Tog 12. juna počeo je pakao za Srbe u Prištini, Trajkovići jedva sačuvali žive glave, ali bi se sutra vratili

Kraj bombardovanja i ulazak NATO trupa na Kosovo 12. juna 1999. godine danas se različito obeležavaju, Albanci ovaj dan slave kao oslobođenje, a Srbi ga se sećaju sa tugom jer je tada počelo njihovo masovno iseljavanje pod terorom OVK.

Ilija Trajković iz Prištine se jako dobro seća tog 12. juna pre 21 godine i kroz razgovor za Kosovo Onlajn evocira uspomene na taj težak period.

“Svaki dan se po jedna porodica selila. Na žalost, mnogo toga se sećam, 70-80 odsto ljudi koji su tada otišli od tuge su umrli. Ništa gore u životu nema od toga, to su teške stvari”, rekao nam je Ilija.

Dodaje da je bilo raznih pretnji u to vreme, a u Prištinu su počeli da se naseljavaju neki novi ljudi.

Ilija je sa svojom suprugom Blagicom u Prištini živeo do marta 2004. godine, a u tih pet godina bilo je trenutaka kada nisu smeli ni u prodavnicu.

"Škije, škije..."

“Njima je bilo zabranjeno da prodaju bilo šta Srbima. Čak su mogli da budu novčano kažnjeni. A ti prodavci su nas poznavali, tu smo živeli toliko godina. Jedan od njih mi je rekao, komšo dođi uzmi sve što ti treba, ako nemaš pare daćeš drugi put, samo nemoj ništa da pričaš. Tako smo se snalazili”, priča Ilija.

Blagica Trajković je tih godina nakon sukoba na Kosovu strahovala da ne budu kidnapovani.

“Niko nije znao da kod crkve žive Srbi. Pop nam je bio tu i još šestoro ljudi”, kaže nam Blagica.

Ona ističe da ih komšije Albanci nisu nasilno terali da napuste kuću, ali su im njihova deca svakodnevno pravila probleme.

“Idemo u crkvu, a kad se vratimo prozori slomljeni, bacali su staklene flaše, zvali nas "škije, škije". Popnu se na krov, nisam izlazila iz kuće, teško je bilo. Ali eto Bog, hvala njemu, on nas je sačuvao”, priseća se Blagica tog mučnog vremena u Prištini.

A onda, kada se činilo da će situacija biti bolja usledio je martovski pogrom 2004. godine. Za Iliju je taj period jako bolan jer je gledao iz kuće kako gori crkva Svetog Nikole.

“To mogu da zaboravim samo kada umrem”, kaže nam kroz uzdah Ilija.

“Bilo je oko 7,15 časova uveče i mi kroz prozor gledamo gužva, galama. To se stuštilo, bilo ih je 300-400. Polupali su ogradu, slomili vrata, prozore od crkve i zapalili. Zvali smo vatrogasnu službu, kažu da su dolazili ali smo posle čuli da su postavili betonske prepreke kod muzeja pa nisu mogli da dođu”, objašnjava Ilija.

Nakon toga, porodica Trajković i preostali Srbi  iz Prištine su bili privremeno smešteni u bazu KFOR, gde je nekada bila kasarna, a nakon nedelju dana su prebačeni u kolektivni centar u Gračanici. Neki Srbi su se tada odselili sa Kosova dok su Trajkovići ostali i danas žive u Lapljem Selu.

Kuća u Prištini i dalje Trajkovića

Kuću u Prištini nisu prodali, a svoj rodni grad nikada ne bi ni napustili dobrovoljno.

”Bilo je 78 kuća Trajkovića u Prištini, niko nije imao ni metar zemlje van Prištine”, kaže Ilija i dodaje: Mogao sam da prodam kuću ali nisam zainteresovan da je prodajem. Ja bih bio najsrećniji kad bih mogao da se vratim, to je moja želja”, kaže Ilija Trajković.  

Uprkos svim problemima i Ilijina supruga Blagica bi se vratila u Prištinu.

“Sutra bih se vratila. Više volim da mi tamo naprave kuću nego ovde da živim. Nismo navikli na stan. Kad idem u crkvu ja obavezno idem da vidim kuću. On ne može, on mnogo tuguje”, kaže Blagica.

U Prištini je pre sukoba 1999. godine živelo oko 40.000 Srba, koji su grad napustili nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kojim je prekinuto NATO bombardovanje SR Jugoslavije i dogovoreno povlačenje srpske vojske sa Kosova.

Prema nezvaničnim  informacijama, u kosovskoj prestonici danas živi desetak preostalih Srba, uglavnom starijih osoba.