Ignjatović: Žene ne prijavljuju nasilnike zbog nepoverenja u institucije kojima dominiraju muškarci

Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra istakla je da se žene odlučuju da ne prijave seksualno uznemiravanje zbog nepoverenja u institucije u kojima dominiraju muškarci, kao i zbog nedostatka dokaza, zbog čega žrtve koje se odlučile da prijave slučaj, uglavnom nailaze na naprijatnosti i osude.

„Žene ne prijavljuju seksualno uznemiravanje institucijama, jer nemaju poverenja uglavnom zbog toga što su to institucije u kojima dominiraju muškarci. Žene se osećaju nelagodno zbog toga, nasilje prema ženama muškarci neće dovoljno ozbiljno shvatiti. Sa druge strane, to su obično dela koja se dešavaju bez svedoka. Tako da one zapravo imaju iskustvo, ali nemaju dovoljne dokaze da bi im se verovalo. Dakle, one misle da im institucije neće verovati, da će umanjivati ono što je njihovo iskustvo, da će ga normalizovati i da neće ništa preduzeti, pa odustaju od toga da se jave institucijama, jer ako vi prijavite, a na kraju se ništa ne desi, imate samo neprijatnosti. Od toga da vas izlažu neprijatnim ispitivanjima, da vas optuži strana za koju ste vi rekli da vas je uznemiravala, da izmišljate“, rekla je Ignjatović.

Kako je navela, broj prijavljenih slučajeva seksualnog uznemiravanja u Srbiji je znatno manji od broja koji pokazuju istraživanja.

„Vidimo i u Srbiji da je broj primera seksualnog uznemiravanja dramatično manji nego što bi moralo da ga ima, jer kad radimo istraživanje, vidimo da je to jedan od najučestavljijih oblika nasilja prema ženama. U Srbiji godišnje ima 250 prijava seksualnog uznemiravanja, što je jako malo. Tek svaka peta dobije sudski epilog. To što prijava nije formalna, to što se prijava nije završila sudskim epilogom, ne znači da se nije desilo seksualno uznemiravanje, nego da nema dovoljnih dokaza da bi se to ponašanje osudilo. Najmanje znači da se radi o lažnoj prijavi, što je vrlo često sklono da tumači okruženje te žene, uključujući i institucije“, navela je ona.

Poručila je ženama u Srbiji da se obrate ženskim organizacijama, od kojih će dobiti emotivnu podršku, ali i pravnu, gde će se razmotriti da li je njihovo iskustvo dovoljno za pokretanje postupka.

Kao drugi ozbiljan problem navodi dokaze.

„Ako je to jednokratno iskustvo, ono je neprijatno i žena će reći: Ok, ja tu osobu možda nikad više neću sresti i neću da prolazim kroz procedure, i zato ne prijavljuje. Ali ako će se ona sa tim osobama viđati češće, ona onda mora, zapravo trebalo bi da se posavetuje sa nekim kako da napravi bezbednostni plan. Kako da se u tom prostoru nalazi, a da bude bezbedna. A druga stvar da se posavetuje sa pravnicama, advokatima kako da dokumentuje nasilje. Jer bez faktičkih dokumenta ona teško može da prođe proceduru“, istakla je Ignjatović.

Prema njenim rečima, bilo bi poželjno da institucije imaju interna pravila, prema kojima će, ukoliko dođe do uznemiravanja na radnom mestu, preduzeće to interno proveriti i sprovesti disiplinski postupak.

Dodaje da je prevencija veoma važna i da se u ranoj dobi dečacima i devojčicama stavi do znanja šta je nedopustivo ponašanje.

Prema njenim rečima, Ombudsman bi trebalo da se bavi pitanjem zašto nema prijava seksualnog uznemiravanja, jer znamo da pojave ima.

„Kada sam poredila broj prijava seksualnih delikata u Srbiji i Švedskoj, to je je deset puta više u Švedskoj nego u Srbiji, a nešto malo imamo manje stanovnika nego u Švedskoj. To ne znači da su tamo muškarci nasilniji i napadniji, nego da su tamo žene svesnije i da imaju više poverenja prema institucijama, i zato više prijavljuju. Ombudsmani treba da se bave time zašto se nasilje uopšte ne prijavljuje i treba da zapravo nastoje iz svojih uloga da institucije razviju procedure. Naročito je problematično zaključiti da su to lažne prijave. Ne možemo da kažemo da nešto što nije prijavljeno, nije se desilo. Znamo iz iskustva, znamo iz rada sa ženama, da one propuste veliki broj nasilnih događaja. Reše se da prijave onda kada stvarno više ne mogu da izdrže“, poručila je Ignjatović.

Kako dodaje, jedan od razloga zbog kojeg žene ne prijavljuju nasilje je bliže okruženje, koje, ističe, veoma često nakon pokretanja slučaja, na njih gleda na potpuno drugačiji način.