Jedini srpski povratnik u selu Opraške u Metohiji: Na dedovini se nikoga ne bojim 

Petko Miletić iz Osojana
Izvor: Kosovo Online

Ovde sam rođen. Tu sam završio školu, ali sam potom radio u raznim krajevima Srbije. Najduže u Kruševcu, odakle sam se sa porodicom vratio 2009. godine. Vuklo me je nešto ovamo, jer tu su mi koreni, kuća, imanje... Bilo mi je žao da sve to propada. Stalno smo na meti komšija Albanaca, ali sam "pregoreo" i više se ne plašim nikoga. Osim Boga. Zato verujem da ću opstati na svojoj dedovini, kaže Petko Miletić (56), iz metohijskog sela Opraške, jedini srpski povratnik, prenose Večernje novosti. 

Tim rečima počinje svoju nimalo laku životnu priču Petko Miletić. On se 2009. godine vratio sa suprugom Snežanom, ćerkom Tamarom (17) i sinom Lazarom (16). U ovom selu do 1999. bilo je 25 srpskih porodica, a poslednjih godina doselili su se Albanci.

"Kada sam završio školu, ovde nisam mogao da nađem posao, jer je tada bilo pravilo da se na deset radnika uposli devet Albanaca i jedan Srbin, pa sam krenuo u potrazi za poslom. Brat je ostao da čuva roditelje, a kada je on nastradao, bilo mi je žao da nam dedovina propada. Pogotovu što je 2006. napravljeno šest srpskih kuća, a mi smo se vratili 2009, kada su sagrađene još tri kuće", pojašnjava Petko. 

"Teško mi je što supruga Snežana nije mogla da izdrži ovaj teret svakodnevice, života u izolaciji i borbu za opstanak već je otišla u centralnu Srbiju", rekao je Petko.

Još teža mu je kaže svakodnevna borba za egzistenciju ali i opstanak jer je na svakodnevnom udaru komšija Egipćana, ali i nekoliko albanskih porodica. Trenutno Miletići žive od socijalne i povratničke pomoći, odnosno dečjeg dodatka koji iznosi oko 30.000 dinara.

"Ranije smo držali i stoku i nosili sir na pijacu u Mitrovicu ali smo 2015. kada je podmetnut požar u selu i mi jedva izvukli žive glave, bili prinuđeni da prodamo i šest krava. Od tada obrađujem livade i sadimo baštu čime dopunjujemo naš skromni budžet", priča Petko. 

Naveo je da su mu nedavno zapalili hektar voćnjaka sa mladim zasadima šljiva, drugi put za nekoliko godina. 

"Sve su veći pritisci kako od dve albanske porodice, tako i od komšija Egipćana. Ranije sam kada začujem lavež pasa skakao i ustajao da zaštitim pre svega decu, jer mi je sina napao pas komšije Albanca. Ali, više se ne bojim već sam spreman da branim i sebe i svoju decu jer pokušavam da ovde zaista ostanem da živim", rekao je Petko.

Dodaje i da je posao uslov.

"Uprkos svim pritiscima, ostao bih ovde, ali mi je posao neophodan. Ćerka posle srednje škole planira da upiše Fakultet u Kosovskoj Mitrovici. I njoj i sinu najviše nedostaje društvo. Žao mi je samo što ne mogu češće da ih odvozim do Osojana gde su im drugovi i drugarice iz škole, ali to mi iziskuje i vreme i troškove", dodaje Petko.