Tagespost: SPC čuvar srpskog identiteta na Kosovu

Nemački katolički portal Tagespost objavio je veliku reportažu o srpskom duhovnom nasleđu i crkvama na Kosovu, sa posebnim akcentom na ambijent i uslove u kojima danas žive monasi u manastiru Dečani.

Pripadnici KFOR danonoćno čuvaju manastir. Srpski pravoslavni manastir Dečani iz 14. veka liči na tvrđavu. Tokom svoje istorije stalno je napadan. U velelepnoj manastirskoj crkvi "Hristovo Vaznesenje“ prikazan je Hrist sa mačem u rukama, što je verovatno jedinstveno u svetu.

"Danas postoji bojazan od napada albanskih nacionalista. Dečane mnogi kosovski Albanci vide kao veliku srpsku zastavu, ali nama ne treba zastava – samo krst“, kaže iguman Sava Janjić, piše Tagespost.

Manastir se ne napada samo oružjem i grafitima, već i u medijima. Dečani se vide kao simbol srpskog identiteta, a to remeti albansko tumačenje Kosova i svih onih koji su za "veliku Albaniju" – odnosno spajanje Kosova i Albanije. Prema rečima igumana Save, na Kosovu je porušeno 150 srpskih pravoslavnih crkava. Dečani su verovatno jedina crkva u Evropi koja mora da bude trajno zaštićena od strane vojske da bi se sprečile pljačke i napadi.

Uprkos ogorčenosti prema NATO-u, iguman je zahvalan Kforu na zaštiti jer nema poverenja u kosovsku policiju, kao ni u vlasti u zemlji. Zahvalan je i vladama EU i Norveške koje su donirale velike sume novca za obnovu i proširenje manastira. On ne nalazi dobru reč za kosovsku vladu: manastiru pripada 600 hektara zemlje, što je čak potvrdio i Ustavni sud, ali vlada premijera Aljbina Kurtija odbija da izvrši presudu.

"Kurti hoće Veliku Albaniju“, smatra iguman Sava. Ali on želi samo vladavinu prava i punu zaštitu za sve građane. Ni jedno ni drugo ne postoji na Kosovu.

Srpsko pravoslavlje sebe vidi kao žrtvu

U manastiru se uvek videlo da će nas srpski diktator Slobodan Milošević "uvesti u mračnu budućnost“, kaže iguman, "ali nije on jedini krivac“.

Danas je slomljena vlast Srba nad ovim prostorom, koji oni vide kao kolevku svoje kulture. Srpska strana govori o dobrih 220.000 raseljenih Srba. U svakom slučaju, osim Mitrovice na severu, oni čine samo malu manjinu. Niko ne pati više od Srpske pravoslavne crkve, koja sebe vidi kao žrtvu razvoja i kao čuvara srpskog identiteta Kosova. Bez međunarodne zaštite, prema rečima igumana Save, nijedan Srbin ne bi živeo na Kosovu za godinu dana.

Bivši lokalni Srbi koji sada žive u obližnjoj Crnoj Gori ili Makedoniji došli su na parastos na dečansko groblje. Nadgrobni spomenici su oboreni. Groblje je više puta devastirano, čak i grobovi skrnavljeni, kaže iguman Episkop Andrej Ćilerdžić govori o dugoj emigraciji i povratku svog oca kući. „Svako ima samo jednu majku i samo jednu otadžbinu“, kaže on na srpskom. Žene plaču.

Katolička zvona i zov mujezina

Istočnije, u Bogorodičinoj crkvi u Gračanici, kod prestonice Prištine, podignutoj 1321. godine, dočekuje nas srpski episkop Teodosije Šibalić.

"Ovde su koreni naše kulture. Slika našeg naroda je vezana za ovaj region“, kaže on.

Danas samo pokušava da preživi, a to nije lako. Njegova crkva broji 120.000 vernika, 70 sveštenika, 23 manastira i više od 100 monahinja i monaha.

"Naš život je veoma težak 23 godine“, ali manastiri su najjači dokaz srpskog prisustva na Kosovu.

Vladika optužuje kosovske vlasti da žele da izbrišu ovo prisustvo. Ranije kroz devastaciju, sada kroz reinterpretaciju srpskih svetinja kao albanskog kulturnog nasleđa.

"Naše prisustvo ovde je nepoželjno“, kritikovao je Teodosije vlasti.

Misli se na srpsko prisustvo sa kojim se poistovećuje pravoslavlje.

Vladika kaže: „Godine 1999. ceo svet je pisao da Albanci na Kosovu stradaju. Zašto se sada ne piše o nama Srbima koji mnogo više patimo“.

Od vladike želim da znam da li on nema utisak da ih srpska politika koristi kao instrument.

"Mi nikada ne želimo da crkva postane instrument politike, ali želimo da sačuvamo duhovno i kulturno nasleđe“, odgovara vladika, i dodaje "ne mogu diplomatski da postupam, inače bi narod izgubio poverenje u crkvu.“

Žele se integrisati u društvo i istovremeno sačuvati sopstveni identitet. Koliko je ovaj ideal daleko od stvarnosti pokazuje njegov postskriptum: "Ako se ovako nastavi, prestaće prisustvo Srba na ovim prostorima“.

Sa sedištem u Prizrenu

U nekadašnjoj prizrenskoj metropoli, na jugozapadu Kosova, tradicionalna Bogoslovija je sjajno obnovljena uz pomoć EU i norveške vlade. Čuju se zvona katoličke crkve, zatim se sa nekoliko minareta oglasi mujezin sa zakašnjenjem. Pre 1999. godine ovde je živelo 12.000 Srba, danas samo njih desetoro. Među 50.000 muslimana ovde živi oko 3.000 Albanaca katolika.

