Pogrom 17. marta - Neizbrisiva rana i pitanje zašto Kfor nije zaštitio Srbe

Na godišnjicu Martovskog pogroma, koji se naočigled međunarodnih predstavnika dogodio Srbima na Kosovu 2004. godine, širom Kosova ovaj datum se obeležava polaganjem cveća na mestu gde su Srbi stradali. Onima koji su pre 18 godina bili žrtve terora uspomene na taj dan otvaraju brojne rane zbog gubitka najmilijih, zapaljenih kuća i dece koja nikada više nisu obišla svoju dedovinu.

Dvoje Srba snajperskim hicima ubijeni u blizini mosta na Ibru

Jana Tučev bila je prva žrtva u Severnoj Mitrovici. Nastradala je dok je prostirala veš na teresi. Nedugo posle nje ubijen je Borivoje Spasojević, život je izgubio nedaleko od svog stana, kada ga je snajperski hitac ostavio na mestu mrtvog.

Borivojev sin Dragan za Kosovo onlajn kaže da taj dan nikada neće zaboraviti.

"Kada sam tog 17. marta 2004 krenuo na posao, dan je ličio na svaki drugi. Odjednom su se čuli rafali i komentari ljudi kako je grupa Albanaca ušla na sever sa namerom da napadnu Srbe. Okupili smo se na jednom mestu, počele su da pristižu grupe građana iz svih delova grada i u tom trenutku su se čuli jaki pucnji nakon čega saznajemo da je poginula Jana Tučev a ubrzo iz snajperskog hica je pogođen i ubijen je moj otac", kaže Dragan Spasojević.

Spasojević smatra da je ovaj strašan zločin, koji je počinjen nad srpskim narodom i sam ulazak Albanaca u Severnu Mitrovicu, mogao da se spreči i izbegne, jer su sve bezbednosne strukture, uključujući i Kfor i Unmik bile stacionirane na mostu na Ibru.

"Da su imali volje i želje da to spreče, oni bi to i uradili, jer je to bila grupa od stotinak ljudi koji su samim ulaskom počeli da viču i koriste govor mržnje", dodaje spasojević.

Povod za ovaj zločin bila je vest da su Srbi krivi za utapanje albanske dece u selu Čabra u opštini Zubin Potok, za koju se ispostavilo da je lažna, ali u ovom slučaju kasno.

"Kada se već ispostavilo da Srbi nemaju nikakve veze sa ovim zločinom, trebalo je licu pravde privesti sve one koji su ubijali, rušili i palili crkve kao izgovor za ovaj zločin jer svi dobro znamo da se zločin bez kazne ponavlja, ali to se nije desilo, niko nije uhapšen jer očigledno to nekom odgovara kao stimulacija za njegovo ponavljanje u budućnosti", kaže Spasojević

Na 18. godišnjicu pogroma i smrti svog oca, Spasojević kaže da je njegov otac nesumnjivo bio stub i oslonac cele porodice, da ih je vaspitao i usmerio da žive bez mržnje i da uvek pomažu svojoj zajednici i društvu u kom žive.

"Sa njegovim odlaskom smo samo nastavili tu njegovu misiju ali sa još jačim motivom jer je najveća osveta onima koji su to učinili to što smo mi uspeli kao ljudi, što smo stvorili i izgradili svoje porodice, jer je naš uspeh njihov najveći poraz. Ostajemo tu gde jesmo uprkos svim nedaćama kroz koje smo prošli i ništa nas u tome ne može pokolebati”, zaključio je Spasojević.

Zdravstveni centar u Kosovskoj Mitrovici zbrinuo je više desetina povređenih.

Te srede pre osamnaest godina u mitrovačkom Zdravstvenom centru bio je i doktor Dragiša Milović koji taj dan pamti kao jedan od najtežih u svojoj karijeri.

"Niko nije očekivao da će se taj dan pretvoriti u nešto što na ovim prostorima od dolaska misije UN nije zabeleženo. Pravi pogrom srpskog stanovništva i južno od Ibra sa paljevinama srpskih svetinja, rušenjem kuća, ubistvom naših sugrađana. Setimo se da su u Kosovskoj Mitrovici ubijeni Spasojević i Jana Tučev, bilo je više desetina teže i lakše povređenih. To je stanje, naš narod ima jednu izreku ,bilo, ne ponovilo se’. Sećam se te slike, bili smo na radnim mestima i saniteti su samo pristizali sa povređenima, ljude je hvatala panika. Pojedini su krenuli da se sele u centralni deo Srbije. Sve smo to izneli slogom, jedinstvom i istrajnošću da ćemo ostati i opstati prevazišli i kada govorimo o tim danima sa setom, bolom i tugom možemo reći da su na ispitu pali Kfor i Unmik. Albanski ekstremisti su imali svoj plan da očiste preostali dao Srba južno od Ibra, ponoviću da taj dan ostaje crna mrlja u istoriji misije Ujedinjenih nacija na ovim prostorima", rekao je Milović koji je istakao da je tog dana u mislima bio uz svoje pacijente, a da je tek po zbrinjavanju i poslednjeg povređenog pozvao suprugu da pita kako je njegova porodica preživela taj dan.

