Reforma Saveta bezbednosti UN: Ima li modela po meri svih?

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija sa deset više umesto aktuelnih 15 članica? Sa dva stalna predstavnika Afrike plus dva nestalna sa ovog kontinenta? Da su uz rame postojeće velike petorke Nemačka, Japan, Indija i Brazil? Podugačak je spisak želja kako bi u današnje vreme trebalo da izgleda SB UN. Iako nekima deluje da je proširenje SB na dohvat ruke, sagovornici Kosovo onlajna ukazuju da je za bilo kakvu reformu potrebno zeleno svetlo svih sa pravom veta, kojeg nema. Osim toga, napominju da će se pri izboru novih članova teško prevazići regionalna rivalstva.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

Ono oko čega dileme gotovo da nema je da su svet i njegova geopolitička realnost daleko od situacije kakva je bila 1945. godine kada je usvojena Povelja Ujedinjenih nacija. Koju matricu treba primeniti da bi članice svetske organizacije bile pravedno zastupljene u Savetu bezbednosti, a da istovremeno ovo telo ima kapacitet da spreči sukobe i odgovori na pretnje miru, diskutovalo se nedavno i u Generalnoj skupštini UN. 
 
Članstvo u Ujedinjenim nacijama od 1945. se skoro učetvorostručilo, geopolitičke realnosti su se promenile, a pretnje miru postale su složenije i međusobno povezane, ukazao je predsednik Generalne skupštine Halilur Rahman iz Bangladeša.

„Hajde da stvorimo Savet bezbednosti koji je inkluzivniji, transparentniji, efikasniji, efektivniji, demokratskiji i odgovorniji, onaj kome ljudi mogu verovati i na koji svet može da se osloni“, poručio je Rahman.

Jedan od modela reforme SB predlaže Francuska, a po njemu bi ovo telo trebalo da ima 25 članova, Africi bi se dodelila dva stalna mesta, a mesto sa pravom veta imala bi i svaka od članica G4 (Nemačka, Japan, Indija i Brazil). Francuzi, koji veruju da je proširenje Saveta bezbednosti na dohvat ruke, pritom promovišu i ograničavanje upotrebe veta u slučajevima masovnih zločina, za šta imaju podršku 128 članica UN.

Na drugoj strani, Rusija je za SB sa oko 20 članova i protivi se inicijativama koje gaze prerogative sadašnjih stalnih članica, uključujući i pravo veta.

Afričke zemlje već duže vreme ukazuju na istorijsku nepravdu prema ovom kontinentu, pa je tako na ministarskom sastanku Afričkog komiteta deset (C10) u Tripoliju prošlog meseca ponovljeno da je potrebno da se obezbedi pravedna zastupljenost kontinenta u Savetu bezbednosti i da Afrika dobije dva stalna mesta sa punim ovlašćenjima i dva dodatna nestalna mesta.

„Za“ i „protiv“ francuskog predloga

Naučni savetnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu Mihajlo Vučić kaže za Kosovo onlajn da među članicama Ujedinjenih nacija postoji saglasnost da Savet bezbednosti treba reformisati i da njegovo članstvo treba proširiti, ali da je i dalje vrlo upitno da li se može postići konsenzus oko toga ko će na kraju biti nov stalni član ovog tela.

On navodi da predlog Francuske za reformu Saveta bezbednosti, koji podrazumeva povećanje broja stalnih članica i ograničenje prava veta u određenim slučajevima, ima podršku ogromne većine članica UN, kao i podršku druge stalne članice SB - Velike Britanije. I pored toga, kako ukazuje, reforma ovog tela u kratkom roku se ne može očekivati jer su razlozi koje protiv toga imaju Rusija, Kina, pa i SAD, trajni i tiču se njihove nacionalne bezbednosti. 

„Francuzi su za svoju inicijativu dobili podršku Velike Britanije kao druge stalne članice, tako da možemo reći da dve od pet stalnih članica trenutno stoje na poziciji neophodne reforme i njihovi predlozi se sada poklapaju. S obzirom na proceduru izmene Povelje UN koja zahteva saglasnost svih pet stalnih članica, to nije dovoljno. I dalje postoji protivljenje Rusije i Kine, koje stoje na praktično istim pozicijama da ne bi želele da se kao stalne članice odreknu prava veta niti bi želele da neke eventualno nove stalne članice SB dobiju to pravo. One se zalažu za proširenje, ali istovremeno za neku diskriminaciju između stalnih članica, ovih starih i tih eventualnih novih“, kaže naš sagovornik. 

