Kovač reči i gvožđa: Đurađ Petković iz Jažinca oblikuje skulpture i stihove u srcu Šar planine

U svom omiljenom kutku radionice kovač Đurađ Petković - Đura iz Jažinca, u opštini Štrpce pravi skulpture koje pričaju priče o čoveku, prirodi i vremenu. On je kovač koji se ne bavi samo oblikovanjem čelika, on „oblikuje“ i reči praveći stihove i pesme.

Ovaj nesebični umetnik širokog talenta, duboko utkan u tradiciju i nasleđe uspeva da svojom vizijom pronikne u budućnost. Njegove skulpture odišu originalnošću, a njegove pesme dubinom i iskrenošću. Kovačkim se poslom počeo baviti pre šest godina za šta kaže da je to bila Božja volja.

„Ja sam ovim počeo da se bavim 2019. godine, što se tiče tog dela u porodici zvanično nije bilo umetnika, ali ako se to može nazvati umetnošću moj deda je tesao građu za krovnu konstrukciju, moja baka je radila na razboju. Inače, nije bilo nekih naznaka da ću početi da se bavim. Eto, tako, naprasno sam krenuo, što je zapravo bila Božja volja“, rekao je Petković.

Njegov radni dan počinje rano izjutra i to obavezno prvom jutarnjom kafom.

„Kafa pod brojem jedan, a onda naravno presvlačenje. U početku nisam oblačio radnu kecelju i kombinezon, pa sam izgoreo mnogo toga što se tiče konfekcije, a onda sam naučio lekciju i kupio sebi radnu kecelju i onda se tako pojavljujem sa maramom. Pošto su bravarski deo i kovački poslovi veoma prljavi i prašina cirkuliše svuda naokolo morate biti pripremljeni. To je jedna stvar, a druga stvar je, ipak radite sa usijanim gvožđem gde su temperature izrazito visoke i onda morate naravno čuvati i sebe, a i druge. Zašto kažem druge, s obzirom da imam decu i oni tako iz neke znatiželje jer im nedostajem dođu, pa tako krišom zavire dole u moju kovačku radionicu  i onda jednim okom pazim na ono što radim, a drugim okom motrim da se oni negde ne povrede“, kaže Petković.

Skulpture koje pravi krase njegovo dvorište uz puno simbolike i mnoge apstraktne forme, poput figurativnih prikaza čoveka, životinja i mitoloških bića. Sav materijal pomoću koga sve ovo pravi, kaže, nabavlja na otpadu.

„Što se tiče ovih skulptura, ja ove sve ove stvari, sve ove skulpture sam našao na otpadu. Dugih godina da tako kažem sarađujem sa tim ljudima i eto nešto mi daju uz malo povlastice. Inače, kad sam počeo blago sa kombinovanjem običnog čelika sa bakrom i aluminijumom, onda je to počelo koštati više jer je cena bakra i aluminijuma na tržištu nešto više od cene čelika, što je prirodno. A što se tiče alata, recimo materijal koji se koristi za izradu alata on mora da bude napravljen od visoko kvalitetnog čelika. Testere su dobar primer i pokazatelj za to, pa recimo noževi, sekači... I ostale stvari se upravo prave od ovakvih vrsta materijala kao što su testere, opruge, amortizeri, znači zbog visokog kvaliteta i visoko procenta ugljenika u njima“, ističe Petković.

Najveći izazov u radu mu je pravljenje skulptura koje predstavljaju istorijske ličnosti.

„Kad sam krenuo sa izradom ovih istorijskih ličnosti onda je to već bio pravi izazov za mene zbog jedne jednostavne činjenice. Recimo taj Car Dušan koji je izložen dole na kraju ulice, on ima taj pečat, tu ličnost, tu harizmu i on izaziva strahopoštovanje kod posmatrača, a samim tim što je istorijska ličnost on obavezuje i mene kao njegovog stvaraoca da pravim i stvaram nešto što će zapravo imati i onu edukativnu svrhu, jer će deca da dođu i videvši njega u stvari imati jasnu viziju ko je zapravo bio on i onda će vezivati pravog Cara Dušana u svojim asocijacijama za ovog mog na kraju ulice“, rekao je Petković.

Mladima je poručio da bez obzira kojim poslom žele da se bave, uvek treba ispred sebe da postavljaju nove ciljeve i teže ka njihovom ostvarivanju.

„Bilo čime da se mlad čovek bavi, da li je to sport, kovački zanat, umetnost ili neka druga profesija, najvažnija poruka jeste da nikad ne stignemo do kraja. To u stvari znači da stalno treba pred sebe postavljati neke ciljeve i težiti njima, eto to je neki moj savet nevezano za sferu u kojoj žele da uplove“, kaže Petković.

Ponekad uz novu skulpturu napiše i pesmu, kao da jedno bez drugoga ne može, i šta god da radi, uvek to radi predano i deo sebe ostavlja u tom poslu.

„Izložba, obećanja, zbirka pesama i još mnogo toga. Ja sam po prirodi energičan čovek i svaki moj trenutak koristim da provedem ovde što malčice deluje sebično, jer ja deo sebe ostavljam ovde, a možda bi malčice trebalo da budem na tom polju sa decom i porodicom, ali, eto, to je ipak jače od mene i oni to, hvala im, razumeju“, rekao je Petković.

Njegova radionica nije samo mesto rada, ona prestavlja spoj čelika i prašine, papira i mastila. Bilo da udara čekićem ili piše stih, on stvara iskreno, duboko i strasno.