Srpska vojnička groblja u Tunisu i Alžiru svedoci slave, žrtve i herojstva

Srpsko vojničko groblje u Tunisu
Izvor: Novosti/Luka Nikolić i RZZSPK

Francuske lađe plovile su, polako, od Drača i Valone pretovarene nemerljivom patnjom iscrpljene golgotom, bolestima i svakojakim ranama vojničke Srbije koja je trijumfovala na Ceru i Kolubari, pišu Novosti.

Ovaj list navodi da je hiljade ratnika, bez jauka, u januaru 2016. godine, posle albanskih gudura, strašne zime i spoznaje o nesreći naroda i otadžbine, u ovim francuskim lađama povedeno na sever Afrike. U Tunis i Alžir, da se izleče, oporave i vrate na front. Mnogi od njih podlegli su, ne dočekavši sanjanu slobodu i povratak.

Tako je na afričkom severu, u 24 groblja na večnoj straži ostalo 3.226 srpskih vojnika. I gotovo da nema mesta u Srbiji, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, danas, koje nije upisano uz ime stradalog na humkama u ovom delu sveta gde su ostavili kosti, bolesni i neoporavljeni posle herojskih bitaka u otadžbini, i iznureni povlačenjem preko Albanije.

Na brojnim belezima srpskih vojničkih grobalja na severu Afrike i po deset junaka iz istog sela. Okruga. Istog puka Divizije. Moravska, Drinska, Dunavska, Timočka.. Užice, Čačak, Beograd, Lešnica, Andrijevica... Milovanovići, Kneževići, Stojanovići, Lazarevići. Sve ih je, posle petogodišnjeg istraživanja popisao, navodeći mesto počivanja, parcelu, datum smrti i podatak kojoj su jedinici pripadali - potpukovnik Luka Nikolić publicista.

On je u dokumentima bogato opremljenoj monografiji "Srbijo, majko i maćeho" (2010) objavio, svih 3.226 imena junaka koji počivaju na grobljima severne Afrike. Od Ferivila (Menzel Burgibe) u kome na 17 parcela u 20 redova počiva 1.790 srpskih vojnika:1.690 redova i kaplara, 77 podoficira i 23 oficira. Drugo po veličini groblje, takođe u Tunisu je u Bizerti. Ovde su grobovi 698 vojnika i svaki je imenovan, potom, groblje Bab el Kadra - Zelena kapija, ekshumirano 127 naših boraca i preneto u francusko-srpski memorijal Gamarht. U Susu, Luka Nikolić beleži srpsko vojničko groblje sa imenima onih čiji je identitet uspeo da odgonetne: Mladen Tomić iz Bosuta, Milan Ljubičić iz Mrčajevaca i Miloš Marković iz Beograda.

U Alžiru na groblju Kap Matif (Lazaret ) na trideset petom kilometru od centra grada, počiva 228 vojnika i 40 oficira. U Beb el Udu - 80 vojnika, dva oficira, dva podoficira i 76 kaplara i redova, a u Deli Ibrahimu - 268 čiji su posmrtni ostaci iz ovog groblja preneti u Kap Matif.

Nikolić navodi da su humke srpskih vojnika, još na sedamnaest lokacija na području Alžira.

“Za mnoge lečene u bolnicama Tunisa i Alžira, našlo se leka, ali za mnoge spasa nije bilo, kao ni za moga dedu Đunisa, koji počiva među stradalima. Počeli su naglo da umiru. Od 12. januara do 29. februara (1916) umrlo ih je 734. Prosečno više od petnaestorica dnevno. Kosila ih je bolest, iscrpljenost. Patnja je, ipak, bila najjača. Zaticali su ih u bolesničkoj postelji sa pismom stegnutim u ukočenoj šaci koje nisu stigli da pošalju”, beleži Nikolić.

Tuniski dnevnik "Kurir" ovako je opisao svakodnevnu scenu u Bizerti, u trenucima kada podlegli srpski vojnici polaze na svoje poslednje putovanje:

“Sa neiskazanom tugom gledamo kako kola ukrašena mitrom i lovorom odnose ostatke srpskih ratnika. Do večne kuće daleko od otadžbine. Mi skidamo kape, mi se klanjamo stegnuta srca, gledajući skromne sanduke okružene malom počasnom stražom i praćene povorkom od nekoliko nesrećnih drugova”, kaže se u ovom dnevniku.

Svetli grobovi ovih junaka, nažalost, delili su sudbinu otadžbine. Dok je bilo Srbije, bilo je i brige o humkama uzvišenih, svuda gde su zaustavljeni željni rodne kuće. Njive. Majke. Neveste. Dece. Njihove belege nalazili su polomljene na hrpama, u korovu.

“Velika je nepravda naneta nebrigom i zaboravom pokolenja koja su živote položili na oltar otadžbine. Zaborav i nebriga su, najpre, na dušu kralja Aleksandra. Koliko je pre njegove Jugoslavije učinio za stare ratnike i njihova groblja, toliko je pred svoj kraj sve prepustio brizi potomstva, pa kako se ko snađe. Samo da se razumemo: Zejtinlik i Vido jesu potresni belezi naše istorije, ali nisu jedini”, beskompromisan je bio prof. Đorđe Popović, novinar, hroničar vremena "koje je sukalo maglu" na podvige srpske vojske u Velikom ratu.

Groblja na severu Afrike, međutim, bila su mete i novoj, komunističkoj Jugoslaviji. Pa i kada se ponešto obnovilo na ovim svetilištima, bilo je zlo i naopako. Zametnuti tragovi, izmešteni belezi.

“Osamdesetih godina, pod pritiskom udruženja starih ratnika, pokušano je nešto da se uradi i obnovi na grobljima u Tunisu i Alžiru, pre svega, rekonstrukcija groblja u Menzel Burgibi i restauracija kapele i grobova u Bizerti. Taj poduhvat je obavljen brzopleto, bez nadzora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije i "rekonstrukcija" je bila očigledno skrnavljenje srpskog vojničkog groblja”, priča Luka Nikolić.

Od tada do pre deceniju, deo naše istorije, baštine i kulture sećanja na slavu žrtve i herojstvo o čemu svedoče njihovi grobovi-belezi za sva vremena, za nadležne u Srbiji je bilo kao kad gluvome dlanom o dlan udariš pored uha. Tek 2013. počela je obnova grobalja u Bizerti i Menzel Burgibi. Tada se Srbija, dostojno poklonila senima junaka, na severu Afrike.