Kako objašnjava, Francuzi u svom predlogu iznose zahtev da se ne ukine pravo veta za stalne članice, ali da se ono ograniči u slučajevima kada se u svetu dešavaju neki zločini poput genocida, masovnih ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti u određenim konfliktima, kada bi reakcija Saveta bezbednosti bila neophodna i da po njima nema nikakvog moralnog a ni pravnog osnova da neko od stalnih članica tada ulaže veto na rezolucije kojim SB želi da razreši taj konflikt. 

„SAD u principu podržavaju predlog u smislu država koje bi trebalo da uđu u prošireni sastav SB, ali takođe ne smatraju da bi tim državama trebalo dati veto niti da bi one same trebalo da se odreknu veta kao stalne članice, čak ni u ovom ograničenom vidu u smislu postojanja masovnih zločina u svetu. Rusija prosto smatra da njen veto u Savetu bezbednosti predstavlja jedinu stratešku ravnotežu, pored, nuklearnog naoružanja u odnosu na kolektivni zapad koji je trenutno praktično u jednom indirektnom ratu sa Rusijom. Kina takođe čuva ljubomorno tu svoju privilegiju koju je stekla kada je ušla kao Narodna Republika Kina u Savet bezbednosti i ne želi da to širi na druge zemlje“, napominje Vučić. 

Osim toga, Kina, kako dodaje, uopšte nije zainteresovana za prisustvo Japana kao stalne članice, s obzirom na bilateralni rivalitet sa tom zemljom, a Japan figurira u francusko-britanskom predlogu. Takođe, Rusija je protiv članstva Nemačke kao stalne članice jer njih vidi kao partnera Sjedinjenih Američkih Država sa kojima trenutno nije u dobrim odnosima.

Pravo veta i funkcionalnost SB 

Ako bi se pravo veta proširilo na veći broj članica, prema oceni Vučića, disfunkcionalnost SB bila bi sasvim izvesna.

„Pravo veta je učinilo Savet bezbednosti disfunkcionalnim. Njegova trenutna struktura sa 15 članica, pri čemu su deset onih koje se rotiraju i nisu stalne, i nije tako loša u smislu geografske raspodele i u smislu predstave moći, ali problem je u toj diskriminaciji u smislu drugačijeg statusa za tih pet država, koje više ni u kom smislu ne predstavljaju većinu današnjeg globalnog sveta. Ako tu nemate Indiju ili Brazil, onda ni u smislu broja stanovnika, ni u smislu jačine privrede, pa ni u smislu vojnih kapaciteta, u tih pet praktično nemate većinu sveta kao što ste imali 1945“, objašnjava naš sagovornik.

Da li bi SB bolje funkcionisao ako bude reformisan, kako dodaje, zavisi od toga koji predlog se uzima u obzir.

„Predlog Francuske širi broj članica na mnogo veći broj, ali u principu kao što i Generalna skupština funkcioniše sa 190 država i ovde bi se preglasavanjem moglo doći do odluke. Znači, problem je samo ukloniti te blokadne mehanizme, ukloniti mogućnost jednoga da zadržava odluku svih ili barem većine. To je, po meni, suština bilo kakve reforme. Bez toga ne možemo govoriti o pravoj reformi. U slučajevima da se zadrži pravo veta čak i ako imate 45 članica, opet ne možete ništa da uradite ako samo jedan to ne želi“, kaže Vučić. 

Pakistan protiv Indije, Argentina se opire Brazilu

On ukazuje i da se obično uzima zdravo za gotovo da su članice Generalne skupštine UN saglasne sa tim ko bi trebalo da budu nove stalne članice SB i da se najčešće pominju Indija, Japan, Brazil ili Južna Afrika, ali da u realnosti to nije tako. 

„U samoj Generalnoj skupštini postoje grupe država koje su prilično protiv određenih predloga zato što su to regionalni rivali tih zemalja. Na primer, Pakistan se oštro protivi tome da Indija dobije poziciju stalne članice, a Argentina se protivi Brazilu. Oni su se čak i organizovali u jednu vrstu lobističke grupe koja će možda i glasati protiv takvog predloga u Generalnoj skupštini, pre nego što uopšte reforma dođe pred Savet bezbednosti jer je članstvo Ujedinjenih nacija prilično razjedinjeno u pogledu toga ko bi na kraju trebalo da se nađe u tom sastavu“, zaključuje Vučić. 

