kamo izraženiji, i to je opet negde i očekivano, među predstavnicima srpske zajednice”, zapaža Savković.

Komentarišući podatak da se samo 25 odsto Srba sa Kosova izjasnilo da ima poverenja u proces dijaloga ovaj ekspert kaže da, bez obzira što ti rezultati ne iznenađuju, govore da se ovaj proces umesto dijalogom - pre može nazvati “upravljanje konfliktom”.

“Čak bih rekao da je 25 odsto dobar rezultat jer stalno se šalje poruka da je dijalog u krizi. Od početka, godinama unazad je slika da je to težak, mučan proces u kome jedna strana nešto gubi, druga strana nešto dobija. Nekako, koliko god bila potrebna pažnja javnosti čini se da sa javnošću nije izgrađen dobar odnos. Nedostaje transparentnosti. E sada, uvek je tu onaj poziv da se pregovaračima ostavi prostor, da pregovaraju. Ali nekako, sada se čini kao da se više upravlja konkliktom. To je izraz koji se često može čuti”, naglašava Savković.

Nepoverenje Srba vidi pre svega u činjenici da Priština ništa ne čini kako bi izgradila poverenje u odnosu na srpsku zajednicu.

“Puno se prilika propustilo za tako nešto. Mislim da je nepoverenje veliko”, ističe Savković.

Pitanje je, naglašava, i da li će se to promeniti zato što će Aljbin Kurti i u narednoj vladi imati ključnu ulogu.

“To je politika koja ne ostavlja puno prostora Srbima za učešće u političkom životu. Oni imaju problem u odnosu sa predstavnicima Srpske liste koja je dosta izgubila u ovim procesima koje smo imali poslednjih godinu dana ili nešto duže. Ali uvek postoji mogućnost da stvari krenu iznova. To zavisi od dobre volje pregovarača, zavisi od šireg konteksta koji u ovom trenutku možda i nije tako povoljan. Jedina mala nada možda jeste, ali sada zavisi iz kog ugla to gledamo, da dobijemo novog predsednika u SAD koji bi bio zainteresovan da pokrene proces. Ipak, mislim da je ta nada dosta mala”, smatra Savković.

Dodaje da bi drugo rešenje, posebno za nastavak procesa mogao biti Plan rasta za Zapadni Balkan EU.

“Možda to može stvoriti dodatni pritisak, ali nažalost nisam optimista. U ovom trenutku nemamo nešto za šta bismo mogli da se uhvatimo i kažemo:’Evo, ovo je taj neki razlog za optimizam’”, zaključuje Savković.

Politički ciljevi i život

Ipak, za političkog analitičara Bljerim Canaja glavne adrese za nepoverenje građana u dijalog i normalizaciju odnosa su Beograd i Priština.

“Mislim da naša vlada mora da priča sa Srbima koji žive ovde. Nije toliko bitno šta misli Vučić ili oni u Srbiji, ili šta tamo izveštavaju mediji, nego je bitno da se vidi kako žive i šta misle Srbi koji žive ovde na Kosovu. Ponekad imam osećaj da ni Vučića ni Kurtija ne interesuju puno srpski narod ovde na Kosovu, nego im trebaju samo za svoje političke ciljeve. Recimo, kada Kurtiju nešto treba, desi se nešto na severu ili ako Vučiću treba, kada ima probleme u Srbiji, opet se nešto desi na severu”, kaže Canaj.

Ovo je po njemu i ključan razlog nepoverenja u dijalog.

“Ljudi su to počeli da primećuju i naravno da će da se izgubi i poverenje u dijalog. Mislim da je albanska strana počela da se ne bavi puno s ovim stvarima, a na drugoj strane imate srpske medije koji bombarduju informacijama o tome da se, Bog zna šta dešava na Kosovu. Recite nekom Srbinu koji nikada nije bio na Kosovu da ste došli u Prištinu i da vam dajem intervju. Koliko će vam poverovati? Postoji neka iluzija kao da Srbi na Kosovu ne mogu ništa, kao da je ovde neka represija”, zaključuje Canaj.

Odgovornost EU

S druge strane, za istraživača Centra za društvenu stabilnost Marka Miškeljina ključan problem nepoverenja građana Kosova u nastavak i ishod dijaloga Beograda i Prištine leži u nepostojanju volje Evropske unije kao garanta u sprovođenju dogovorenog.

“Prvenstveno ne postoji volja onih koji su garanti da se beskompromisno sprovodi ono što je dogovoreno sa obe strane. Od samog početka učigledno je da se konkretno Briselski sporazum sprovodi selektivno, od strane albanske strane i da se to toleriše od strane Evropske unije, koja je, ne sme se zaboraviti, garant tog sporazuma svojim potpisom”, ocenjuje za Kosovo onlajn Miškeljin.

