Godišnjica početka bitke na Košarama: Graničari zaustavili prodor OVK i NATO

Tog leta skoro svi najmlađi podoficiri i oficiri, tek promovisani u prve činove vodnika ili potporučnika, raspoređeni su na Kosovu kako bi ojačali jedinice Vojske Jugoslavije. Bila je 1998. godina, za koju će mnogi veterani reći da im je bila teža od naredne ratne godine. Širom Kosova vođeni su žestoki sukobi albanske OVK sa snagama Vojske Jugoslavije i MUP Srbije, prenosi Politika.

Među mladim starešinama bio je i vodnik Saša Radojević, za koga neprilike na Kosovu nisu bile ništa novo. Rođen je u selu Gornji Petrič, nedaleko od Peći. Kada je bio đak, njega i drugu srpsku decu policija je vodila u školu. Opredelio se za vojnički poziv, i tek što je završio Srednju vojnu školu u Požarevcu, smer pešadija, raspoređen je u graničare – na mesto zamenika komandira karaule „Košare”, na jugoslovensko-albanskoj granici, visoko u planinama iznad Đakovice. Imao je tada svega 19 godina, vršnjak svojih vojnika na redovnom služenju vojnog roka.

Situacija je bila takva da su mlade starešine na prva radna mesta sprovedene u konvojima pod teškom zaštitom, uključujući tenkove i borbena oklopna vozila. Vodnik Radojević je u 53. granični bataljon stigao 1. septembra 1998. godine. Karaula „Košare” već je važila za lokaciju oko koje su se vodile borbe, nešto ranije tu je stradala grupa specijalaca 63. padobranske brigade. OVK je uporno tim pravcem nastojala da iz Albanije u SR Jugoslaviju prebaci svoje snage i naoružanje, postavljane su zasede graničarima i drugim vojnicima.

Na karauli „Košare” već tada je uvek bilo najmanje 120, a ponekad i 200 vojnika, višestruko više od mirnodopskog stanja.

„To je zasluga komandanta 53. graničnog bataljona tada majora Duška Šljivančanina i njegovog zamenika majora Dragutina Dimčevskog. Vreme će pokazati da je to bila jedna od najznačajnijih odluka u odbrani granice u NATO agresiji”, kaže Saša Radojević, danas zastavnik prve klase i pripadnik Vojnoobaveštajne agencije.

Neposredno po dolasku u karaulu, bio je svedok tragedije koja je zadesila vojnike na granici. Bio je 30. septembar 1998. kada su u zasedi ubijena petorica vojnika, a skoro istovremeno, malo dalje, i jedan podoficir.

 „Bio sam u patroli sa vojnicima. U jednom trenutku čula se žestoka paljba, ispaljene su stotine metaka, čule su se eksplozije, dejstvo ručnih bacača. U daljini smo videli dim iznad šume, a kasnije i pojedinačne hice. Očigledno su pucali u već stradale vojnike”, seća se Radojević.

Incidenti su se dešavali i narednih meseci, opšta situacija vodila je svrstavanju država Zapada na stranu albanskih separatista. NATO agresija je visila u vazduhu. Skoro svi graničari su napustili karaulu da bi izbegli eventualni vazdušni napad, zauzevši mesta na uređenim položajima u njenom rejonu.

Rat je počeo 24. marta 1999. godine, u večernjim satima. Radojević se u tim trenucima nalazio sa svojim vojnicima u zasedi, kod graničnog kamena C-4. Slušao je vojnu radio-vezu na ručnoj radio-stanici, „motoroli”, kao i vesti na tranzistoru. Skoro istovremeno preko vojne radio-veze čuo je da avijacija NATO preleće granicu, a zatim i preko tranzistora da su prve bombe pale na više lokacija u tadašnjoj SR Jugoslaviji.

„Prvih dana i noći bilo je mirno, sada znamo da se neprijatelj pripremao za iznenadni napad. Dan uoči napada, 8. aprila, major Šljivančanin je peške obišao granicu između karaula ’Košare’ i ’Morina’. Ispratio sam ga, sa par vojnika, do graničnog kamena C-4. Ništa sumnjivo nismo primetili”, seća se Radojević.

A naredne zore, 9. aprila, oko četiti časa ujutru, počeo je žestok napad na karaulu „Morina”. Bio je to pokušaj varke neprijatelja, kako bi na tu stranu privukao snage Vojske Jugoslavije. Pola sata kasnije, usledio je još žešći napad na karaulu „Košare”. Počela je bitka koja će ući u istoriju.