Prema mišljenju istoričara Vukana Markovića, što se duže odlaže reforma Saveta bezbednosti, UN će sve manje i manje odgovarati demografskom, ekonomskom, ali i vojnotehnološkom razvoju sveta koji se sada dešava jer su u SB trenutno pet država globalnog severa i deset članica koje se biraju po formuli koja suštinski favorizuje Evropu i donekle Latinsku Ameriku dok ogromna količina čovečanstva ima svega tri, maksimalno četiri mesta u Savetu bezbednosti. 

Marković ukazuje da nijedna odluka o reformi neće moći da ide na štetu postojećih pet članica SB koje imaju pravo veta. 

„Svaka odluka koja će njima oduzeti pravo veta ili koja će na neki način preraspodeliti veto u okviru postojećeg Saveta bezbednosti neće moći da bude sprovedena“, rekao je on za Kosovo onlajn.

S obzirom na to da veliki broj predloga o tome kako Savet bezbednosti treba da izgleda sugeriše da afrički kontinent treba da ima stalno mesto u ovom telu, Marković kaže da je logično da Afrika ima mesto u SB, pogotovu što je za dve države u Africi, Nigeriju i Etiopiju, trenutno projektovano da će u narednih 50 godina biti među najmnogoljudnijim na svetu. 

Ko može da zastupa interes cele Afrike?

Rast stanovništva u Africi, kako dodaje, je eksponencijalan, dok je na globalnom severu pad stanovništva i pad prirodnog priraštaja veći nego ikada u istoriji. 

„Logično je da Afrika dobije to mesto, ali ono što je problem s Afrikom jeste što ne postoji nijedna država koja bi mogla da nosi interes cele Afrike na onaj način na koji su to mogle, na primer, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez 1945. kada su uspostavljene UN, dakle, jedna kapitalistička i jedna socijalistička zemlja kao dva modela razvoja. Ako bi se, na primer, Nigeriji dalo stalno mesto u SB sa pravom veta, nije jasno kako bi ona iznela tu vrstu statusa jer je to izrazito heterogena zemlja sa inherentnim nestabilnostima u regionu i unutar države. Etiopija, koja je tradicionalno u diplomatiji najdominantnija subsaharska država takođe je u poluratnom stanju, što interno, što sa Somalijom. Za mediteransku Afriku i za arapski svet, Egipat je uvek imao taj status dominantne geopolitičke sile. To je skoro milijarda ljudi koja ordinira ka tom delu sveta. Tako da, ono što je problem s Afrikom je da nije lako odabrati koja država bi bila ta koja bi bila u SB UN“, navodi Marković.

On ukazuje da u literaturi postoji i rasprava oko toga da li bi to mesto moglo biti rotirajuće, odnosno da li bi ga države nasleđivale jedne od druge. 

„Međutim, ta formula je neoprobana, pogotovo na tako ozbiljnom mestu i ona bi morala da dovede do odabira pojedinačnih zemalja koje bi delile veto. Suštinski problem sa tim je šta se dešava ako postoji neslaganje u okviru članica između kojih bi se to mesto rotiralo. Afrika jeste prirodan kandidat koji apsolutno zaslužuje to mesto i to je neophodno za budućnost UN, ali sa druge strane postoje problemi koji ne deluju da mogu da budu rešeni u skorašnje vreme“, ocenjuje naš sagovornik.

Novo sedište UN

Imajući u vidu da se predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan nedavno založio, kako za reformu SB, tako i za preseljenje sedišta Ujedinjenih nacija u Istanbul, Marković kaže da je problem sa tom idejom taj što je iseljenje ovako velike organizacije jako skupo, dok Turska ima previše internih problema i nerešenih problema da bi mogla tako nešto da iznese.

„Drugo, UN imaju dosta centara, a već sada kubure vrlo ozbiljno sa finansijama, odnosno sa velikim silama, pre svega Amerikom, koja odbija da ih finanansira onda kada UN urade nešto što se Trampu ne dopada. Tako da mislim da je to nerealno u onoj meri u kojoj je teško da se sprovede, ali je interesantno razmišljati o mogućnosti da se sedište prebaci na neko mesto koje je centralnije u smislu da je bliže svim drugim akterima. Istanbul je bio centar i vizantijskog, istočnog, rimskog i osmanskog sveta, ali mislim da je to manje izvodljivo. Možda je izvodljivije izmeštanje u Indiju, koja je najbliža tome da zaista dobije stalno mesto u Savetu bezbednosti“, ocenjuje ovaj istoričar.