Politika: Još se ne zna kada počinje gradnja baze KBS "Crnuša"

Talas najava o tome da će na visu iznad Mitrovice biti najmodernije utvrđenje KBS se slegao, ali ova "zabranjena zona” je i dalje strogo čuvana i gotovo da niko ne zalazi tamo, prenosi Politika.

Od euforije u javnosti koju su prošle godine podigli gradonačelnik južne Mitrovice Agim Bahtiri i predstavnici kosovske vlasti u Prištini zbog gradnje baze kosovskih bezbednosnih snaga na visu Crnuši, na vencu Bajgorskih planina, bar do sada, ostala je samo prašina. Mada se talas najava o tome da će ovde biti najmodernije opremljeno utvrđenje KBS slegao.

Crnuša, sa više od 1.000 metara nadmorske visine, na prvi pogled je ostala onakva kakva je bila još u doba kada su đaci mitrovičkih škola išli na gađanje ćorcima, a dovodili su ih profesori predvojničke obuke, i dalje je "zabranjena zona”, strogo čuvana i gotovo da niko od žitelja iz okoline ne zalazi tamo. A strah da bi to mesto zaista moglo da postane tačka sa koje bi Priština ostvarila svoje pretnje, s obzirom na njen položaj, nije bez osnova.

Vojno strelište, gotovo je isto kao i onda kada su tu, u dubodolini brda pucali vojnici SFRJ, kasnije Savezne Republike Srbije, a od rata 1999. godine svi, osim srpske ruke. Možda tek poneki Srbin najpre u redovima kosovske policije, ili pre napuštanja KBS, koji je po planu kosovske vlasti, ali i po mentorstvu zapadnih sila, na putu da u dogledno vreme preraste u vojsku Kosova. Na strelištu zajedno sa kosovskim policajcima i pripadnicima KBS vežbaju i, što odavno nije tajna, i vojnici iz sastava Kfora, ali i snage Unmika.

Kada je u martu prošle godine Agim Bahtiri aminovao odluku odbornika da se 190 hektara zemljišta na Crnuši dodeli KBS za izgradnju "najmodernije baze na Balkanu", to je mnogima zvučalo kao da će odatle iz helikopterske flote poleteti možda čak i H215, poznat kao "super puma”, isti kao oni koje je država Srbija već kupila. Isti onakav u sastavu Kfora, kojim smo se svojevremeno vozili, a koji leti brzinom od 250 kilometra na čas. Kako kažu dobri poznavaoci ovdašnjih prilika iza Crnuše i ideje o bazi stoje Amerikanci i Nemci, a govori se i da oni to najvećim delom finansiraju. Logično, kada se zna da je kosovski budžet izuzetno "tanak” i da u potrazi za poslom, kako navode, dnevno i "više desetina hiljada mladih Albanaca napušta ovaj deo Republike Srbije".

Zbog svega toga, ponovo smo, po treći put, krenuli put venca Bajgorskih planina, ka Crnuši, u nadi da ćemo očas posla preći onih kilometar i po koliko treba od skretanja sa  magistralnog puta Kosovska Mitrovica – Priština, iz pravca južne Mitrovice. Tu u selu Kičić, gde su izgrađene ogromne kuće, terase ograđene kovanim gvožđem, a dvorišta dopola najskupljom ciglom. U svakoj avliji ružičnjak, što do rata nije bilo karakteristično za Albance, u nekoj i otvoreni bazen za kupanje...

Skrećemo levo, dok reka auta ide ka južnom delu. Put nam, čini se poznat, ali... Upadosmo jednom Albancu u dvorište gde se dizao visoki plamen. Palio je strnjiku, ali se na pitanje vozača ljubazno odazva i reče da je put pogrešan. Tek vidimo da smo išli onim putem gde je "ekskluzivni” restoran, u kojem Mitrovčani, i Albanci s juga, ali i severa dolaze na večere, izvode "specijalne goste”. Ponovo nazad, ponovo na magistralu, pa na benzinsku pumpu, ali, bez pravog odgovora, jer i pitanje nije bilo na mestu. Nismo pitali "gde je strelište”, već "kuda za Crnušu”.

