Stević: Narodna kuhinja „Majka devet Jugovića“ 25 godina adresa za pomoć, niko odavde ne ode gladan

Narodna kuhinja „Majka devet Jugovića“, koja funkcioniše pri Eparhiji raško-prizrenskoj, a koju već 25 godina predvodi Svetlana Stević uz pomoć zaposlenih i ljudi dobre volje, na dnevnom nivou obezbeđuje besplatan obrok za gotovo 2.500 ljudi. Izazovi u teškim vremenima za Srbe na Kosovu, bili su samo motivacija da se nastavi sa pružanjem pomoći svake vrste najugroženijima, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost. Danas, nakon četvrt veka, ova narodna kuhinja i dalje je centar okupljanja i adresa kojoj se ljudi obraćaju.

Kako je novobrdski kraj važio za jedan od siromašnijih, upravo je prva narodna kuhinja otvorena u Prekovcu u opštini Novo Brdo, gde se dnevno pripremala hrana za 86 korisnika, a u međuvremenu se taj broj povećao.

Upravnica Narodne kuhinje Svetlana Stević priseća se 1999. godine, kada narod, zatečen situacijom, nije imao sredstava da preživi, kada čak ni prodavnice nije bilo u blizini.

„Došlo se na ideju da se direktno pomogne ljudima time što će se pripremati hrana i mesiti hleb. Počelo se jako teško u tom periodu, i tada smo došli ovde, u selo Prekovce, pošto je opština Novo Brdo i tada i sada važila za jednu od najsiromašnijih i najugroženijih opština, jer su većinom, 90 odsto ljudi, radili u rudniku i bavili se ponešto malo stočarstvom. Zatekli smo haotično stanje u ovom pogonu, to je bivša Jugoslavija napravila za pomoć Srbima na prostoru Kosova i Metohije u JU programu, kako se to tada popularno zvalo. I ovo je pogon grejnih tela Jugoterm Gnjilane gde je sve bilo uništeno i rastureno. Polako smo krenuli na jednom šporetu 'smederevcu' da pripremamo hranu za 86 naših korisnika. Od 86, sada se stiglo na 860. To samo pokazuje koliko situacija nije poboljšana, nego je pogoršana i koliko je teško preživeti na Kosovu svih ovih godina“, rekla je Stević.

Broj korisnika narodne kuhinje se iz godine u godine povećavao, ističe Stević, dodajući da su sada kuhinje raspoređene na šest lokacija širom Kosova.

„Ovde u Prekovcu imamo za opštinu Novo Brdo i opštinu Gnjilane. Imamo za Gornju i Donju Kamnicu dve, u vitinskom kraju u selu Vrbovcu imamo jednu, zadnju otvorenu u Klini u selu Berkovu, i to je šest narodnih kuhinja gde se trenutno hrani oko dve i po hiljade ljudi. Što se punktova tiče, to je jako teško izbrojati, jer čovek koji, na primer, deli za opštinu Novo Brdo, on je sada već završio jednu turu podele hrane i sada kreće u drugu turu podele hrane, jer prvo, auto je suviše mali da bi mogo da natovari celokupnu količinu hleba i hrane da bi mogao da obiđe celu opštinu Novo Brdo i obiđe negde oko 140 kilometara dnevno gde ljudi čekaju na tom punktu sa kanticom i sa torbom gde uzimaju hranu i dobijaju hleb“, navodi Stević. 

Međutim, kako ističe, nije samo hrana ono što stiže do korisnika, ali i ostalih ljudi koji žive u teškim uslovima.

„Uz to se obično deli nešto higijene, zavisi šta nam naši donatori pošalju, tu bude i garderoba za decu, obuća... Počeo je da stiže i školski pribor, u septembru se deli. Znači sve ono što je u suštini potrebno jednoj porodici da može da funkcioniše, da živi i da radi, a mi da možemo da pomognemo i u pokućstvu, i u garderobi, u poljoprivrednim mašinama, u semenskoj robi, u davanju stoke koju porodice hoće da gaje. Ali opet kažem, sve to ne bi bilo bez dobrih ljudi koji nam pomažu, koji znaju da mi postojimo već punih 25 godina. I volim da kažem da smo mi ispružena ruka, samo jedan protok tih sredstava koje nama u suštini donatori šalju za naše porodice koje su ostale ovde da žive“, navela je Stević.

Bilo je trenutaka, ističe Stević, kada je pomišljala i da odustane od misije u koju se upustila.

