Razrušena srpska groblja u Metohiji, Srbi odlaze samo da budu sahranjeni

Novici Šavrliću brat je umro na rukama u pritvoru albanskih terorista 1999, a njega su spasli sugrađani iz Orahovca koji su se okupljali ispred komande Kfora. Robovao je četiri teška dana i, srećom, nije nestao poput mnogih drugih u konvojima koji su išli preko Prokletija. Na kraju su ga strani vojnici oslobodili, prenose Večernje Novosti u tesktu o trećem dokumentarnom filmu Ranka Đinovića, koji se bavi čudesnom istrajnošću Srba na Kosovu i Metohiji.

U Orahovcu već nekoliko godina Srbi se ne sahranjuju, jer im je groblje razrušeno, a u dvorištu Crkve Uspenja Presvete Bogorodice više nema mesta.

Kad neko premine, posmrti ostaci se voze u Severnu Mitrovicu ili na neko groblje u centralnu Srbiju, da pokojnik počiva u miru.

Marko Bogićević bio je jedan od stotinak dečaka i devojčica koji su se kupali na Bistrici nadomak Goraždevca avgusta 2003. Monstrumi su tada pucali u decu i ubili Pantu Dakića (12) i Ivana Jovovića (19), a Marko je teško ranjen. On nije otišao iz Goraždevca. Svaki dan gleda: Bistrica teče, a pravda ne dolazi!

U "teških", gorkih i emotivnih 29 minuta, stale su još mnoge priče trećeg dokumentranog filma "Ostajemo ovde" Ranka Đinovića, pesnika rodom iz Đakovice. Prethodna dva, "Univerzum bola" i "Stradanje", prikazani su na svim kontinentima gde ima našeg naroda, a za to je najzaslužnije sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve.

"Komesarijat za izbeglice Vlade Srbije je mnogo doprineo da nastane ovaj film. Da nije bilo razumevanja Vladimira Cucića, ekipa ne bi mogla da putuje i snima. Vratili smo se sa devet sati slike, a u film stavili 29 minuta", kaže autor Đinović.

Iz Metohije, prema njegovim rečima, Srbi neće da se sele iako im je čak i Kosovka Mitrovica "daleko".

Brezovica je bliža, pa odlazak na Šaru ljudima iz Velike Hoče, Orahovca, Goraždevca, dođe kao put u “banju”.

"Hodao sam Terzijskim mostom koji je nekada spajao Prizren i Đakovicu preko Ribnika. To je onaj most preko koga su išli srpski vojnici na putu ka Albaniji. To je i most moje mladosti preko kojeg sam prelazio godinama, kada se na rat nije moglo ni pomisliti. To je za mene najjača impresija", svedoči autor.

Negovan Marvić predsednik je Udruženja porodica nestalih i kidnapovanih u Metohiji. Sve loše i dobre vesti iz srpskih enklava slivaju se prvo do njega.

"Veliki je problem, a sramota je za nas i da pričamo o tome, što pored tolike naše metohijske zemlje narod izbegava da se ovde sahranjuje. Groblje nam uništiše redom, pa mrtve i nestale 'zbiramo' na zajednička obeležja. U proti hrama u Orahovcu su 42 nova groba i nema više mesta. Mi nećemo nigde, ni mi ni deca što nam se rađaju", pripoveda Negovan.

Ranko Đinović objašnjava da "Ostajemo ovde" nije dokumentarni film o "junačenju" onih koji neće da napuste Kosovo i Metohiju, nego potvrda da takvih ljudi ima mnogo. Film je i poziv da se ljudima pomogne.

"Na srpskim autorima, piscima, pesnicima je velika obaveza da pričaju price o stradanju svog roda. Svaka slika i svaki stih su važni. Srbi koji su ostali i opstali upravo pripovedaju retko viđenu epopeju", ističe Đinović.

Sa snimateljem Vladimirom Rakićem i Đinovićevom ćerkom Anastasijom, asistentom na ovom filmu, proputovali su svaki pedalj Metohije.

"Njima nije bilo svejedno, a ja sam nekako oguglao na strah. Albanci su se ovog puta više čudili nego što su nam pretili, videvši da slobodno snimamo. Ko zna, možda će se nešto i promeniti", zaključuje Đinović.

Marko Bogićević bio je sasvim mali kada su ga izrešetali meci terorista na Bistrici. Sada, posle 19 godina, to je momčina, kaže Ranko Đinović i dodaje da ga je odmah odveo na mesto stradanja mališana.

"Znaju ko je pucao i Albanci i Kfor i Srbi. Strašno je da postoji tako sramotna ‘javna tajna’. Nisu čast i obraz bili privilegija samo srpskog naroda ovde, nego i Albanaca. A sada ćute i gledaju u zemlju, kažu, postoji i nagrada od million evra za otkrivanje počinilaca, ali se niko nije javio", kaže Ranko Đinović.