Spomenici u Leposaviću svedoče o hrabrosti i izgubljenim životima u otporu NATO agresiji

Kada se pojedinačne tragedije ljudi koji su izgubili živote braneći otadžbinu u ratu protiv NATO agresije, koji je počeo na današnji dan pre 23 godine, pretvore u brojke iz kojih se može izvesti statistika, dolazimo do zastrašujućih podataka da je Leposavić dao čak 32 žrtve, ratne heroje, čija imena svedoče o ovoj borbi i podsećaju nas da ne smemo zaboraviti.

Za jednu malu opštinu to je previše veliki broj. Među stradalima je bilo policajaca, vojnih lica, vojnih rezervista, dobrovoljaca, studenata.

Jedan od njih je Saša Milojević, najbolji student, sin i brat. Imao je svega 26 godina, živeo je u selu Sandžak u Belom Brdu. Poziv za odbranu otadžbine prihvatio je bez dvoumljenja. Nažalost, otišao je prerano.

“Bio je ponedeljak, za mene bio i ostao najtužniji dan u životu. Tog dana sam saznala da mi je brat poginuo”, počinje priču Sašina sestra Suzana Ilić za Kosovo onlajn.

Seća se da je tog aprilskog jutra lila kiša. Svanulo je sumorno jutro  iznad sela pod obroncima Kopaonika. "Sa kišom su lile i moje suze dok sam ispraćala brata na ratište a istovremeno molila Boga da mi ga što pre vrati, jer mi je život bez njega bio nezamisliv. Nemir, strepnja i pitanje: Zašto sam ga pustila da ode i danas odzvanjaju u meni", sa suzama u očima priča naša sagovornica.

Navodi da je morala da bude jaka, zbog majke koja je bila sama u četiri zida jer im je u međuvremenu umro otac, ali instinkt je bio jači od nje.

Odlazi do punkta da proveri da li je Saša bezbedno otišao za Mitrovicu u šta je uverava i policajac koji je tu radio. Vratila se kući da majci kaže da je sve u redu ali unutrašnji glas joj je govorio suprotno.

“U punom autobusu koji vozi za moje selo, galama i buka, a ja ne čujem ništa osim tišine i pitam se šta je sa ovim ljudima pa su tako tihi, jel zbog situacije ili im jednostavno nije do priče”, priča Suzana.

Borio se na planini Junik, a poginuo u Kosovskoj Mitrovici.

Misleći danonoćno šta je sa njim, gde je, da li je gladan i da li je stigao do planine Junik, Suzana u mislima priziva brata da baren na trenutak olakša sebi.

“Očekujući da nam se javi i moleći Boga da ga sačuva, iz tih misli me je trglo zvono na vratima, bili su to kumovi koji su na moje pitanje “Jel Saša živ”, samo nemo ćutali. “Znači nije”, izgovorila sam. Znala sam da je poginuo. Tog trenutka za mene prestaje sve”, priča Suzana koja i posle 23 godine oseća istu bol kao i prvog dana.

Bio je jedan od najboljih studenata, mladić bez mrlje u svom životu, neko pred kim je bio ceo život.

Nenadoknadiv je to gubitak za svaku porodicu. Svake godine kroz ove datume proživljavaju istu dramu i osećaju tugu kao i prvog dana. Opština Leposavić je pokušala da na bilo koji način olakša porodicama kroz zaposlenje ili neki drugi vid pomoći i porodice poginulih su na tome zahvalne.

Svake godine, 24. marta, polažu se venci na spomen obeležja u Leposaviću, Sočanici i Lešku i organizuje se prijem porodica palih boraca.  Ti spomenici, koji ćute, svedoci su velike žrtve onih čija imena stoje na njima.

Saša Milojević, kao i njegovi saborci, odlikovani su ordenom zasluga u oblastima odbrane i bezbednosti. Njihove žrtve i njihova imena ne smemo zaboraviti jer bismo u suprotnom zaboravili sebe.