„Kao svaki čovek od krvi mesa, upadeš u neko iskušenje pa kažeš `ja stvarno više ne mogu`, jer raditi sa ljudima je jako teško. Naročito kad vidite neke teške priče, ja sam majka četvoro dece, baka troje unučadi, pa vas to toliko pogodi da vam bude stvarno teško u tom trenutku i kažeš sebi pa stvarno ne mogu više da izdržim. Treba imati jako srce da sve to vidiš, da preživiš. Naročito tamo gde su deca. Kad odete pa vidite kako teško žive, kako se muče,  primaju socijalu, ali nije to dovoljno da bi se preživelo, da odškoluješ decu, da deci pružiš neku sigurnost“, navodi Stević.

Kako dodaje, bez pomoći donatora i podrše Vlade Republike Srbije, preko Kancelarije za KiM, ova priča ne bi bila uspešna.

„Mi se trudimo preko naših donatora da svima pomognemo, naročito deci. Da renoviramo kuće, napravimo kupatila, obezbedimo sredstva za školu, tu nam mnogo pomaže Baštionik iz Republike Srpske, oni imaju preko 150 đaka koje stipendiraju svakog meseca školske godine, i mnoge druge organizacije, Srbi za Srbe, Navijači Partizana i Crvene zvezde, Kancelarija za KiM koja nesebično pomaže zadnjih nekoliko godina. Gospodin Petar Petković je i posetio narodnu kujnu i video čime se mi bavimo. Tako da, imamo jaku podršku svih ljudi u okruženju, i same države, da se ovo nastavi i da se i dalje pomaže ljudima, jer mi nismo samo narodna kujna koja priprema hranu, mi smo jedan centar gde se ljudi okupljaju, gde traže razne vrste pomoći, gde traže čak i lečenje, i lekove, i slanje dece u centralnu Srbiju na lečenje. Teško je, nije lako, ali 25 godina prošlo se kroz razna iskušenja, normalno je da se i ja pripremam da odem u penziju i da će ovo preuzeti, ako bude potrebno, neko drugi. Celu sebe sam ovde dala i ne samo ja, nego i cela moja porodica i moj suprug koji je sveštenik i moja deca koji dolaze i pomažu i mnogi volonteri iz Srbije, i iz inostranstva koji dođu, obiđu narodne kujne, pomognu nam oko drva, sena, oko bilo čega, nama je svaka vrsta pomaći potrebna“, istakla je ona.

Pored spremanja hrane, narodna kuhinja ima i sopstvenu ekonomiju i na taj način stvorila je sistem samoodrživosti.

„Imamo farmu krava, preko 57 grla krava, imamo 26 bikova, 137 koza, preko 200 grla ovaca, imamo naš živinarnik gde uzgajamo znači domaću živinu, imamo i koke nosilje, imamo farmu svinja, preko 250 grla svinja imamo. Sve je to u cilju za narodnu kujnu. Obrađujemo i zemlju na 46 hektara. Tu se proizvodi povrće za potrebe narodne kujne. Imamo pogon za pasterizaciju povrća, sve ono što preostane se obradi da može da se proda da bismo mogli da nakupimo drva ili platimo električnu energiju. Tu je i mlekara, gde se priprema sir i normalno koristi se i mleko u narodnoj kujni i sir za narodnu kujnu i za naše korisnike,  svemu smo se potrudili i pobrinuli da ne manjka ni u mesu, ni u mleku i mlečnim proizvodima“, navodi Stević.

Ne može se reći koliki je broj ljudi zadužen za sve poslove koji se obavljaju u okviru narodne kuhinje, dodaje Stević, napominjući da je veliki broj volontera uključen.

„Ne može se reći da su radnici, to su većinom volonteri koje mi ponešto platimo i tu nam pomaže Kancelarija za Kosovo i Metohiju. Negde oko 85 porodica je zbrinuto našim radom. Kako na farmi, tako u pekari, u kuhinji, raznošenju hrane na poljoprivredi. Mi uzimamo i sezonce, kada je sezona rada na poljoprivredi jer ne možemo sve da postignemo sami. Imamo dosta plastenika, preko 30, tu su ljudi koji proizvode povrće, sve vrste povrća, to ne kupujemo. Trudimo se da i sami doprinesemo da narodne kuhinje budu što sigurnije i da se ne brinemo šta će biti sutra“, navodi Stević.

Narodna kuhinja radi 24 časa dnevno, ističe Stević, opisujući ukratko kako izgleda jedan radni dan.

