Selo Drajčići danas je dom za samo četiri srpske porodice: Život ovde je težak, ali ognjište nećemo napustiti

Selo Drajčići jedno je od 16 sela u Sredačkoj župi, smeštenoj između Prizrena i Sirinićke župe. O selu u kome je pre 1999. godine živelo oko 180 Srba danas svedoči njih osmoro koji su tu ostali da žive.

Smešteno na brdu sa kojeg se pruža predivan pogled na snegom zavejane vrhove Šar planine, selo Drajčići danas je dom za samo  četiri srpske porodice.

Brojne napuštene kuće, opasane kamenim zidovima i katancima zatvorenim drvenim kapijama svedoče da je tu nekada živelo pretežno srpsko stanovništvo.

Kapija najstarijeg stanovnika devedesettrogodišnjeg učitelja u penziji Tomislava Tomića je i dalje otvorena. U kući staroj oko 120 godina živi sam od smrti svoje supruge. Ističe da mu najteže pada samoća.

"Posle rata ostalo nas je 30 Srba, ali su neki stari umrli, tako da nas sada ima samo osmoro. Usamljen sam, evo ceo dan sedim sam, da nije televizora poludeo bih, ali imam televizor pa menjam programe. Ne volim politiku, politikom se nikad nisam bavio, gledao sam svoj rad, za rad sam dobio orden sa srebrnim zracima od države SFRJ. Dolazi mi nekada doktor iz Hoče i on me je povezao sa grupom ljudi iz Bačke Palanke i oni mi svakog meseca šalju paket hrane. Ja nisam gladan, imam i srpsku penziju i deo kosovske penzije, ali dovoljno je što te ljudi poštuju”, ističe Tomić.

Podseća da je uspeo da od rušenja sačuva zgradu osnovne škole u selu, u kojoj je kao učitelj proveo 38 godina, ali ne i od zuba vremena.

“Iako sam star, uspeo sam. Pomogao mi je Dalibor Jevtić, KFOR i policija. Nabacali su krov, crep, tri kamiona drva su odneli. I, eno, škola se sad ruši, ali nisam dozvolio da je oni sruše. Ta škola je podignuta 1903. godine. Tu je bila bašta Mladenu Jevtiću koju je on poklonio da se podigne škola kada su mu umrle žena i ćerke”, kazao je Tomić.

Iako usamljen, kaže da je srećan čovek jer ima troje dece, šestoro unučadi i devetoro praunučadi. Ističe da će imanje predaka sačuvati i on i njegovi naslednici.

“Ja niti prodajem, niti će moja deca prodati, a tražili mi i neki poznati ljudi iz Prizrena - Turci, Albanci, ali ja kažem: Ne prodajem! To je moja očevina, moj je otac skapavao u Americi dok je kupio to. Čuo sam da je jedan Srbin gore na brdu prodao imovinu, neki Albanac hoće tu da pravi kuću. Pokvario nam i seoski vodovod i jedva u kući imamo vodu. Inače, drugi ne prodaju, imovinu niko ne prodaje", kazao je Tomić.

Iz sela nije odlazio i Zlatibor Cvetković. Iako ističe da sa komšijama Bošnjacima nemaju probleme i zajedno provode vreme, ostali su u selu, kako kaže, jer nemaju gde.

"Što se mora, nemamo svoje da idemo u Srbiji i neću da napuštamo ognjište. Inače nemamo nikakav pritisak od muslimana, živimo tu, zajedno se okupljamo u prodavnici. Nema perspektive, i muslimani odlaze, većinom prvo idu za Sloveniju, pa u Nemačku i Švajcarsku. Pre dvadesetak dana se jedna porodica sa decom odselila. I ovi drugi čekaju bezvizni režim da odu od prvog januara”, kaže Cvetković.

U najudaljenijoj kući u selu živi tročlana porodica Ristić, majka Nada sa sinovima Zvezdanom i Radovanom. Niko od njih ne radi i žive od socijalne pomoći i penzije. Nada ističe da je ovde za Srbe život težak.

“Ovde nema više Srba, nas troje, još troje dole i još dvojica, ukupno osam. Primam malu penziju od pokojnog muža, sinovi primaju socijalnu pomoć, a dobijamo od Kosova sto evra i od toga živimo. Za lečenje idemo u Rečane, Štrpce..., lekove sami kupujemo. Ovde je život težak za Srbe, nema naroda”, kaže Nada.

Preostali Srbi ističu da tri puta godišnje selo oživi, za Svetog Nikolu, Svetog Arhangela i za Uskrs, kada se veliki broj Srba vrati u selo i svi se okupe u crkvi Svetog Nikole.

U selu Drajčići danas živi oko sto Bošnjaka i osmoro Srba.