Četiri decenije zajedništva: Radosavljevići čuvaju običaje Badnjeg dana i Božića 

Svetlana i Dragan Radosavljević iz Gornje Sočanice ove godine obeležiće 40 godina zajedničkog života. Roditelji su četvoro dece, a njihovu kuću danas ispunjava dečja graja četvorice unuka i tri unuke, dok porodica sa radošću očekuje još jednu prinovu. 

Koliko su dugo u braku, toliko dugo u njihovoj porodici živi i tradicija. Badnji dan i Božić obeležavaju onako kako su naučili od svojih predaka. Njihov dom je mesto okupljanja, topline i prenosa vrednosti sa kolena na koleno. 

Dragan Radosavljević se priseća da je još kao dete imao od koga da uči. 

„Moja porodica nastavlja tradiciju onako kako smo je nekada slavili. Drago mi je što sam imao dve uloge: onu kada sam bio unuk i zajedno sa mojim dedom, proslavljao i pripremao doček badnjaka i Božića. Ta sećanja nosim duboko u sebi“, priča Dragan.

Priznaje da mu je danas još draže, kada ima unuke, da zajedno pripremaju Badnje veče i dočekuju Božić.

„U našoj porodici svako ima svoju ulogu. Supruga ima veoma važnu i tešku ulogu, brine o pripremi kuće, da sve bude čisto i sređeno, priprema kolač za položajnika i kolač za Badnjak. Meni je u sećanju ostalo kako sam sa dedom prolazio ceo proces priprema: prvo se priprema slama, zatim se oštri sekira, jer ona mora biti oštra, badnjak se seče iz tri puta. Sa sobom se nosilo žito, novac, vino i rakija. Posebno mi je upečatljivo ostalo sećanje na božićno jutro, kada smo uvodili vola u kuću. Pripremalo se žito, a majka i baka su spremale kolač koji se stavljao volu na rog. Majka bi zapalila sveću i stavila je na rog, ona bi gorela dok vo ne pojede žito. Vo je simbolizovao snagu“, objašnjava Dragan. 

Seča badnjaka za njega je i danas jedan od najupečatljivijih trenutaka praznika. 

„Svi smo morali da imamo rukavice, nije se išlo golim rukama, jer se verovalo da tako godina neće biti ‘gola’, već bogata. Znalo se otprilike gde se seče, birao se mlad hrast, bez suvih grana. Vodilo se računa i o prirodi: ako je drvo bilo samo, nije se seklo, već se birao deo šume gde ima više stabala. Kada bismo došli do hrasta, prvo bismo se prekrstili, okrenuli prema istoku i zahvalili Bogu što možemo da posečemo badnjak. Podsećali smo se da su, prema predanju, pastiri doneli badnjak u pećinu gde je rođeno Hristovo dete. Toplina hrasta simbolizovala je tu toplinu“, navodi Dragan.

Ukazuje da se badnjak seče ukoso, a prva ljuska se stavlja u žito koje se čuva do narednog Božića. Badnjak mora da padne prema istoku.

„Na panju se lomi pogača koju je pripremila supruga, jedan deo se ostavlja tu, jedan se pojede, a ostatak se stavlja uz žito. Na panj se stavlja novac, kao simbol blagostanja u porodici. Žito se potom rasporedi u obliku krsta, kako bi godina bila rodna i da na tom mestu ponovo izraste mlado stablo za neke buduće generacije“, savetuje on. 

Pripreme u kući započinju rano, dok posebno mesto ima badnjačica, hleb koji se nosi u badnjake, kaže Svetlana. 

„Kuća se za Badnji dan najpre priprema tako što se odredi mesto gde će se staviti slama i gde će biti trpeza. Najčešće je to na podu, stave se dve bale slame, preko njih čaršavi i napravi se sto na koji se iznosi hrana“, opisuje običaje ova vredna žena.