„Pekari odlaze odavde u 6 sati, mi preuzimamo jutarnu smenu, tj kuvar. On podlaže kazane, počinje da kuva. Hrana odavde kreće u 11.15 za opštinu Novo Brdo, u 12 sati za opštinu Gnjilane. Posle toga smo mi do kasnih popodnevnih časova ovde u pripremi za sutrašnji dan, onda dolaze pekari koji se spremaju da lože pekaru, pošto je ova pekara na drva, da bi ispekli hleb, tako da, mi smo ovde 24 časa“, navodi ona.

Korisnici kuhinje su, kako ističe, svi ljudi kojima je pomoć neophodna, i ne dele se, napominje, prema nacionalnosti i verskoj pripadnosti.

„U kujni se hrane i Albanci, koji uzimaju suve namirnice, ima negde oko 25 porodica koje svakog meseca, počektom meseca, dolaze da uzmu namirnice, to su naši dugogodišnji korisnici. Romi koriste hranu kuvanu u selu u Bostanu, u kameničkom delu. Ne vraćamo nikoga sa kazana. Svi su dobrodošli i svima će se pružiti onoliko koliko se može. To je kao jedno dete od 25 godina, to je zreo čovek, završio je sada već i fakultet, a evo narodne kujne toliko postoje, bez prestanka rada svih 25 godina. Teško je, nije lako, ali valjda će biti bolje“, navodi ona.

A da će biti bolje, uverena je, jer su ljudi oni koji joj, kako ističe, daju snagu.

„Ljudi mi daju snagu i normalno da bi bilo lepo kada bi se narodne kujne zatvorile i kada bi se svi vratili onome što su radili pre 1999. godine, da rade u rudniku ili u bilo kojoj drugoj fabrici na prostorima Kosova i Metohije, da gaje stoku, da obrađuju zemlju, da sve rade ono od čega su živeli pre, doprinosili pre 1999. godine. Bilo bi lepo da se kuhinje zatvore, da se svi vratimo u normalnom životu, ali mi ćemo postojati i do zadnjeg čoveka kome bude potrebna hrana. Naročito starima, bolesnima, nemoćnima i porodicama sa mnogo dece. Tu smo ne samo da im pružimo pomoć u hrani, već i u bilo kojim drugim potrebama i podršku da im damo, jer mi smo ovde na Kosovu i ne planiramo sa Kosova da odlazimo, tako da i ove porodice koje su uključene u rad i njima to jako mnogo znači. Kad ljudi dođu, pa kažu `danas smo došli samo na kafu, da popričamo, da vidimo kako ste`, pa se prisećamo, pa ih ja obiđem, vidim kako žive, treba li im šta, kada dođe zima mi im pomožemo u drvima, u nabavci šporeta, u spremenju zimnice. Znači odavde se jednostavno ne vrati niko da ne ode sa punom torbom ili punim stomakom. To je najbitnije“, zaključuje Stević.

Za pripremu hrane zadužen je kuvar Miladin Kostić koji je od 2001. godine sa upravnicom delio, i tužne, ali i srećne momente u kuhinji. Na pitanje da li mu je teško da priprema hranu kada je napolju hladno, ili na 40 stepeni, Kostić odgovara da ništa nije teško, ako se voli.

„Nije ništa teško kada imaš volju da radiš, kada znaš za koga radiš, znaš ko ti dolazi tu, svakodnevno dolaze i gledaš ozarena lica kada odlaze odavde. To mi daje neki moral i i dalje radim ovde, a nije teško verujte mi, imam dosta pomoćnika. U 7 sati počinjemo u 10.15 maksimalno bude gotovo svakoga dana, za tri i nešto sata mora da bude spremno, svi kazani od 1,9 litara, imamo 360 litara svakoga dana za oko 520 korisnika dnevno gnjilanski i novobrdski region, ali sve postižemo. Nije teško, jer se naviknete, ja sam gore radio u kuhinji, tu i 50 stepeni bude, onda moram hitno u hladnjaču gde je 15 stepeni, nije teško sve što se voli, jer ja volim to da radim“, zaključuje Kostić.

Svi ljudi dobre volje mogu pomoći Narodnoj kuhini slanjem sms poruke na broj 1033 u mrežama Mts, A1, Yettel i Globaltel (uz tekst – Pomoć Narodnim kuhinjama na KiM). Osim humanitarnih sms poruka, može se pomoći i direktnim uplatama preko žiro računa broj: 205-243659-06, na ime “Eparhija raško-prizrenska”, Manastir Gračanica, 38205 Gračanica, sa naznakom: “Pomoć za Narodne kuhinje”.