Bogoslovija, nekada sravnjena sa zemljom od strane ekstremnih Albanaca, a kasnije obnovljena, nije jedino prisustvo Srba u Prizrenu.

"Vernika više nema, ali želimo da obnovimo ugljenisane freske“, objašnjava paroh Bogorodičine crkve u centru koja je izgorela 2004. godine.

Pre korone, pravoslavni hodočasnici su dolazili bar s vremena na vreme. Nekada su pravoslavni i katolički episkop imali sedište u Prizrenu, danas katolički episkop boravi u glavnom gradu Prištini, njegov srpski kolega u manastiru Gračanica.

Put Crkve je put Hristov, a to vodi ka raspeću, objašnjava vladika Teodosije i dodaje "svedočimo istinu i nadamo se vaskrsenju". 

Njegove misli odlutaju dalje od situacije na Kosovu do susednih zemalja Makedonije i Crne Gore.

Tamošnje teškoće su "više političke nego crkvene prirode“, kaže vladika.

U stvari, postoji posebna Makedonska pravoslavna crkva u Makedoniji, koju Srbi smatraju raskolničkom.

U Crnoj Gori političari pokušavaju da ostvare sličan razvoj.

Nadležnost i van granica Srbije

Zbog toga što je vaseljenski patrijarh carigradski Vartolomej, kao počasni poglavar svetskog pravoslavlja, dao Ukrajini autokefalnost (jurisdikcionu nezavisnost), vladika Teodosije strahuje od istog u Makedoniji i Crnoj Gori. Moli se "da je zagarantovano jedinstvo crkve“. To znači jurisdikciju Beograda nad pravoslavnima u susednim zemljama.

Srpska pravoslavna patrijaršija nalazi se u starom jezgru Beograda, nedaleko od gigantske crkve Svetog Save, završene decenijama kasnije, sa skoro blistavo svežim, zlatnim ikonama, po projektu Ruske akademije umetnosti, navodi se u tekstu.

Zabrinutost deli i poglavar crkve, patrijarh Profirije Perić.

"U Crnoj Gori nema crkvenog problema, jer interno nema nesporazuma. Međutim, postojao je problem između Srpske pravoslavne crkve i režima koji je hteo da raspusti crkvu“, kaže on, objašnjavajući crkvene borbe u susednoj zemlji.

Ovde su sa njim sve pravoslavne vladike u jedinstvu, samo političari žele razlaz.

Vernici znaju da pripadaju jurisdikciji srpskog pravoslavlja. U Makedoniji, pak, decenijama postoji pravi raskol koji on želi da pokuša da prevaziđe.

Bolno pitanje

Patrijarh, koji je na funkciji tačno godinu dana, oštro se ne slaže sa idejom da se kanonska autonomija pravoslavne crkve može posmatrati kao nešto poput krunisanja nezavisnosti pravoslavne zemlje: "Mi ne idemo u crkvu iz nacionalnih razloga ili radi ostvarivanja društvenih interesa. Crkva ne postoji da bi bila kruna jedne države, čak i ako postoje ljudi koji je tako shvataju. I srpsko pravoslavlje ima nadležnost mimo države i dužnost da brine o svojim vernicima gde god da žive. To nema veze sa međudržavnim odnosima Srbije i sredina na kojima žive Srbi".

Ali, da li patrijarh ovu razliku između crkve, nacije i države primenjuje i na Kosovo, koga se Republika Srbija još nije odrekla?

"Kosovo je bolno pitanje za nas. Svesni smo da svi imaju rane i nadamo se da svi možemo da živimo zajedno u miru. Kosovo je kolevka našeg naroda, naše kulture, svega što jesmo. Ovde su ne samo najdublji koreni, već i najlepši plodovi. Kosovo za nas nije mit ili samo geografska oblast, već savez, zakletva. Srpski narod ne može da razume sebe bez Kosova", kaže Porfirije i dodaje "ako budemo bili istrajni, situacija će se popraviti i naći ćemo održive modele suživota, nije lako, ali je moguće".

Albanski muslimani nalaze svoje hrišćansko poreklo

Iako je izabran pre godinu dana, Porfirijeva ceremonija inauguracije u njenom časnom sedištu u Peći još uvek se čeka. Peć se nalazi na zapadu Kosova, blizu crnogorske granice. Tu srećemo igumaniju Haritinu Pantić, koja u manastiru živi već 70 godina.

"Mi Srbi ovde više nismo dobrodošli", kaže ona. 

Neki su pretučeni, drugima su kuće spaljene. U gradu se monahinje trude da ne privlače pažnju. Ali i među Albancima postoji neizvesnost. Mnogi Albanci su joj rekli da je nekada bilo lepše, piše Tagespost.

Kosovski katolički biskup Dode Đerđi, koji je odgovoran za oko 50.000 vernika i 46 sveštenika, iznosi drugačiji stav.

"Uprkos svim poteškoćama, Kosovo ima sve što država može da ima“, kaže on.

Za pomirenje Srbije i Kosova potrebno je obostrano izvinjenje.

"Nema pomirenja bez izvinjenja! Hrišćanstvo nije rezervisano za Srbe“, kaže katolički biskup, koji navodi da se svake godine krsti oko 30 bivših muslimana.

Mnogi Albanci postaju svesni da su njihovi preci nekada - pre otomanske vladavine - bili hrišćani.

"Moramo da pokažemo muslimanima našu hrišćansku ljubav“, kaže biskup Dode Đerđi i poziva "pravoslavnu braću da šire misiju sa njim“.