Objašnjava i kako se priprema poseban hleb - badnjačica.

„Ona se mesi na poseban način, kako sam naučila od svoje babe: samo brašno, so i mlaka voda. Testo se mesi veoma tvrdo, jer je baba govorila da što je badnjačica zbivenija, to je porodica zdravija. Tako nastaje poseban, slan hleb. Kada suprug to stavi u torbu i krene po badnjak, ja nastavljam da spremam posnu hranu. Najčešće su to posna pita, kupusnik ili savijača, posne sarme, voće, orasi, kuvani ili pečeni koštani plodovi, vino i sve ostalo što je potrebno da trpeza bude bogata, koliko post dozvoljava. Važno je da na stolu od svega ima po malo. Kada se badnjak unese u kuću, nakon pozdrava i čestitanja Badnje večeri, govorilo se da badnjak donosi sreću, zdravlje i slogu. Nekada se govorilo: ‘Ljubila krava tele’, a danas toga više nema jer nemamo stoku, ali simbolika je ostala ista, badnjak okuplja porodicu i donosi mir i ljubav. Badnje veče je veče zajedništva“, podvlači Svetlana.

Uveče se badnjak unosi u kuću, uz strogo poštovanje običaja, nadovezuje se Dragan. 

Običaj je da se svi koji su pošli na seču okupe na jednom mestu, gde jedni drugima čestitaju Badnjak i Badnje veče i požele da se praznik provede u krugu porodice. Oni koji žive bliže crkvi nose badnjak na paljenje kod crkve, oni koji žive dalje, badnjak unose sami. 

„Kada se badnjak donese kući, prisloni se na mesto gde će čekati večernje unošenje. Tada se seče na tri dela. Badnjak unosim ja, zajedno sa unucima, naslednicima koji će nastaviti tradiciju. Svi moraju imati rukavice. Supruga stoji u hodniku sa žitom. Kucamo na vrata, ona pita ko je, a mi odgovaramo: ‘Dobro veče, srećno Badnje veče.’ Tada nas posipa žitom i novčićima“, govori domaćin.

Badnjak se zatim stavlja u ložište, a na ukošeni deo se stavljaju so i šećer. Zatim se pogača tri puta umače, u so i šećer, uz verovanje da je bolje umakati u šećer ili med, jer se kaže da „slan dlan“ donosi nesreću.

„Svi se potom poljubimo preko badnjaka. Badnjak ne treba da izgori u potpunosti i čuva se njegov vrh, za koji se veruje da ima zaštitnu i simboličnu moć. Jedna grana se unosi u kuću i ukrašava, a zatim se pod nju stavljaju pokloni za unuke, koje im donosi Božić Bata“, kaže Radosavljević. 

Nakon Badnje večeri, porodica ide na ponoćnu liturgiju, a na Božić se dočekuje položajnik. 

„Hrana se služi do šest ili sedam sati uveče, a zatim se ide na ponoćnu liturgiju. Sutradan je Božić. Pre toga, umesim kolač za položajnika. Tako smo navikli, kao što je radila i moja majka“, navodi Svetlana.

Položajniku se priprema da ponese od svega pomalo, ranije su to bile vunene čarape, a danas su neki drugi poklončići. Kolač se mahom mesi i dodaje se suvo voće, šljive ili smokve, da bude sladak, da sve položajniku bude lepo i slatko.

„Na Božićno jutro mesim česnicu. U nju stavljam po malo od svega čime se bavimo, malinu, šljivu, neven i drugo. Najvažnije je da se u česnicu stavi novčić koji je položajnik prethodno ostavio na badnjaku. Ko pronađe novčić, veruje se da će imati sreću i napredak, ali svi okreću česnicu i svi ga traže. Položajnika, koji je najčešće dete, unuk ili unuka, stavljamo na slamu, podignemo ga visoko, čak i na ormar, da sve u kući raste i buja. Ogrnemo ga bundom da godina bude rodna. Deci je to posebno zanimljivo i uživaju u tim običajima. Ništa se ne preskače, sve se radi kako treba. Posle toga, kada položajnik dođe na ručak, pre okretanja česnice okadimo se, pijemo vino za zdravlje, za radnu snagu i za svece“, dodaje Svetlana. 