Nekako se dovijamo, jer svi putevi vode "pravo”. Svaki puteljak do kuće je asfaltiran, što dodatno pravi problem, jer ako i malo skrenete s glavne maršrute, ako i jednim točkom odete "levo”, niste na pravom putu. Tek jedna žena naiđe, zaneta svojim mislima, natovarena kesama iz prodavnice. Nigde nikog više. U jednom momentu se ukaza kamen "međaš”. Tako smo ga nazvali, radi lakše orijentacije. Stižemo u Crnušu, ukazuju se izbledela slova na zarđaloj tabli napisana na albanskom, engleskom i srpskom – "strelište”.

Sumnjamo da je ceo ovaj kraj pokriven kamerama, ali krećemo dalje. Na poligonu, gde su zidane kućice nalik na kontejnere uočavamo osobu koja se presvlači. Iza nekih kombija, muva se oko desetak ljudi. Nigde, ni na vidiku onaj bager, rovokopač koji je bio u maju prošle godine. Odjednom, iz šume k nama kreće vozilo Kfor. Mimoilazimo se, a onda krećemo i mi za njima. Gubimo ih iz vida. Kaže mi čovek, koji je pristao da nas vozi gore, da su Poljaci. I ovaj odlazak na Crnušu je do poslednjeg momenta bio pod znakom pitanja. Sve ijedan odgovor je bio "ne smem”. Da, Albance bi proglasili za „špijune”, a novinarima je potrebna dozvola na koju se čeka mesecima. Poznato je da bi zahtev novinara šetao od Unmika, Euleksa, kosovskog ministarstva policije, Kfor... I ko zna gde bi isti zahtev završio.

Mada, Kfor se svojevremeno zvanično ogradio, rekavši da sa izgradnjom baze na Crnuši "nema ništa”. Ponovo smo na strelištu, i ponovo vidimo samo nekoliko vozila nalik belim kombi-vozilima ili policijskim džipovima. Dolina gde treba da se gradi je dobro sakrivena. A okolo, na vencu Bajgorskih planina, odakle se putem koji je izgrađen posle rata stiže na sever Kosova – u sela koja pripadaju opštini Zvečan, Leposavić. Baza koja je u planu da se gradi, a gde još ni ekser nije zakucan, na samo je 35 kilometara vazdušnom linijom od Kopaonika i na 65 od baze "Jug”.

Sa samog vrha Crnuše, tamo gde su nekada bili televizijski repetitori, koji i dalje stoje, a sada su repetitori za mobilnu telefoniju, kao na dlanu se vide sve opštine na severu Kosova – od Kosovske Mitrovice, Zvečana, Zubinog Potoka do Leposavića. Dan tunjav, kiša samo što nije udarila. U delu gde je "međaš” tek naziremo bele vrhove Rogozne, pod nama u izmaglici severna Kosovska Mitrovica, Zvečanska tvrđava, čuveni dimnjak "Trepče”.

Voće probeharalo, tu pod samom Crnušom. Da nismo gde jesmo, bio bi to vidikovac kakav se poželeti može. Stiže do nas i miris paljevine. Krećemo nazad, a onda kao na filmu. Za nama ona ista patrola Kfor, sve vreme ablenduje, s namerom da stanemo. Pitanje je da li da idemo pravo magistralnim putem, pored Pravoslavnog groblja gde je čak 90 odsto spomenika porušeno i dalje ka Dudinom kršu. Odustajemo od prvobitne namere. Patrola Kfor sve vreme je za nama. Pale i gase svetla... Skrećemo ka južnoj Mitrovici. Odustajemo od prvobitne namere, da idemo ka zvečanskoj opštini. Odustali su i pripadnici NATO misije. Nama je laknulo, a šta je s njima dalje bilo, skoro da nas nije ni zanimalo.