Marko i Maja Ćurčić: Poslednja je opcija da se ode iz Prizrena

Marko i Maja Ćurčić upoznali su se pre 10 godina u Prizrenu, a onda su odlučili da tu sviju gnezdo i nastave zajednički život u okviru Bogoslovije, u kojoj je Marko zaposlen. Ove godine rodila se njihova ćerka Maša, pa Marko i Maja ističu da Prizren smatraju svojim gradom, koji ne planiraju da napuste.

Marko je u Prizren došao 2012. godine zahvaljujući vladiki Teodosiju. Dobio je posao u Bogosloviji, u kojoj i danas radi. A, onda je tu osnovao i porodicu.

„Po završetku Medicinske škole, zbog nemogućnosti zaposlenja u Gračanici, bio sam prinuđen da se snalazim kako znam. U manastiru Visoki Dečani sam radio pet i po godina na građevini, a onda me je vladika Teodosije prebacio u Prizren i od tada sam ovde. Skoro 12 godina. Radim kao pomoćnik ekonoma i vozač“, priča Ćurčić za Kosovo onlajn.

Ističe da su uslovi za život dobri, jer imaju krov nad glavom i pristojna primanja od kojih mogu da žive.

Nikada za 12 godina koliko je Prizren njegov dom, nije imao nikakvu neprijatnost.

„Život u Prizrenu je dobar. Što se komšijskih odnosa tiče, lepo se slažemo, znamo se, svi pričaju srpski, a oni kažu bošnjački... Ali, svi se razumemo i nikada, za sve ove godine, nismo imali problem ili doživeli neku neprijatnost“, kazao je Marko.

Ističe da u Prizrenu živi svega nekoliko Srba, ali ga raduje što osim njegove ćerke u gradu ima još petoro srpske dece.

„Malo nas je, petoro ili šestoro Srba, uglavnom stariji ljudi. Viđamo se bar jednom nedeljno u crkvi na liturgiji i svi smo upućeni na crkvu i Bogosloviju“, dodaje on.

Mala Maša, rođena ove godine, jedina je beba u Bogosloviji.

„Otac Jovan, starešina Hrama Svetog Đorđa ima tri sina, a otac Vladan, starešina Bogorodice Ljeviške ima dve ćerke, tako da je ukupno šestoro srpske dece u Prizrenu“, kazao je Ćurčić.

Kaže da je Prizren zavoleo i nikada ne bi želeo da ga napusti.

„Nikada ne bih hteo da odem, jedino ako baš mora zbog deteta kasnije zbog škole, ali ona je još mala. Imamo vremena, tražićemo neko rešenje. Poslednja je opcija da se ide iz Prizrena“, poručuje Ćurčić.

Marko je u Prizrenu 2015. godine upoznao i svoju životnu saputnicu Maju, koja je trenutno najviše zadužena za brigu o njihovoj ćerkici Maši.

Ona je život u Podgorici zamenila Prizrenom, koji je mnogo zavolela i nikada se nije pokajala zbog dolaska.

„Dolazila sam ovde, jer se moja najstarija sestra udala ovde 2011. godine, a 2015. je dobila ćerku. Ja sam došla da joj pomognem i ostala ovde malo duže. Marko i ja smo se upoznali, počela je naša priča, koja je krunisana brakom 2017. godine“, počinje Maja njihovu priču.

Venčali su se u manastiru Gračanica.

Život u Prizrenu im je, kaže, veoma lep, bez obzira na okolnosti.

„Prizren sam zavolela kao da je moj grad, kao da je Podgorica. Tu sam provela najlepše godine života. Ovde sam od svoje 21. godine, sada ću skoro 30. Tu smo se upoznali, proveli prve bračne godine, dobili bebu, a iako je rođena u Podgorici, odrasta ovde. Gde god sutra bili Prizren će zauzimati posebno mesto u našim srcima“, istakla je Maja.

Ukazujući na značaj Bogoslovije, Marko napominje da ona sabira Srbe i predstavlja njihov centar okupljanja u Prizrenu.

„Ima mnogo radnih mesta koja su se pružila omladini, koja odavde finansira svoje porodice i žive od plate koju zarađuju u Bogosloviji, zahvaljujući našem vladiki Teodosiju koji je pokrenuo obnovu Bogoslovije. I, sve se vratilo na svoje mesto. Mahom smo svi mlađi. Bilo je tu i kolega koji su dolazili, radili dok ne dođu deca, ali su zatim morai da napuste Prizren“, kazao je Ćurčić.

Napominje  da je život u Prizrenu lep, ali da mu nedostaju Srbi, kao i to što nema škole, ni ambulante.

"Za svaku malu prehladu ili kontrolu, nama, ali i našim đacima u Bogosloviji, treba da pređemo 90 kilometara u jednom smeru do Gračanice, Lapljeg sela ili do Mitrovice 120 kilometra. Problem je što nemamo svoje zdravstvo, školstvo, što nema srpskih ustanova. Ali, imamo svoja vozila i snalazimo se na sve načine", kazao je Ćurčić.