Povratničko selo Rudice: Kada smo se vratili nismo prepoznali selo, kuće su bile spaljene do temelja

U selu Rudice, u blizini Kline, ostalo je dvadesetak Srba koji su, nakon što su proterani 1999. godine, a kuće im spaljene, odlučili da se vrate i život nastave na svojim imanjima. Ekipa portala Kosovo onlajn posetila je porodicu Dašić, koja pokušava da ostane i opstane na vekovnom ognjištu.

Kuće Srba u selu Rudice 1999. godine spaljene su do temelja, a nakon višegodišnje selidbe po Kosovu, ali i centralnoj Srbiji, oni najhrabriji doneli su odluku da se vrate rodnom kraju, međutim, nisu očekivali da po povratku neće moći da prepoznaju selo i imanje. 

Među njima je i 65-ogodišnja Ratka Dašić, koja se priseća da je njenom suprugu, kada je došao prvi put u selo nakon 1999, pozlilo od prizora koji je tamo zatekao.

Da nije bilo komšija, ne bi ni znao gde mu je bila kuća, od koje su ostale samo stepenice i temelj.

„Kada je to video, mom mužu je bilo loše. Samo je rekao - 'Bože moj, da ne znam gde mi je kuća'... Dvospratnica je bila“, priča Ratka, koja u selu živi sa kćerkom i dvoje unučad  - Anastasijom koja je osmi razred i Lukom koji pohađa šesti ratred.

Kuću su im, ipak, napravili i Dašići su se vratili.

„Došli smo u svoju kuću, svoja kuća-svoja slobodica. Kada sam došla. bilo mi je neobično, osećala sam strah, nisam znala gde idem i šta radim, ali posle su došli i unuci i sada je drugačije, lepše“, ističe Ratka Dašić (65)

Živi se solidno, kaže i priseća se kako je nekada bilo.

„Ranije je bilo baš dosta Srba, ne mogu da kažem tačan broj, ali je bilo dosta i bolje se živelo, ali sada, posle rata... Hvala svima koji su nam pomogli, dali, učinili, ali se stvarno teško živi, kako se mora. Pre rata mi se sviđalo, bilo je igranki, imali smo gde da izađemo, sada je teško. Duša me boli, nemamo šta da vidimo, da izađemo, nema ništa“, navodi ona.

Da nije rođaka Dašića koji žive u blizini, Ratka da ne bi imala sa kim kafu da popije.

„Družim se sa snajkom, bratom, hvala Bogu što ih imam, bez njih ne bih mogla da opstanem, jer nemaš sa kim da se družiš. Doduše, ni komšije nam nisu loše, ne diraju nas, lepo se družimo, dolaze kod nas, mi idemo kod njih, nema problema“, dodaje ona.

Dašić kaže da se u trgovnu ide u okolna sela Žač, Istok, Klinu... što se ne može bez automobila, međutim, sigurna je da nikada ne bi otišla iz rodnog sela.

„Jedino kada bih morala. Ja volim ovde da živim, meni su srce i duša ovde. Srbija nije loša, ali tamo nemamo od čega da živimo, jeste da mi sin radi, ali ne bi mogao da nas izdržava sve. On ima tamo ženu i dete, nije lako. Mene vuče ovde, gde mi je muž bio tu i ja. Nisam ga ostavila samog nikada i ne bih ga ostavila“, priča ona.

Nataša iz Trstenika upoznala je Ivicu Dašića u centralnoj Srbiji gde je boravio nakon što je izbegao sa Kosova i odlučila je da se uda za njega. Uporna je bila, kako ističe, da se vrate u Rudice, gde i sada žive sa troje dece.

„Želela sam da povrati svoje, da dođe ovde da živi i bila sam uporna toliko da se preko humanitarnih organizacija prijavimo za dolazak na Kosovo i Metohiju. Uspeli smo u tome, 2011. godine je nama napravljena ova kuća i od tada ovde. Dobili smo kuću od 45 kvadrata. U to vreme nas je bilo četvoro, jer u međuvremenu smo dobili i ćerkicu. Ona je imala godinu dana kada smo se vratili ovde. Počeli smo život od nule. Nismo nigde ništa imali, posle nekog vremena suprug je došao, pridružio nam se, a onda smo počeli život iz početka. U početku je bilo jako teško, ali zahvaljujući manastiru Visoki Dečani, koji nam je mnogo puta izašao u susret i pomogao nam, nekako smo opstali“, priča Nataša. 

Opstanak bez pomoći manastira Visoki Dečani, Kancelarije za KiM i lokalnih vlasti nije bio moguć, napominje ona.

„Posao sam dobila 2017. ili 2018. godine, zahvaljujući Božidaru Šarkoviću, kao gerentodomaćica. Tada smo malo 'progledali', jer do tada nismo bili zaposleni ni ja, ni suprug, živeli smo od socijalne pmoći i dečijih dodataka. Deca su bila mala, pa nismo imali neke velike zahteve i luksuz“, priča ova hrabra žena.

Dvoje dece Dašića školuju se u Severnoj Mitrovici, a najmlađi sin u Osojanu. 

„Ja sam zadržala taj posao, radim, dobro je... Sada mogu da živim, malo su plate povećane. Imamo obaveze prema deci, ali imamo i strepnju. Zbog svih dešavanja na severu smo u strahu, dotiče nas jer su nam deca gore. Nekad deca ne smeju da izađu na ulicu, zbog policije i svega što se dešava, ali nadamo se da će biti bolje“, ističe Nataša.

Dašići se bave poljoprivredom.

„Ovde živimo od poljoprivrede, i plate, svoje proizvode nosim na pijacu u Kosovskoj Mitrovici, nekada dođu i Albanci i Srbi u kuću, kupuju. Držim kokoške, prodajem domaća jaja, imam plastenik, povrće, voće. Borimo se i ostajemo ovde. Borili smo se za ovo, i ovde ćemo da ostanemo. Na našoj smo očevini, dedovini“, navodi Nataša.

Rudice, ako se uzmu u obzir okolna sela, mesto je sa najviše dece.

„Sreća je da u našem selu ima malo više dece, pa se druže međusobno. Ali, većinom nemaju gde da izađu, nemaju bisokop, pozorište. Deca u MIitrovici nekada idu u pozorište, bioskop, ali najmlađi ne, njemu je igranka kod kuće, po pesku sa igračkama, ili uz igrice na telefonu“, priznaje Nataša.

Roditelji moraju svakodnevno da odvode decu u Osojane, u školu, i vrate ih po završetku časova.

Luka Dašić kaže da bi voleo da ima više dece u selu, ali je, dodaje, „i ovako dobro“.

„Družimo se, vozimo se, igrali smo i fudbal pre... Bilo bi bolje da ima više dece, bolje je kada nas je više i možemo više da se igramo“, navodi Luka.

U selu Rudice je pre 1999. godine živelo više od 100 Srba, sada ih je dvadeset troje, od toga osmoro dece