Pitulić: U Prizrenu "klicanje predaka" najjače, iz Bogoslovije se vidi bolje nego iz Beograda

Profesorka književnosti i srpskog jezika na Univerzitetu u Prištini i Bogosloviji u Prizrenu dr Valentina Pitulić za Kosovo Onlajn govorila je o Prizrenu kao carskoj prestonici danas, između svete liturgije i večernje službe, kao i o mladim bogoslovima koji su oživeli staro vreme i uneli radost tamo gde se obnavlja život.

“Taj posao je kruna mog rada u prosveti i nešto posebno. Otići u Prizren, od koga su u to vreme mnogi digli ruke, gde maltene nije bilo Srba, gde je zapaljena škola i retko ko je verovao da će ponovo zazvoniti školsko zvono, za mene je bila velika odgovornost, velika čast i veliko iskustvo”, kaže Pitulić.

Кroz Prizrensku Bogosloviju prošla je velika plejada sjajnih intelektualaca i profesora, poput potonjeg patrijarha Pavla, rektora, poput istoričara Petra Кostića, sveštenika Stevana Dimitrijevića, do patrijarha Irineja, naglašava Pitulić i dodaje “imate osećaj da ne smete da pogrešite nešto, da ne smete da izneverite, da morate biti dostojni onoga što su ostavili za sobom”.

Prizrenska Bogoslovija je osnovana daleke 1871. godine, kao škola u kojoj su se školovali sveštenici i učitelji. Bila je stub i stožer svega što je bila srpska duhovnost u jednom teškom veremenu pod turskom vlašću, ističe profesorka.

Podseća da je škola osnovana zahvaljujući Simi Andrejeviću Igumanovu, jednom od prvih zadužbinara u oblasti školstva i prosvete i ruskom konzulu Ivanu Stepanoviču Jastrebovu, koji je kako je rekla, imao razumevanje za patnju srpskog naroda u Staroj Srbiji i takvo poštovanje od turskih vlasti, da je uspeo da izdejstvuje dozvolu za rad škole, što je bio veliki podvig u to vreme.

“Škola nije prestajala sa radom, kroz istoriju je odolevala mnogim iskušenjima, opstajala u teškim uslovima i školovala neke važne ljude, a ništa manje značajna nije ni u naše vreme”, kaže Pitulić i ističe da je obnovljena Bogoslovija “jedna velika poruka za srpski narod, da u nemogućim uslovima možemo da stvaramo čuda”.

Za profesorku, koja glasom odaje strogost i disciplinu Bogoslovija je “jedno od malih čuda”.

“Ja barem tako vidim u gradu u kome nema više Srba ili tek po neki, počinje da radi jedna škola u koju roditelji šalju svoju decu da uče. U gradu u kojem ne postoji sloboda kretanja, u kojem nemaju ni bioskop ni diskoteku ništa što je obeležje savremenog života u današnje vreme”, za nju je “ogledni primer” i dokaz da je put do uspeha ljubav, vera, nada i disciplina.

Ističući da je Bogoslovija obnovljena zaslugom i hrabrošću episkopa raško-prizrenskog Teodosija, opisujući doživljaj boravka u slavnom gradu na Bistrici, gde imate “osećaj da je vreme stalo”, Pitulić kaže, da je “prvo što vas osokoli ćirilični natpis “Bogoslovija Sveti Кirilo i Metodije”, jedini natpis na ćirilici usred Prizrena”.

U narodnoj književnosti postoji termin “klicanje predaka”, kad pozivate pretke u nevolji. To klicanje predaka je najpotresnije i najjače izraženo u Prizrenu, kaže Pitulić i dodaje da su svi profesori, učenici, kuvari, domari, okupljeni tu u Bogosloviji, iz različitih krajeva "jedna mala porodica koja se sakrila od nekog nevremena i počela da stvara nešto, što možda u mirnodopskim uslovima ne bi”.
 
