Meka rakija i narodne zdravice - duga tradicija srpskog naroda u veselju i danima žalosti

Izvor: Kosovo Online

Sa početkom prazničnog perioda, perioda slava i proslava, kod Srba na Kosovu neizostavan je i deo nasledne tradicije – meka rakija, čajna čaša, ibrik i narodne zdravice koje su se vekovima prenosile sa kolena na koleno i sačuvale do današnjih dana.

Iako je tradicija ispijanja meke rakije danas najčešće rezervisana za Kosovo, ovaj običaj se sa migracijama ljudi preneo u mesta u koja su se ljudi odselili.

Vasilije Galjak, srpski domaćin iz Severne Mitrovice i, kako za sebe voli da kaže, „promoter ibrika i čajne čaše“ je u razgovoru za Kosovo onlajn objasnio običaje i poreklo ove čaše koja ljude prati od kolevke do groba. Kako je istakao, ovaj običaj stigao je iz Crne Gore.

„Meka rakija, kako je mi zovemo u ovim krajevima, služi se i za radost i za tugu. Inače, prostor je posle Prve i Druge seobe Srba opusteo i većina stanovništva na ovom prostoru se vratila iz Crne Gore. Svaka porodica, negde početkom 18. veka, iz Crne Gore je donela gusle, ibrik i čajnu čašu i rakiju“, rekao je on.

O čestom običaju iznošenja meke rakije i čajne čaše, on kaže da ne postoji događaj u čovekovom životu, dobar ili loš, a da nije povod iznošenja glinenog ibrika – oslikanog najčešće cvetnim motivima.

„Ova rakija se pije za radost, prvenstveno za krsne slave, svadbe, kumstva, krštenja, polazak deteta u školu, diplomiranje i mnoge druge situacije. A za tugu su sahrane, delbe i zadušnice, dakle za svaki događaj u jednoj porodici, služi se i ispija čajna čaša i meka rakija“, poručuje Galjak.

Kako je meka rakija specifična za podneblje Kosova, i sama njena prozivodnja teče na poseban način, što je razlikuje od svih ostalih rakija.

„Meka rakija je jaka između devet i 12 gradi, odnosno između 22 i 30 stepena u procentu alkohola. Inače, rakija se u današnjim danima peče na ovim prostorima u malim kazanima, do 120 litara, i rakija ide dva puta kroz kazansku lulu. Čuva se u bačvama, u balonima i buradima. Sada je prihvatljivo da se čuva i u staklenim balonima i tada ne gubi belu bolju. Ovaj narod voli najviše da pije rakiju bele boje, međutim, gore više Kopaonički region voli rakiju iz bureta koja dobije boju od hrastovog ili bagremovog drveta“, objašnjava on.

Galjak kaže da je prvi osnov za ispijanje čajne rakije je da imate goste, a sledeće je da ima ibrik - čije ime potiče iz turskog jezika, čajna čaša zapremine jedan decilitar i rakija.

„Čajnu čašu pušta domaćin kuće. Razlikuje se protokol za radost i za tugu. Protokol za radost se vrši sa jednom čašom, a protokol za tugu se vrši sa dve čaše. Bivši mitropolit Amfilohije Radović je za vreme trpeze ljubavi, odnosno okupljanja i produžetka molitve za pokojike, voleo da kaže ’Ono što mi se najviše dopada, to je što svačemu treba nazdraviti’. Pravilo je ko ima čašu, taj govori a ostali gosti treba da ga slušaju. On u protokolu radosti može da nazdravi kome hoće, a u protokolu tuge ide desno ili levo – za jednim stolom sa jedne i sa druge strane ide čajna čaša. Sa čašom se može držati govor, može se objašnjavati nešto, a može se i držati zdravica“, kaže Galjak.

Zdravica je uređen skup kratkih rečenica gde su lepo složene reči i najčešće je govori pojedinac koji nazdravlja domaćinu i njome želi sve najlepše porodici i domu u kome je ugošćen. Galjak je ovom prilikom kazivao početne stihove stare narodne zdravice krsnoj slavi.