U isposnici Svetog Petra Koriškog iznad Prizrena: Svetlost, strah i poricanje

Na litici na ulazu u malu oslikanu pećinu, visoko u brdima Šar-planine iznad Prizrena, velika, svetla šaka blagosilja nad provalijom. Freska „Isus vaskrsava Lazara“, kao da je juče nastala, visi nad ponorom. Okolo okomite stene, huk Koriški reke, sneg pri vrhovima Šare i pogled na Metohiju. U tu pećinu je u 13. veku pobegao od tadašnje svetske vreve, od roditelja, od sestre i od ljudi pustinjak Petar Koriški, piše "Politika".

„Na jednu visoku stenu se prope, prihvatajući se prstima, i tako kao na stub sa mukom uzašav, obrete visoko na ovoj steni jednu pešteru (pećinu), kao od Boga spremljenu, i veoma Bogu zahvalivši uzveseli se zbog nje“, piše o ovom neobičnom čoveku i mestu, početkom 14. veka, Teodosije Hilandarac.

O pećini, ličnosti i podvigu odbeglog pustinjaka nastao je duboki, dramatični - a mnogi tvrde - i najbolji književni tekst srpskog srednjeg veka.

Stigli smo na ulaz u tu malu Petrovu pećinu upravo na Lazarevu subotu,uoči Vaskrsa ove godine.

Siniša Živić se krsti i ljubi podnožje freske. Sveti Petar Koriški je njegov svetac-zaštitnik. Na taj dan je, 18. juna 1999. godine teško ranjen na svom radnom mestu u Prištini. Preživeo je, to mu je drugi rođendan.

Unutra u hramu – pećini, ispod svetlih fresaka snažnih boja, neko je pre samo nekoliko sati kopao i prevrtao kamenje. Na tom mestu je ispod nogu Svetog Grigorija Bogoslova, Vasilija Velikoga i svih ratnika, počivao pustinjak iz Koriše sve dok nije, u nesigurnim vremenima - verovatno 1763. godine  - prenesen u drugu pećinu u Crnu rijeku, manastir kod Ribarića u Ibarskom kolašinu.

Na odeždama svetitelja sada piše OVK, a na vrhu stene, nekoliko metara iznad isposnice, postavljena je nova zastava Republike Albanije.

Sveti Petar je ovde pokušavao da se odrekne svega što ga je vezivalo za svet i zemaljske slabosti. Tu je jeo „izdanke divljeg bilja i gorski bukovi žir“, tu mu se javljao glas umrle sestre: „Tebe jedino umesto roditelja imađah i s tobom, sve napustivši, pođoh, a ti me samo ostavio jesi! Od gladi i plača iznemogla propadam, a ti živiš ne brinući se za mene kao da sam ti tuđa“ piše talentovani Teodosije i opisuje njegovu dramatično borbu sa zmijom, simbolom zla koja ga je teško mučila i do krajnjih granica dovodila njegove fizičke i duhovne sile.

„U doba kad je živeo Petar Koriški čovekova duša već je postala poprište koje je i samo pozornica borbe anđela i demona, ili, kako bi se to modernim psihološkim jezikom reklo, borba čovekovog Ja za svoj integritet i slobodu između sila nagona, svoje savesti i realnosti“, zaključuje akademik Vladeta Jerotić.

Današnja realnost govori da ova pećina, koja se nalazi između neba i zemlje, u potpunoj zabiti, predstavlja mesto velike i trajne borbe sila dobra i zla oko kojih je i nastala. U svakom udarcu pijuka u freske, u polomljenoj kadionici zaglavljenoj u zidu što je ostavio neki retki posetilac, u vosku sveća bačenom u prašinu, oseća se sukob koji neprekinuto traje.

Ovde je sve preimenovano, postavljena je albanska zastava, mesto se zove Kabaš po starom zavičaju doseljenika iz Albanije, a krajem 19. veka - do Prizrenske lige - turska dokumenta još beleže da se oblast zove Sveti Petar. Upravo ovaj period do 1912. godine, verovatno najveće nesigurnosti i anarhije na Kosovu, ostavio je najviše zapisa (grafita) na zidovima isposnice. Grafitnom olovkom u dnu freske, po obodima oreola potpisivali su se Zaharije, Jovan, Blagoj, Dionis, Dušan, Radoje....Izgleda da je najviše volela da se potpisuje generacija prizrenskih bogoslova iz 1902 godine.

