Radmila Šmigić-Šapić: Nakon otmice roditelja porodica nam se rasturila, jedino želim da im kosti nađem

Među brojnim kidnapovanim i nestalim Srbima na Kosovu nalazi se i petoro Šmigića iz sela Leočina kod Rudnika, čija sudbina ni posle 23 godine nije rasvetljena.

Radmila Šmigić-Šapić, udata u Zvečanu gde i danas živi sa svojom porodicom, obilazila je bezuspešno u prethodne više od dve decenije mnoga vrata, kako bi saznala sudbinu svojih kidnapovanih roditelja, oca Milosava (75) i majke Sultane (70), ali i rođaka Radomira, Aleksandre i Dostane.

Pokretanje ovog pitanja u pregovorima koji se između Beograda i Prištine vode u Briselu daju joj nadu da će dočekati, zajedno sa ostalim porodicama, da se ovaj veliki i bolan problem reši.

"Ja se nadam i molim Boga da ne umrem dok ih ne pronađem, jer ja drugo ništa ne želim, samo da ih sahranim i da im ja i moja deca zapalimo sveće. Ali, ne samo moji, već svi nestali treba da budu pronađeni, bez obzira na nacionalnost i veru, i da njihovim porodicama budu predati posmrtni ostaci. Videćemo kako će da se to odvijati u pregovorima koji su veoma važni", započinje Radmila priču za Kosovo Onlajn.

Ona se sa tugom u glasu priseća tog 9. juna 1998. godine kada je, po priči jedne rođake koja je uspela da se spasi, petoro mladih Albanca došlo u dvorište njihovog porodičnog doma i sa kućnog praga joj odvelo roditelje i rođake.

"Došli su u 10 sati ujutru, počeli su da ih maltretiraju i isteruju iz kuće, ali moj otac to nije želeo da prihvati, jer je on tu rođen, a tu su živeli i njegovi preci. Rekao im je da ne želi da se iseli iz svoje kuće i da ode sa svog imanja, jer je i sa komšijama Albancima živeo u dobrim odnosima i nikome ništa loše nije učinio. Udarali su ga kundakom od puške, a zatim ih ubacili u traktorsku prikolicu mog brata koja je zajedno sa traktorom bila parkirana u dvorištu, i odveli su ih u pravcu Rudnika", tihim glasom govori Radmila.

Radmila, na čijem licu se vide tragovi patnje i bola, dodaje da su posle par meseci saznali da je kod pumpe u Rudniku pronađena garderoba njenih roditelja i rođaka Radomira i Aleksandre, i da su najverovatnije tu i ubijeni.

"Kada je moj sin bio da prepozna garderobu, video je da su sako i pantalone mog oca bile izbušene, tabakera uništena i izbušena, a na maminoj marami je bio pronađen i pramen kose. Tražili smo da nam bar daju tabakeru i štap od oca, ali nam ni to nisu dozvolili, jer su rekli da navodno treba da urade neka veštačenja", kaže Radmila.

Do tog trenutka, Radmila i njena braća i sestre nadali su se da su njihovi roditelji živi, da se nalaze u nekom logoru i da će ih pustiti.  I danas, posle toliko godina, imaju samo jedno pitanje na koje žele da saznaju odgovor ko je i zbog čega odveo u nepoznato njihove roditelje, "stare i poštene ljude koji su samo želeli da ostanu na svom ognjištu".

"Lakše bi mi bilo kad bi znala ko je ih je kidnapovao i jedino što bi ih pitala je zašto su to uradili. Ne bih ja njih ni dirala niti bi im naudila, neka im za to zlodelo sudi sud i Bog, ali bi tražila da mi kažu kome su smetali stari ljudi kojima nije bilo ostalo mnogo od života", plačnim glasom govori Radmila.

Odvođenje roditelja u nepoznato i teg odgovornosti što nije uspeo da ih zaštiti nateralo je Radmilinog mlađeg brata da digne ruku na sebe i u 34 godini izvrši samoubistvo.

"Nažalost, posle njegovog samoubistva izgubila sam i drugog brata, kojem je srce prepuklo od tuge za roditeljima i imovinom koju smo imali. Nije dočekao da se useli u novu kuću koju je mukotrpnim radom uspeo da izgradi. Iste godine umrla mi je i sestra, tako da nam se porodica rasturila nakon saznanja da su nam roditelji kidnapovani", kaže Radmila koja se i sama već 23 godine bori sa dijabetesom.