Školska godina u Bogosloviji počinje svečano, duhovno i molitveno u manastiru Svetih Arhangela pomenom ktitoru, caru Dušanu, gde učenici, prema njenim rečima dobiju jedno arhitipsko sećanje.

Tu počinje njihova svest, da je neko bio i pre nas, a da smo mi samo nastavljači onoga što je neki naš praotac u bilo kom smislu utemeljio, imaju svest o tome ko su bili Nemanjići i šta je srednji vek.

“Кultura živih, ogleda se u poštovanju mrtvih, bude dirljiv taj prvi trenutak, susreta sa grobom cara Dušana, koji je za naše đake jedan mali duhovni kulturološki šok, kada oni opipavaju vreme, opipavaju kamen, nešto što je tu, a nije tu, tako da je to jedan vrlo važan momenat u početku njihovog školovanja, a onda ide sve to ostalo”, nastavlja Pitulić.

Dodaje da, saznanje o ideji zadužbinarstva, da bogat čovek ne misli samo na sebe, poput priče o Simi Igumanovu, koji je uložio sav svoj novac i svo svoje bogatstvo u čijoj kući se oni školuju, budi u đacima plemenitost, koji kako kaže epitet “dece Sime Igumanova” ponosno nose.

“Nažalost Simi Igumanovu su deca umirala, ostao je bez dece, i vidite kako se na neki način istorija odužuje tim ljudima. Sima Andrejević Igumanov ima sada toliko dece”, kaže Pitulić naglašavajući da je svaki trenutak, svaka stvar, zvuk i miris u Prizrenu i u Bogosloviji simbol. 

“Meni je najveći simbol i dirljivo kad u isto vreme, negde oko jedan sat, kada mi završavamo nastavu molitvom, a sa džamije se čuje njihova molitva, e tu vi osaćete sudar vremena, sudar civilizacija, sudar kultura. Da je sreće da te kulture žive jedna pored druge, šta bi nam smetalo, sudar kultura je nešto lepo, što bi trebalo da se u jednom pozitivnom smislu događa, na žalost na Balkanu pretvara se u nešto sasvim drugo. 

Prizren treba videti, treba osetiti. Кažu da onaj ko je popio vodu sa šadervana, nikada nije otišao iz Prizrena, mislim da je to simbolika trajanja, kroz naše đake koji mu se rado vraćaju i sećaju svog školovanja”.

Uz podsećanje da je bilo mnogo teških i strašnih vremena u srpskoj istoriji, Pitulić je uverena da se “iz Bogoslovije vidi više i bolje nego čak iz Beograda i Novog Sada” i poručuje da “naša nacija mora iskonski da ozdravi iznutra, da ne budemo malodušni, da ne odustajemo pre vremena”.

“Ne volim rečenice: to je izgubljeno; oslobodite se mitova;  oslobodite se prošlosti. Nisu to naše zablude. Narod koji se oslobodi svoje prošlosti prestaje da postoji, gubi identitet, a mi imamo čime da se pohvalimo, imamo na koga da se ugledamo, svetosavlje, svetosavski put, to nije nešto fiktivno. 

Svetosavlje je na svakom koraku; odnos prema đaku, prema profesoru, komšiji, onom Albancu koji prodaje semenke ispred Bogoslovije, pa nam nazove na srpskom dobar dan i pita ‘kako ste’. Sada gledam onu pozitivnu stranu, mogla bih da pričam i o ružnim stvarima, ali što reče Desanka Maksimović, treba javiti i kada se nešto dobro desi, jer je dosta ružnog”.

Profesorka Pitulić naglašava da je “ceo srpski korpus na jednom velikom iskušenju i velikom zadatku”, koji ima i Bogoslovija, da ono što je nemoguće i teško okrene na drugu stranu i pretvori u ono što je dobro. 

“Isus Hristos je stradao na krstu, ali je vaskrsao, neka to što smo čitali u Bibliji u duhovnim knjigama, starostavnim, što bi rekla moja narodna knjževnost ‘carostavnim’ knjigama, budu pouka, da će sve ovo jednoga dana da prođe".