Pavlović: Srbi i Albanci mogu da žive kao i vekovima ranije, suverenitet mora da se brani

Suverenitet i država moraju da se brane, u protivnom - to je kršenje Ustava, a u krajnjoj liniji i veleizdaja, kako je definisano najvišim pravnim aktom Srbije. Borba za nerazdeljivost teritorije i nezavisnost bila bi i poruka iz prvog Ustava Knjaževine Srbije, izglasanog u Kragujevcu 1835. godine na Sretenje, istakao je istoričar Momčilo Pavlović.

Povodom Dana državnosti Srbije, Pavlović ukazuje da Sretenjski Ustav, u prvom članu govori o "dostoinstvu" i prostoru Srbije, koja je nezavisna u smislu uređenja sopstvene države, a da je teritorija nerazdeljiva. 

Ipak, kaže, danas se suverenitet Srbije ponovo dovodi u pitanje.

"Danas imamo problem sa suverenitetom nad južnom srpskom pokrajnom. Taj suverenitet je uzurpiran sponzorstvom međunarodnih faktora, posebno velikih sila. Tu Srbija sada ponavlja radnje od pre jednog veka i bori se za suverenitet i nerazdeljivost srpske države", rekao je Pavlović za Kosovo onlajn.

Prema njegovim rečima danas je ključno pitanje zašto zapadne zemlje misle da Srbi i Albanci ne mogu da žive zajedno i zašto samo nezavisnost artikuliše i namiruje maksimilističke potrebe Albanaca.

Nije li logično, pita istoričar, da - ako su Srbi i Albanci živeli na ovim prostorima kako-tako vekovima, mogu da nastave da žive i dalje.

"Međutim, suverenitet i država moraju da se brane, u protivnom to je kršenje Ustava. U krajnjoj liniji to bi bila veleizdaja, kako je to definisano i Ustavu iz 2006. godine", napomenuo je Pavlović.

Govoreći o porukama koje se mogu danas izvići iz Sretenjskog ustava, to bi, kaže, pre svega bila borba za slobodu i očuvanje države, jer je to borba koja traje i danas. 

"Kada imate definisanu i izgrađenu državu, treba i dalje da se borite da unapređujete odnose u toj njoj, da se borite za demokratiju, za osnovna prava, neprikosnovenost imovine, a protiv svih uzurpacija, samovolje, autoritarnosti i svih onih pojava koje i dan-danas postoje ovde, i na čitavom Balkanu", ukazao je on.

Na Sretenje su se, podseća, desila dva važna događaja za srpsku državnost, državu i ustavnost - početak Prvog srpskog ustanka i tridesetak godina kasnije donošenje prvog Ustava Srbije, Sretenjskog ustava.

"Godine 1804. Srbija je započela oslobođenje i nastojala je da stvori sopstvenu državu koju je izgubila u srednjem veku. Dakle, svest o državi je postojala. 1835. godine Srbija je već autonomna kneževina koja je imala pravo da samostalno uređuje svoje unutrašnje odnose, a za njen status garantovao je sultan Mahmut Drugi i ruski car Nikolaj. Dve velike sile su garantovale Srbiji autonomni status. U tom sukobu jednog kneza koji je vladao na despotski način i Saveta, institucije koja je trebala da kontroliše i deli vlast sa knezom, koju su podržavale i Rusija i Turska, rodila se ideja, odnosno tražen je pod pretnjom bune Ustav - da se zakonski uredi stanje u Srbiji", podseća istoričar.

Knez Miloš je, kaže, pristao na to, te je poverio svom savetniku Dimitriju Davidoviću da sa grupom ljudi napravi Ustav. 

Davidović, kao čovek koji se vrlo dobro razumeo u politiku i uređivao srpske novine vrlo brzo je sastavio Ustav po ugledu na francuski i belgijski.

"Taj Ustav, prvi na Balkanu, bio je moderan i korespondirao je i inkorporirao sve vrednosti tadašnje Evrope. Tadašnja Srbija nije imala problem da prhvati, pa ni sam knez Miloš, mada nerado, sve ono što je smatrano za moderno i efikasno kako bi Srbija bila jedna od evropskih država. To je osnovna poruka tog Ustava", ocenjuje Pavlović.

Rusija i Turska su se, ističe, vrlo brzo pobunile protiv takvog revolucionarnog i naprednog Ustava.

Jedan ruski diplomata koji je posetio Srbiju govorio je za Dimitrija Davidovića da je revolucionar i da je usijana glava i da je taj Ustav "francuski zasad u srpskoj šumi i da je neprimenjiv", napominje Pavlović.

Ubrzo taj Ustav je suspendovan, a Turci su tri godine kasnije zajedno sa Rusima sastavljali poseban Ustav za Srbiju tzv. Turski ustav koji je 1838. godine i pročitan.

Pavlović napominje da se knez Miloš sa time nije slagao, zbog čega je abdicirao 1839. godine.

"Sretenjski ustav u prvom članu govori o ’dostoinstvu’ i prostoru Srbije, nezavisne u smislu uređenja sopstvene države, a da je teritorija nerazdeljiva. Dakle, suverenitet je na čitavoj teritoriji. Danas imamo problem sa suverenitetom nad južnom srpskom pokrajnom. Taj suverenitet je uzurpiran sponzorstvom tela međunarodnih faktora, posebno velikih sila", rekao je Pavlović.

Iako se Srbija i danas bori za suverenitet, Pavlović kaže da svako vreme ima svoje "junake" koji deluju u različitim okolnostima i međunarodnim odnosima.

"Karađorđe se borio za oslobođenje Srbije, da izbaci Turke iz Srbije. Miloš je pregovarao i polagano otimao nadležnosti i stvorio državu. Slobodan Jovanović smatra da je Miloš najveći vladalac 19. veka. Taj gotovo nepismeni čovek je uspeo na jedan ili drugi način da sistematski, najpre sebi izdejstvuje titulu kneza, a da kasnije napravi autonomnu kneževinu, a nezavisnost Srbije tek je ostvario njegov rođak kralj Milan. 1878. kada je Srbija priznata kao nezavisna država u Crnu Goru i druge Balkaske države. Dakle od 1804. godine do 1878. godine, 74 godine Srbi i Srbija, srpska elita, vodila je borbu za stvaranje i očuvanje države", ukazao je istoričar.

Prema njegovim rečima Srbija je do 1878. godine bila autonomna kneževina, priznavana je vrhovna vlast sultana i imala je određene obaveze, ali je unutrašnje uređenje sama sprovodila, uzimajući najbolje što je u tom trenutku smatrala da je svrsishodno, uglavnom iz krajeva preko Save i Dunava, odnosno iz Ugarske i Austrije. 

Ti vetrovi su dolazili u Srbiju i ona je prihvatala te vrednosti.

"Ona je na međunarodnom planu uvedena u sukobima i ratovima između Osmanskog carstva i Rusije. U svim međunarodnim ugovorima Srbija je imala zaštitu i potporu Rusije. Od toga koliko je Rusija bila jaka u odnosu na Tursku i druge zemlje toliko je i Srbija i drugi hrišćanski narodi dobijali na značaju", naglasio je Pavlović.

Našpominje da kada je jednom Srbija ušla u te međunarodne ugovore i odnose, polagano je na međunarodnom planu priznavna kao država.

Naravno Srbija nije moglada se meri sa bogatim zemljama, ali je imala je prva Ustav, napravila prvu skupštinu, imala i zbore... U tom smislu Srbija je i bila i ostala vodeća zemlja na Balkanu.