Položaji graničara su zasuti artiljerijom, a zatim je sa visova počela da se spušta pešadija otvarajući paljbu, pretpostavlja se da je bilo više hiljada OVK vojnika. Oni to tada nisu znali, ali otpor im je na tom pravcu pružilo tek nešto više od sto graničara koji su otvorili paljbu iz svega što su imali. Usledilo je kritičnih 36 sati – prvi dan borbe, noć i naredni dan.

„Rejon karaule ’Košare’, njena zona odgovornosti, bila je duga oko sedam-osam kilometara. Morali smo da napustimo samu karaulu kao objekat, kako bi održali linije odbrane i živote boraca”, kaže Radojević.

Neprijatelj je zauzeo vis Rasa Košares, jedinu tačku sa koje su srpski položaji nadvisivali neprijateljske. Do graničara se probio i major Dimčevski i preuzeo komandu, borba je trajala ceo dan. Stigla su i prva pojačanja Vojske Jugoslavije – vojni policajci koje je predvodio major Đurica Ilinčić. Takođe i mala jedinica PVO kojom je komandovao potporučnik Petar Mišić, koja je sa svoja tri „bova” iz protivavionskih topova otvorila paljbu, ali su morali da se povuku pošto im je nestalo municije.

U okršajima je prošla i noć, jednom graničaru se „zavarila” puška od siline paljbe. Dvojica vojnika 10. aprila ujutru odlaze u karaulu po oružje i sanduk municije. Po povratku, na iznenađenje svih, vojnici kažu da u zarušenu karaulu Albanci još nisu ušli. Taj sanduk municije omogućava nastavak odbrane jedne od otpornih tačaka, na kojoj je i Radojević. Neprijatelj je i dalje silovito napadao, municije je opet nestajalo, padao je mrak i pretila je opasnost da se graničari nađu u okruženju.

„Doneta je odluka da se povučemo na rezervne položaje, udaljene nekoliko stotina metara. Krećemo da se izvlačimo pod vatrom, i odjednom čujemo glasno cviljenje psa. Nemački ovčar Crni, jedan od graničarskih pasa, ostao je vezan. Jedan graničar se puzeći vraća po njega, odvezuje ga i vodi na rezervni položaj”, seća se nestvarne scene Radojević.

Graničari su zauzeli rezervne položaje na padinama Opljaza, ubrzo su stigla i pojačanja, druge jedinice Vojske Jugoslavije. I odatle do kraja rata nisu odstupili. To je bilo poprište bitke za Košare, linija fronta na tom području bila je duga oko 18 kilometara, ali po izuzetno neprohodnom, planinskom terenu, pri čemu je neprijatelj uvek iznad. Borbe su se vodile tik uz Đeravicu, vrh čiji su obronci bili prekriveni snegom.

„Neprijateljska artiljerija nas je zasipala granatama, a naša je mogla da dejstvuje samo u retkim trenucima kada na nebu nije bilo avijacije NATO-a. I bili su nam od velike pomoći u tim trenucima. Strašan je taj osećaj prilikom vazdušnih napada, detonacija bombe, koja i nije pala tako blizu, na trenutak podigne čoveka u vazduh”, opisuje Radojević.

Na Košarama je bilo žestoko i teško do kraja rata, poginulo je 108 pripadnika Vojske Jugoslavije i, procenjuje se, više stotina pripadnika OVK. Graničari su se povukli sa snagama Vojske Jugoslavije u junu 1999, u skladu sa Kumanovskim sporazumom.

„Zaustavili smo NATO agresiju i stvorili uslove za Rezoluciju SB UN 1244, odbranili smo međunarodno pravo na koje se danas ceo svet poziva”, ističe Radojević.

Saša Radojević je čudom preživeo 5. maja 1999. godine kada je uz njegov rov, metar-dva ispred grudobrana, pala i eksplodirala minobacačka mina. Detonacija ga izbacuje iz rova, izgubio je svest, ubrzo padaju još dve mine u blizini. Puška mu je oštećena gelerima, on srećom nije povređen, osim što nije mogao da čuje dva dana. Odbija da ide u ambulantu po nalogu majora Dimčevskog, ostaje na položaju.

„Bog me je pogledao”, kaže Radojević, dok mu se u glasu prepoznaje snaga vere. 

Zastavnik prve klase Saša Radojević učestvovao je i u suzbijanju albanske pobune na jugu Srbije 2000/2001. godine. Služio je u više garnizona, a danas je pripadnik VOA. Završio je studije na Visokoj strukovnoj školi za preduzetništvo, a diplomski rad mu je „Bitka za Košare – vojni, politički i medijski aspekt”.