Čelić: Strategija Vlade Srbije poruka da ne odustaje od povratka raseljenih Srba na Kosovo

Usvajanjem Strategije za rešavanje pitanja izbeglica i interno raseljenih lica za period od 2024. do 2030. godine, Vlada Srbije poslala je političku poruku da ne odustaje od povratka raseljenih, izjavio je za Kosovo onlajn docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Severnoj Mitrovici Duško Čelić. Ukazao je i da je ovo pitanje nemoguće rešiti bez značajnije intervencije međunarodne zajednice.

„Ako bismo tumačili taj dokument, pre svega možemo da kažemo da je reč o tome da Srbija ne odustaje od povratka Srba na Kosovo i Metohiju. Dakle, šalje se jedna politička poruka da je to pitanje i dalje otvoreno, da nije zatvoreno i da će se učiniti sve da se Srbi u jednom značajnijem broju organizovano vrate na teritoriju Kosova i Metohije“, ističe Čelić.

Čelić je bio i jedan od eksperata koji je početkom 2000-ih učestvovao u pisanju slične strategiju koju je donela tadašnja SR Jugoslavija.

Upozorava da se prema podacima UNCHR-a, sa Kosova 1999. iselilo oko 240.000 ljudi, a da je povratak za 25 godina sveden na nivo statističke greške što nije zabeleženo čak ni u globalnim okvirima.

„Evo, četvrt veka od tada do danas broj povratnika je na nivou statističke greške. Otprilike je stanje isto i čini mi se da je nezabeleženo kada je reč o ovom problemu globalno gledano - da jedna zajednica, jedan narod, zapravo dve trećine Srba sa Kosovo i Metohije, i četvrt veka nakon nasilnog proterivanja nije uspelo da se vrati“, kaže Čelić.

Podseća da je u dokumentu - strategiji povratka raseljenih na Kosovo koja je doneta 2001. godine postignuta saglasnost kako na ekspertskom, tako i na političkom nivou da taj povratak bude organizovan i masovan.

„Osnovni princip treba da bude da povratak bude organizavon i masovan, a ne sporadičan i ne neorganizovan. Nadam se da je ovoga puta jedan od osnovnih principa vladine strategije upravo taj“, smatra Čelić.

Upozorava da je ključan problem tokom prvih sporadičnih povrataka Srba, tokom 2001. i 2002, bez obzira što je u tom periodu Unmik imao izvršnu vlast, bio snažan otpor Albanaca.

„Sada, kada je Kosovo nakon 2008. godine proglasilo jednostranu takozvanu nezavisnost, situacija je još gora na terenu i čini mi se da, kada je reč o povratku bez značajne intervencije međunarodne zajednice, on nije moguć“, naglašava sagovornik. .

Upitan da li to znači da povratak raseljenih mora da podrazumeva aktivno učešće međunarodne zajednice, Čelić nema dilemu. 

„Apsolutno. Ni tada, 2001. godine to nije moglo da se radi bez Unmika. Zbog jakog otpora, povratka nije bilo nego se to sve svelo na projekat ’idi-vidi’. Dakle, da prograni Srbi mogu uz oružanu pratnju Unmika da vide, da posete svoje imanje u kakvom je stanju. I tada je bilo snažnog otpora i kada je reč o takvoj vrsti projekta - ’idi-vidi’, a kamoli kada je reč o trajnom i održivom povratku“, podseća Čelić.

Upozorava da je situacija danas još nepovoljnija.

„Sada je stanje na terenu još gore, zbog jednog sistematskog nasilja koji spravodi režim u Prištini i očiglednog nadostatka političke volje da se Srbi vrate. I kada je reč o vlastima u Prištini, a čini mi se da nedostatka te političke volje svakako ima i kada je reč o međunarodnim organizacijama. Niko od njih u ovom času ne govori o povratku Srba na Kosovo i Metohiju, iako se svi zaklinju u multietničko Kosovo, i iako svi znaju da je to progonstvo bilo toliko masovno da je bilo praktično na ivici genocida“, precizira Čelić.

Smatra da je prvobitna zamisao međunarodne zajednice - povratak raseljenih u mesta iz kojih su otišli sada apsolutno nemoguća i da je jedino rešenje da se raseljeni Srbi vrate u one sredine na Kosovu gde Srbi čine većinu.

„Preko 350 naselja je etnički počišćeno od Srba od 1999. godine. Međunarodna zajednica je u početku uporno insistirala da se povratak organizuje u mestu, kako oni kažu, porekla, poslednjeg prebivališta prognanih lica. To, razume se, objektivno nije bilo moguće ni tada, a sada još manje. Tako da je realnije očekivati da do povratka dođe u sredinama u kojima su Srbi opstali“, smatra Čelić.

Prvenstveno misli na sever Kosova, a zatim i na centralno Kosovo, Kosovsko pomoravlje i manjim delom na Osojansku dolinu.

„Dakle, da se mogu osloniti na lokalno srpsko stanoništvo, jer očigledno se ne mogu osloniti na lokalne vlasti u Prištini. Očigledno da postoji jedna atmosfera koja se sistematski podgreva i produkuje netrpeljivosti kada je reč o lokalnom albanskom stanovništu prema Srbima“, zaključuje Čelić.