Samo retki Srbi, čijem nasleđu, duhovnosti i kulturi ovaj isposnički kompleks pripada, dolazili su ovde u proteklih 25 godina, ali to ovu svetinju ne isključuje iz konflikta i devastiranje, iz poprište borbe koja često izgleda besmislena i tragična.

Poslednji nemirni period, uoči i posle bombardovanja 1999. godine, ostavio je litinicu i nova imena: Kusha, Adem, Sani, Cathy - najviše oko mesta gde je nekada bio koriški pustinjak. Izvaljeno kamenje iz groba sa strane piše evil (zlo)i shteti (država).

Koga i šta danas privlači taj nekadašnji snažni duhovni centar? Da li je i dalje izazov savremenom čoveku i njegovom identitetu? Da li su se sukobi i borbe koje je vodio Sveti Petar Koriški da bi se približio Bogu pretvorili u današnje sukobe koji ovaj prostor udaljava i od Boga i od vrednosti? Kome smetaju ove lepe freske okruženje strahom, mržnjom i poricanjem?

Spasavanje i očuvanje srpskog nasleđe na Kosovu i Metohiji suočava se sa dva složena i dugotrajna procesa -reč je o prisvajanju i uništavanju. Albanska zastava na isposnici Svetog Petra Koriškog trebalo bi da govori da je mesto prisvojeno i zauzeto, da je pod nekom vrstom „zaštite“. Neko od kosovskih vlasti se potrudio da posečeš šikaru oko kapije, da počisti stepenice do pećine i fresaka, da iskrči rastinje pored monumentalnih stubova podignutih u 14. veku. Car Dušan je u ovaj kraj prepun crkava doveo Mitropolita serskog Jakova da odavde rukovodi podizanjem Svetih Arhangela, vladareve monumentalne grobne crkve, koja je takođe pretvorena u ruševine i koja i danas ne može da se obnovi zbog administrativnih i etničkih prepreka.

Uništavanje je deo dugog procesa koji po dubini teritorije devastira srpsko nasleđe. Odmah ispod puta, pored isposnice, stoje ostavljeni pijuk i lopata s prikraćenim drškama, kanapom za spuštanje i vezivanje onih koji traže blago. Moguće da su nas primetili da dolazimo i samo čekaju da odemo kako bi nastavili svoj posao. Velika četvrtasta rupa i sveže pomerena zemlja ispod stubova nekadašnjeg hrama govore da je tu neko nedavno kopao. Kosovska policija je u nekoliko navrata hapsila osobe iz organizovane grupe tragača za blagom koji su kopali po zidovima i kompleksu, ali su kazne male i neznatne naspram značaja i blaga koje se uništava i nestaje. Razbojnici su čak uspevali da pobegnu iz policijskog automobila, piše u saopštenjima kosovske policije.

Sigurno je da se ova pustinja, bez obzira na to koliko je udaljena od naseljenih mesta i ljudi u novoj kosovskoj administraciji, istovremeno vidi kao nasleđe koje treba ili prisvojiti ili uništiti. Bez obzira na sve, te lepe freske nad ponorom su jasan znak da su umetnost i duhovnost preživele, kao i da je žitije Svetog Petra, uprkos proteklom vremenu, priča o našim ličnostima - unutrašnjim i opštim sukobima.

Prelazimo preko Koriške reke, iz čije bistre vode svetlucava crvenkasto kamenje. Nekoliko kilometara niže, prema selu Koriša, lokalni seljaci tovare i seku drva. Iznad samog sela na mestu Gradina vide se ostaci crkve i oltar okrenut istoku, pored je jarbol i na njemu ogromna albanska zastava. Prema dostupnim podacima, ovde su kosovske vlasti u više navrata vršili iskopavanja na temeljima crkve iz šestog veka. Nekoliko albanskih mladića kreće prema crkvi i zastavi. Možemo da fotografišemo samo izdaleka. Silazimo u selo Koriša, teško je videti ostatke crkava u ovom selu, Crkvu Presvete Bogorodice sa slikarstvom iz 16. veka ili srpsko groblje. Jedino sa leve strane puta stoje stoje dve lepe zapaljene kuće sa belim fasadama. Jedini znak da su ovde bili Srbi.