Osmogodišnja Senka napustila Prištinu 17. marta

Jedini Srbi koji su živeli u Prištini od dolaska misije Unmika na Kosovu nalazili su se u takozvanoj zgradi "JU programa”. Tek nekoliko porodica su iz te zgrade izlazile samo u pratnji Kfora, da bi kupile osnovne namirnice i odmah se transporterima vraćale u svoje stanove. Martovski pogrom ni njih nije zaobišao.

Tada osmogodišnja Senka Stefanović, bila je jedina srpska devojčica koja je sa svojom majkom živela u Prištini.

Seća se dana kada su morali da napuste svoj dom.

"Uglavnom smo vreme provodili u stanu zatvoreni, jednom u deset dana smo išli do Gračanice. Sećam se da su 17. marta Albanci zapalili agregat ispred zgrade, zgrada je počela da gori, a mi smo hitno evakuisani, najpre u Prištinu a posle u Kosovsku Mitrovicu. Znam da je bilo strašno. Bilo je buke, vriske, bilo je strašno", prenela nam je Senka svoja sećanja na pogrom.

Senka nam je rekla i da na Prištinu nema mnogo sopstvenih sećanja, ali da bi se vratila kada bi okolnosti bile drugačije i kada bi Prištila ponovo bila onaj grad iz priče njenih roditelja.

Selo Svinjare 18. marta spaljeno do temelja

Dan nakon velikog pogroma nasilje se nije smirivalo. Bes zbog nemogućnosti prodora u Severnu Mitrovicu Albanci iz Južne Mitrovice su samo dan kasnije iskalili na svojim komšijama koje su živele u potpuno albasnkom okruženju u selu Svinjare nadomak Severne Mitrovice. U ovom selu do Martovskog nasilja živelo je oko 580 Srba.

Radoslav Antić za Kosovo onlajn kaže da ga je napad zatekao u dvorištu kuće i da se sve odigralo munjevito.

"Bio sam u svojoj avliji ispred kuće. Oko podneva rulja je išla od stare stanice. Ništa nismo znali, bio sam u radnom odelu u opancima. Samo su nas odjednom ubacili u vozila i prebacili u kasarnu koja se nalazi u naselu Bair. Problema je bilo uvek među komšijama, ali je drugačije bilo. Ja sam sa svojim komšijama zajedno čuvao stoku. Odjednom se sve promenilo. Mi smo bili na Bairu i odatle gledali kako su palili, kako su se kuće dimile. Posle su nas doveli u Kosovsku Mitrovicu", kaže Antić.

On kaže da je samo u prolazu obilazio kuću.

"Imao sma kuću pored puta. Bila je stara kuća , ali ja sam tu živeo, sve je tako ostalo. Posle su nam Albanci popravljali i obnavljali navodno kuće samo da bi rekli popravili smo Srbima ono što smo palili. Ostalo je sve tamo, 24 ara kuća pored puta na samoj raskrsnici", rekao nam je Antić.

Kako je dodao, o povratku i ne razmišlja.

"Ja sve sanjam svoje Svinjare. Kada bi se sve vratilo da se ljudi ponovo okupe, da se uvede redovna autobuska linija, to bi bilo drugačije, ali od toga nema ništa. Ko kaže da je to moguće on samo laže. Kada se polomi pogača hleba ona se više ne sastavlja, možeš da vraćaš delove ali to više nije ona pogača", setno govori Antić.

Njegov komšija Dragiša Jovanović za Kosovo onlajn je ispričao njegovo sećanje na pogrom 17. marta. Kaže da je uvertira nasilja u Svinjaru bila dan ranije u Severnoj Mitrovici.

"Uvertira je bila velika, kao i nemiri u severnom delu Mitrovice. Najžešći napadi dolazili su sa južne strane i bila je velika slutnja da će se nama u Svinjaru desiti ono što nam se sutradan i desilo. Napad na jedno malo selo, na enklavu, ogroman bes više desetina hiljada Albanaca koji nisu uspeli da zavladaju severnim delom Mitrovice 17. marta. Nismo očekivali ništa dobro. Sav taj njihov bes i ljutnja što nisu dan ranije uspeli u svojoj nameri prelilo se na malo selo Svinjare, najlepše selo na Kosovu. Odatle se stanovništvo za tri do četiri sata, u žurbi i zebnji spakovalo, sa organizacijom Kfora koji nas je u panici transportovao u kamione. Izgledalo je kao da su oni više uplašeni nego mi, a bilo ih je oko 2.000. Ništa nisu uradili. Na njihovu sramotu, došli su tu zbog mira, a nisu mogli jedno selo da sačuvaju. Verujem da nikad neće ni čuti ove izjave, a te izjave su najviše upućene njima. Da li će ovo čuti komanda Kfora", zapitao je Jovanović.

Bolna sećanja i martovske rane nikad neće biti zaceljeni. Ostaje da se obeležavaju godišnjice, kako se ovakvi zločini ne bi zaboravili i kako se nikada više ne bi ponovili i veliko pitanje zašto Kfor i Umnik nisu zaštitili srpski narod od pogorma koji se ne pamti od dolaska međunarodnih misija na Kosovo.