Grobovi metohijskih mučenika optužuju i vape za pravdom

Parcela jedan, ovde na Orlovači treba da bude državno znamenje. Da se prvo ovde dovode gosti iz sveta kada dođu da pregovaraju sa nama o našoj zemlji, Kosmetu, govori "u bradu“ izbegli pesnik Ranko Đinović, dok zamiče za grobljansku kapiju.

Olgica Božanić ide napred sa rukama punim cveća i sveća. Ćutke plaće još od kada smo se isključi sa Ibarske magistrale. Na groblju Orlovača leže njena dva rođena brata i još trinaestorica braće od stričeva – Kostići i Božanići iz Retimlja i Opteruše, sela nadomak Orahovca. Njih su u komšije Šiptari u uniformama OVK na prevaru oteli i pobili. Kosti su im nađene u jami Volujak 2005. a pokopane u Beogradu 2006.

Na groblje idemo u danu kada se čulo da je, navodno, veteranima OVK nego dostavio liste Srba – svedoka na predstojećim procesima u Hagu. Ali, to nije povod.

"Nije to ni važno“, rekla je Olgica kada smo kretali iz redakcije. "Mi znamo ko ih je oteo. Imamo spisak“.

Na Orlovaču se ide pošto se Ranko vratio iz Retimlja gde je slikao uništenih 14 kuća Kostića. Kuće niko  nije obilazio od 2006. godine. Olgica je htela da braći ispriča šta je "novo u Metohiji“.

"Poslednji put smo kraj domova bili 2006. Zajedno sa piscem Peterom Handkeom, a vodio nas je Ranko. Sećam se kako je Handke palio sveće na grobu Anđelka Kostića, nežno grleći njegovu suprugu Lazarku. Posle je napisao "Univerzum bola“, kao putopis sa zajedničkog hodočašća po Metohiji. Svaka mu čast. On je jedan od retkih zapadnjaka koji su se prema nama Srbima pokazalli kao ljudi“, govorila je Olgica dok smo se vozili Beogradom.

Na parceli 1 našla je od „kamnih suza“  Todora (16) i Lazara (34) do identičnih „suza“  stoje nad glavama ostalih 13 Kostića, četiri Božanića, jednog Đinovića – Duška, ali i Stamena Ganeva, oficira. Tu su i dve humke gde su pokopani ostaci onih koji nisu mogli biti  identifikovani. Olgica se nadnosila nad svaki grob.

"Mi se više ne plašimo, nemamo čega. Sve su nam već uzeli“, govorila nam je posle tiho, isplakavši se na septembarskoj jari Orlovače.

„Zločin u Retimlju i Oteruši je nepočinstvo iz jula 1998, za koje je svet uveliko znao kada je počeo da bombarduje našu zelju zbog navodnog zločina nad Albancima. Ovi njihovi zločini optuuju pred Bogom i svim  sudovima i one  koji su ih počinili i one koji su im to omogućili. Grobovi svedoče“.

Priča o Retimlju i stradanju Kostića i Nikolića, kao i Božanića iz obližnje Opteruše kraj Orahovca, počinje kada komšije Šiptari, svrstani  vojne formacije, 18. jula napadaju Orahovac i okolna sela. Olgica je tada bila u stanu u gradu koji je branila  srpska policija, a četiri kilometra dalje, 14 kuća Kostića branili su sami Kostići naoružani lovačkim puškama, pištoljima i šta su već imali. Celu noć se pucalo, a ujutru su ostali bez municije.

"Pričala mi je majka da je bitka trajala svu noć, a od naših je poginuo samo Anđelko Lazarkin. Predali su se kada je došao Srećko Simić iz Oteruše, prethodno zarobljen, da im u ime Šiptara ponudi „slobodu na  besu“ ako se spakuju i odu za Zočište. Navodno, pravili su slobodnu teritoriju od srpskog terora“, govori Olgica, sećajući se da se predalo 17 muških i 35  žena.

Epilog je bio da su Šitari „po besi“ dozvolili samo da se Anđelko sahrani. Ceo dan su potom maltretirali i muško i žensko na julskoj vrelini usred sela. Onda je došao kaion  i 16 muškaraca je uterano da ih nikada više ne vide. Ostalo je sećanje  kako majka Dragica Božanić preklinje da uzmu nju, a decu vrate. Kako žena nudi hleb sinovima kojima su žice oko ruku, a oni iz kamiona pretučeni i krvavi mole majku da vrati hleb – trebaće njima. Onda kamion odlazi.

"Tih 35 ćena, uz Stanoja Kostića koji je bio teško bolestan pa ga nisu uzeli, došlo je do obližnjeg Zočišta. Smestili su se nekako. U rano jutro krenuo je napad i na Zočište, a izbele žene su potrčale u Manastir Svetih vrača. Kažu, tamo su kaluđeri već pojali molitve – nastavlja Olgica.

"Kada su granate počele da padaju  po manastiru iguman Jovan je prebacio beli čaršav preko ida Svetih Kozme i Damjana. Tada su OVK borci utrčali da pretražuju. Ništa  nisu našli, sem ženskog leleka. Manastir, kažu, tada nije skrnavljen, ali jeste pošto su žene i kaluđeri odveli u planinu Šalju u štab OVK.

Posle su žene i kaluđeri oslobođeni. Govori Olgica da su Međunarodni crkveni krst i OEBS vodili pregovore, a da je čin predaje mučenica sniman od EOBS.

"Pa valjda znaju ko je zlostavljao žene. Kako do sada niko od tih nije  osuđen? Finac Mati Ratikene je bio tada, a i sada je u Euleksu“, krsti se Olgica na pomisao na riče o zlostavljanju koje je čula od najbližih.

"U jesen 2005. u Niš smo otišli porodica Baljošević i ja“, nastavlja. „Zvao nas je Hoze Pablo Barjabar, istražitelj, forenzičar, i rekao da su našli grobnicu u pećini Volujak. Reče, „verovatno su naši“, a mi smo bili toliko zbunjeni da smo samo uspeli da ga molimo da upali sveće kraj gubilišta. Uzeo ih je i, kaže, upalio. Onda nas je zvao drugi dan  da prisustvujemo ekshumaciji.

Olgici Božanić su drugi pričali da se na tu Lazarevu subotu 2005. „zatrčavala“ preko žutih policijskih traka tražeći kosti braće. Da je dozivala brata Lazra iz jame pitjući neme tuđine nad  Volujkom „koja kost je brata Lazara da je ljubi na imendan“.

"Sahrnil smo ih zajedno ovde u Beogradu. Kosti su im bile smrskane eksplozivom, pa nismo htel mrtve da ih razdvajamo. Orlovača se tada tek „dizala“, sećam se da nam je upravnik groblja rekao da će kapela biti uskoro gotova, a na parceli 1 će im uvek biti sunca. Svakog 18. dolazimo svi“.