To je, ističe i ključan razlog zbog čega, i Srbi i Albanci ne veruju u dijalog.

“Razlog malog poverenja Srba u sprovođenje sporazuma su opet rezultati koji nedostaju. Nedostaje pritisak na albansku stranu, na prištinsku administraju. Nedostaju konkretni koraci i konkretni stavovi šta će se desiti ukoliko ne bude bio sproveden Briselski sporazum. To jedna strana koristi da bi odugovlačila, što očigledno radi prištinska administracija. Sa druge strane srpski narod na Kosovu to vidi. Vidi da nema konkretnih rezultata onoga što je dogovoreno, onoga što bi trebalo da bude ispoštovano”, kaže Miškeljin.

Dodaje da su to i ključni razlozi za nepoverenje Srba u proces dijaloga, a da je rešenje moguće samo ukoliko EU promeni stav i poveća pritisak na Prištinu da prestane sa podizanjem tenzija.

“Ovi rezultati ne treba da nas iznenađuju. Što se tiče promene stava mora doći do konkretne promene na terenu i mora se povećati pritisak na prištinsku administraciju da, na prvom mestu, prestane sa podizanjem tenzija. U ovom periodu od početka druge Kurtije vlade na svakih nekoliko meseci imali smo novu krizu koja nije naišla na odgovor Evropske unije, koja je garant tog sporazuma. Kako toga nema, teško da prosto može da nas iznenadi to nepoverenje srpskog naroda”, naglašava Miškeljin.

Zapaljiva retorika i posledice

A šta misle Srbi sa Kosova?

Istoričar iz Gračanice Aleksandar Gudžić smatra da je ključ problema u Prištini i zapaljivoj retorici albanskih političkih elita posle koje po pravilu deblji kraj ispašta srpska zajednica.

Vlasti u Prištini ocenjuje kao “šampiona kršenja međunarodnih dogovora”, ali i osnovnih prava Srba na Kosovu.

“Iskustvo je pokazalo da su svi dogovori i sporazumi potpisani između Beograda i Prištine na kraju ostali mrtvo slovo na papiru. Ni jedna ni druga strana nisu pokazale spremnost da ispoštuju te dogovore. Priština se godinama unazad pokazuje kao šampion kršenja međunarodnih dogovora, sporazuma, neispunjavanja preuzetih obaveza. Ko se danas seća onih obaveza koje je Priština preuzela ranije Briselskim sporozumima i dogovorima?”, kaže Gudžić za Kosovo onlajn.

Dodaje da se u albanskim medijima više ne spominje formiranje Zajednice srpskih opština, a da je za političke elite u Prištini ona u rangu nevladine organizacije bez ikakvih prava i ingerencija.

“Obaveze i sporazumi koje je većinska strana, albanska strana preuzela na sebe nisu ispunjeni. I Srbi su na svakom koraku svedoci kršenja njihovih prava, od upotrebe jezika, pozitivne diskriminacije i obaveze većinskog naroda da procentualno zapošljava određeni broj Srbije. Dakle, to se uopšte ne poštuje. I Srbi iz tog razloga ne veruju u bilo kakve sporazume i dogovore i obaveze koje bi Priština preuzela na sebe”, ističe Gudžić.

Komentarišući rezultate istraživanja UNDP i mali postotak Srba koji veruje da bi sporazum o normalizaciji odnosa mogao da im omogući normalniji život, Gudžić kaže da razloge treba tražiti u zapaljivoj retorici premijera Aljbina Kurtija.

“Ta zapaljiva retorika Aljbina Kurtije proizvodi incidente na terenu i s vremena na vreme dolazi do međuetičkih incidenata. Mediji to koriste priliku i proprate i to unosi nesigurnost i nelagodu među Srbima. Prošle godine kad je u Mitrovici bio sukob Srba i kosovske policije, albanski mediji su to preneli i odmah se to reflektovalo na odnose Srba i Albanaca. Odmah je došlo do učestalih provokacija”, objašnjava Gudžić.

Kaže da je i sam bio meta samo zato što je vozio automobile sa srpskim registarskim tablicama, ali upozorava da do provokacija dolazi i bez jasnog razloga.

“To unosi nelagodu i Srbi se osećaju nebezbedno. Ako hoćete, Srbi već 20 godina žive sa saznanjem da im se može ponoviti Martovski pogrom i da mogu doživeti istu sudbinu koju su doživeli i 2004. godine”, objašnjava Gudžić.