Dragan se priseća i nekadašnjih običaja vezanih za životinje. 

„Nekada je to bilo drugačije, pripremao se poseban kolač za vola koji se uvodio u kuću. Sve je imalo svoju simboliku. Moj deda i otac su uvek vodili računa da nijedna životinja tog dana ne ostane gladna, ni domaća, ni divlja. Izlazilo se i van sela da se ostavi hrana, da ni one ne budu gladne. Drago mi je što sam imao od koga da naučim te običaje, a najdraže mi je što danas imam unuke koji će to jednog dana preneti svojim potomcima“, priča Dragan. 

Tradicija je da se neguje i čuva, jer je Badnji dan dan kada se porodica okuplja.

„Po pravilu, tog dana se nigde ne ide i ništa se iz kuće ne daje. Ja imam posebnu sreću jer sam rođen na Badnji dan. Uvek kažem da je to najveći dar. Zato i svojoj deci govorim da tog dana nema poklona, samo da budemo zajedno, kao porodica, da obeležimo Badnji dan i dočekamo Božić“, naveo je Dragan.

Položajnik je najčešće dete, unuk ili unuka, ističe Svetlana.

„Kada položajnik dođe, ja ga dočekam sa sitom punim žita, bacim žito po njemu i kažem: ‘Dobrodošao, položajniče, bio srećan, berićetan i dugovečan.’ Zatim ulazi sa grančicom badnjaka da raspiri vatru. Tada polete varnice. Ja sam prethodno ustala ranije da se vatra dobro razgori i tada izgovaram želje: ‘Ovoliko varnica-ovoliko parica, ovoliko zdravlja, ovoliko žita, ovoliko mladih snaša… i na kraju svakome dobro, po Božjoj volji.’ U tim trenucima plamen se još jače razgori i to je zaista poseban, lep osećaj, kao da je to Božja pomisao. U porodicama koje su gajile stoku, pečenje je bilo neizostavno za Božić. Nije bilo današnjih đakonija, ruske salate i slično, već paprika, turšija i kiseli kupus iz kace. Smatralo se da za Božić mora biti prase, jer se verovalo da kokoška ‘kopa unazad’, dok prase gura napred, pa simbolizuje napredak. Meni je to uvek bilo pomalo smešno, ali takva su bila verovanja“, priseća se Svetlana. 

Za porodicu Radosavljević, Božić je više od običaja, to je potvrda vere. 

„Rođenje Hristovo se obeležava kao živo rađanje, naša vera je živa i svake godine se iznova obnavlja. Zato se kaže: ‘Božić, mali Bog’. Ta simbolika je prelepa, na licima ljudi se vidi radost, toplina vatre podseća na Vitlejemsku pećinu, a i životinje su imale svoje mesto u tim običajima. Sve to govori o zajedništvu ljudi i prirode. Mnogo mi je drago što se mladi interesuju za tradiciju i što žele da je nastave“, priča Svetlana. 

Na kraju, podsećaju i na praznični pozdrav. 

„Srećno Badnje jutro, srećno Badnje veče, a sutradan: ‘Hristos se rodi’ - ‘Vaistinu se rodi’. Taj pozdrav se koristi do Bogojavljenja, kada se govori: ‘Bog se javi’ - ‘Vaistinu se javi’. To su veliki praznici i posebni pozdravi za nas pravoslavne, naročito kod Srba“, dodala je Svetlana. 

U vremenu brzine i zaborava, porodica Radosavljević svedoči da tradicija živi onoliko koliko se živi u porodici, tiho, istrajno i sa ljubavlju.