Ađančić: Posle 23 godine od kidnapovanja, šta čovek da očekuje; Ćerkini: Ne vidimo kako treba, živimo u mraku

"Nama život stoji u mestu, koliko god se čovek trudio to je nešto jače, pitam se kako je završio svoj život, šta mu je bilo u glavi, da li je bio bespomoćan, bez oružja, bez ičega", priča Miroljub Ađančić, brat Zorana Ađančića koji je jedan nestalih Srba sa područja Kosova, prenosi Juronjuz.

Ako su živi, ne zna se gde su, ako su mrtvi, groba nemaju, to je sudbina i Zorana Ađančića iz Miloševa i Rešata Ćerkinija iz Mitrovice.

"Kod nas Srba kada pokojnik umre, žalost traje do godinu dana, kada se završi godina simbolično se zapeva pesma i život ide dalje, a sad stoji u mestu i uvek je taj osećaj tu negde", navodi za Juronjuz Srbija Ađančić.

Od 1998. godine, Ađančići ne znaju šta se desilo sa Zoranom  i sedmoricom njegovih kolega rudara kopa Belaćevac kod Obilića.

"Ja sam ogorčen, osećaj besa i taj očaj, znači kada ne znate, kako se čovek oseća, beznadežno i bespomoćno. Posle 22 ili 23 godine od kidnapovanja, šta čovek može da očekuje", pita se Ađančić.

Sa druge strane i Bajram Ćerkini iz južnog dela Mitrovice, od 5. avgusta iste godine čeka istinu o sudbini svoga sina Rašeta.

"Mi ne vidimo kako treba, smanjen nam je i vid i non stop živimo u mraku. Nama ne greje sunce kao što greje ostalima. Mi nemamo slave koje slavimo kako treba, mi nemamo beli dan kao što imaju drugi. Mi uvek živimo na crne dane i non stop razmišljamo da li će sutra da dođe i da li ćemo da saznamo nešto o njemu", priča Bajram Ćerkini.

Kako navodi, kada ga neko posle ponoći pozove greškom, on pomisli sigurno da mu je sin negde živ.

Zoran je iza sebe ostavio sina i kćerku koja ga nikada nije upoznala, a Rešat nije stigao da zasnuje porodicu. Njegove slike čuvaju roditelji.

Njih dvojica deo su uznemirujuće statistike. Međunarodni dan nestalih zemlje bivše Jugoslavije dočekuju sa skoro 10.000 ljudi koje se vode kao nestali u toku i posle rata. 

Nataša Kandić koordinatorka RECOM, smatra da je pitanje nestalih važna poliitčka tema za region. Ona navodi da rešavanje pitanja nestalih posebno opterećuje odnose Srbije i Hrvatske, kao i odnos Beograda i Prištine.

"Pitanje je šta se to podrazumeva pod arhivima, da li su to vojne, policijske arhive, dokumenta, da li se pritom zaboravlja koliko je već dokumenata predato Haškom tribunalu, koliko je korišćeno, koliko je dokumenata pod embargom, da ga ni sada nijedna država neće otvoriti", objasnila je Kandić.

Kandić navodi da se pominje dosta lokacija na kojima se potencijalno nalaze posmrtni ostaci nestalij osoba i dodaje da trenutno nije moguća saradnja kada je u pitanju ekshumacija, jer veliki broj srpskih porodica nije dao uzorke krvi te je teško sprovesti identifikaciju na osnovu DNK analize.

Ona je rekla da bi trebalo izaći sa posebnim dokumentom koji će pokazati koje posmrtne ostatke je moguće pronaći. Dodaje da to neće uliti veliku nadu u pronalaženju, ali će pokazati realno stanje.