Novi dom za Tamaru i Tijanu

Dve hrabre devojčice, prema kojima je sudbina bila surova, Tamara (11) i Tijana (9) Lazović iz sela Banje u opštini Zubin Potok, započinju novi život u novom domu.

Za dve godine Tamara i Tijana su izgubile oba roditelja; 2013. godine ostale su bez oca, koga je odnela bolest zadobijena kao posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom, a 2015. godine preminula je i njihova majka. Brigu o devojčicama je preuzela njihova tetka po ocu iz Gazivoda sa svojom porodicom. Dobrica Sovrlić je napustila posao i preselila se kod bratanica u selo Banje.

Neizmernu tugu za izgubljenim roditeljima, u započetoj i nedovršenoj kući sa brigom o maloj ekonomiji, bašti i stoci, tetka Dobrica je nadoknađivala ljubavlju i radom. Svaki novi dan je bio teži, devojčice su odrastale i Tamara je stasala za peti rezred, a samim tim i za prelazak u školu u Zubinom Potoku.

Tamo gde institucije zataje ili nemaju mogućnosti da pomognu, pojave se humani ljudi. Jedna kap je pokrenula more i olakšala svakodnevni život devojčicama.

Saša Dedović, privrednik iz Severne Mitrovice je čuo za Tamarinu i Tijaninu priču i odmah krenuo da ih obiđe i pomogne. Slučajno ili ne, njegove bliznakinje se tako zovu Tamara i Tijana. Kako sam kaže, “to me je povuklo, od prvog trenutka sam ih doživljavao kao svoje”.  

Od njihovog prvog susreta prošlo je 4 godine, više se nisu razdvajali, Saša je brinuo o njihovim potrebama, ali je smatrao da to nije dovoljno i da deci treba izgraditi kuću u Zubinom Potoku.

Ono što je zamislio Saša je ostvario uz pomoć humanih ljudi dobre volje, organizacija i preduzeća, na placu 3,5 ara, koje je devojčicama darovala opština Zubin Potok, izgradjena je kuća za Tamaru i Tijanu.

Pored Tamare i Tijane u novi dom se uselila i sreća. Prelepa kuća sa doksatom u mestu zvanom Staro selo Zubodolina u podnožju prelepih šumovitih brda Ibarskog Kolašina, danas je otvorila vrata svim prijateljima, darodavcima i komšijama.

Na licima devojčica osmesi, pokazuju svoje sobe, kupatilo, kuhinju, školski pribor.

“Ja i moja sestra Tijana se nalazimo u našoj novoj kući. Presrećne smo. Kuću nam je napravio Saša Dedović. Mnogo smo mu zahvalne. Tetka i teča vode računa o nama i mnogo smo im zahvalni, volimo ih najviše na svetu” – priča Tamara, a Tijana dodaje da će im nedostajati drugarice iz sela “ali ćemo ih viđati u školi”.

Na Dobricinom licu se smenjuju tuga i sreća, očiju punih suza kaže da je nova kuća za njih od neprocenjivog značaja. Tamara je krenula u peti razred, svakodnevno bi prelazila iz sela do škole i nazad 20 km, a ovako je škola u neposrednoj blizini kuće. O devojčicama ima samo reči hvale.

„Zahvaljujem se najpre gospodinu Saši Dedoviću, on je pokrenuo akciju da se kuća radi deci ovde, zahvaljujući njemu, ja kao žena nisam mogla da uradim ništa, mnogo je dao za ovu decu i u selo i ovde“ – kaže Dobrica i dodaje „Za nas znači mnogo, nova kuća i za decu mnogo znači, jedno veliko olakšanje za decu pa i za mene, škola je blizu“.

O devojčicama ima samo reči hvale, zahvalna je Bogu što su zdrave, a sa teškoćama koje nailaze se bori snagom koju joj ta dva mala bića daju.

„Dobra su deca, poslušna, vredna, dobri đaci, videćemo ovde u Zubinom Potoku, u selu su bile odlični đaci. Njih dve mi daju snagu, imala sam jednog brata, to mi je sve što mi je ostalo od brata, to mi je uspomena od brata” – kaže tetka Dobrica.

Inicijator izgradnje novog doma za Tamaru i Tijanu, Saša Dedović uživa posmatrajući devojčice i skromno kaže da je priteći u pomoć bližnjem tradicija u našem narodu.     

“Inicijativa je bila da decu prebacimo u urbanu sredinu i to je posle nekih devedeset dana završeno uz pomoć dobrih ljudi, uz pomoć donatora, uz pomoć komšiluka, velika jedna ekipa se skupila, kuća je odrađena kao što vidite, useljiva je, oni će već do petka preći, počeće novi život u novoj sredini, drugovi, drugarice, škola, sve ide iz početka – priča Saša ne skrivajući zadovoljstvo zbog brzine kojom je završena kuća, dodaje “Ovo je srpska tradicija, nije ovo samo moja priča, u našem biću je da pomažemo jedni drugima, to što smo se malo otuđili to je sada jedna globalna priča, neki savremeni život, ali ipak pomoći u ovakvoj situaciji nije mala stvar, kada bi svi rešili da pomognu po malo, ne bi više bilo dece bez krova nad glavom, bez knjiga, bez uslova za normalan život, da nastavimo koliko ko može”.

Radost današnjeg useljenja sa Tamarom i Tijanom podelio je i mesni paroh, sveštenik Aleksandar Zamfirović, koji je Tamari i Tijani u selu Banje bio veroučitelj.

One su redovno dolazile na nastavu, spremne i uredne, lepo vaspitane, u njihovim očima je mogla da se pročita živa vera, u njihovim postupcima životna hrabrost, da pored svega što ih je zadesilo koračaju, vedrog lica i duha, daće Bog da će biti i dobri ljudi.