Vlasnicima vikendica na Gazivodama ističe rok za uklanjanje objekata: Gradio sam kutak za starost, sada taj san nestaje

U selu Međeđi Potok, na obali Gazivoda u opštini Zubin Potok, ovog vikenda vlada neuobičajena tišina. Desetak vikendica je prazno, uprkos letnjim temperaturama koje dostižu i 40 stepeni. Za razliku od prethodnih godina, kada je ovo područje bilo puno posetilaca i porodičnih okupljanja, među vlasnicima danas preovladava neizvesnost zbog rušenja vikendica na drugim delovima obale i najava da bi isti scenario mogao da zadesi i njih.

Prethodnih godina, tokom leta je ovde bilo puno graje i veselja. Porodična okupljanja, kumovska druženja, proslave rođendana, rođenja i venčanja neretko su obeležavani u vikendicama koje su vlasnici ustupali ne samo svojoj familiji već i prijateljima, komšijama, a neretko i poznanicima koje su tih dana tek upoznali.

Kako vlasnici kažu, to je bilo parče raja koje su hteli da dele sa svim dobrim ljudima koji su želeli da osete čari letnjeg provoda na jezeru Gazivode.

Idiličnu priču ovih dana kvare senke buldožera i mašina čije se kretanje prolama sa drugog kraja jezera.

One iste mašine koje su pre nekoliko dana do temelja srušile vikendice nalik ovima, po odluci kosovskog Ministarstva infrastrukture, preduzeća „Ibar-Lepenac“ ili drugih institucija koje su vlasnicima naložile da uklone objekte u roku od deset dana ili će to oni učiniti. 

Vlasnik jedne od vikendica Vidosav Kragović svakodnevno dolazi, zaliva cveće oko objekta, čisti i sa nevericom i nadom gleda i odmerava svaki deo vikendice, ciglu, kamin i roštilj.

On je domaćin koji, poput najvećeg broja stanovnika Ibarskog Kolašina, svoje pretke pamti kao ljude koji su uvek davali bar nešto od svoje lične imovine za dobrobit svih.

Kaže da je sam, svojim rukama izgradio svih 87 stepenica do samog jezera, da je bunar dubok 42 metra pronašao uz pomoć Albanca koji se razume u pronalaženje bunarske vode, te da je često na obali sa albanskim pecarošima razmenjivao ribolovačka iskustva i da je sa svima koje je ovde zatekao delio i koru hleba i čašu vode.

„Jednog dana su se pojavila pismena obaveštenja da papire koje posedujemo u vezi sa objektima odnesemo u Policijsku stanicu u Zubinom Potoku. To je bilo pre dve godine, a onda je nastao tajac. U međuvremenu, neko je nasuo prilazni put i napravio veliki parking na kom može da se parkira više od 20 vozila. Nedaleko odatle sniman je i predizborni spot Agima Bahtirija za kosovske izbore. Mi ne znamo šta je plan, ali krajem jula smo zatekli trake koje i dalje stoje na objektu. Jednog od komšija su obavestili da pozove ostale i da dođemo u Prištinu, u Ministarstvo poljoprivrede i ruralnog razvoja. Kada smo tamo otišli, već su nas čekala rešenja koja su bila i prevedena i u kojima je pisalo da imamo rok od deset dana da uklonimo sve sa parcele“, započinje svoju priču Kragović.

On kaže da je bio u neverici kada je preuzeo rešenje u Prištini i da se tog trenutka prisetio svojih dečačkih dana i svojih korena, koji su više od 200 godina vezani za Ibarski Kolašin.

„U dokumentima je zapisano da moji koreni 200 godina unazad postoje na ovim prostorima. Moja vizija je bila da, i pored svega što se dešava, istrajemo na ovim prostorima, ali ono što se dešava poslednje dve do tri godine, a posebno poslednjih dana, u Zubinom Potoku, dosta me je obeshrabrilo. Nisam čovek koji će da poklekne i koji se plaši, ali mislim da sam pogrešio u svojim razmišljanjima. Kada sam dobio rešenje, nadao sam se nečemu, ali ne i tome da za deset dana moramo da uklonimo sve. To što sam godinama radio, od 2017. godine kada sam potpisao ugovor sa 'Srbijašumama', koje su tada jedine bile na terenu, do danas nije bilo predmet nijednog prigovora niti opomene. Niko me nije pitao ni da li sam tu, ni da li imam papire. Odjednom su se pojavili ljudi koji su lepili ove trake i govorili da je ovo vlasništvo Republike Kosovo, odnosno Kosovskih šuma. Oni su znali da 'Srbijašume' funkcionišu. Ne znam zašto to nisu sprečili ako kažu da su vlast od 2008. godine“, kaže naš sagovornik.

Posebno ističe da je gradio porodični kutak za sebe i svoju porodicu i da je sanjao da će ovo biti mesto koje će u starosti njemu i njegovoj supruzi pružiti mir i spokoj.

„Imao sam viziju i plan za ovo što sam gradio. Nisam gradio kuću, već kutak za sebe i svoju suprugu, za period koji dolazi, za te kasne godine. Međutim, sada mislim da je taj san neostvariv. Apsolutno nisam osetio da bilo ko u Prištini shvata moju brigu ili moju situaciju i da želi da nam pomogne. Osetio sam cinizam kroz neku prividno finu priču. Rešenje mi je uručio direktor Inspektorata za šumarstvo i lov. Kada sam mu rekao da na placu imam bunar dubok 42 metra, koji sam sam platio, da sam za bušotinu doveo Albanca koji se time bavi, kao i da imam splav i čamac koje sam napravio za sebe i svoju porodicu, rekao mi je: ’Ne, više nećeš moći da se kupaš tu. To će ti biti zabranjeno’. Šta to znači, videćemo u budućnosti“, prenosi nam Kragović utiske iz razgovora sa inspektorom u Prištini.

Kragovića posebno bole dvostruki aršini, zbog kojih, kako kaže, Srbi treba da se osećaju podređeno, dok se istovremeno u neposrednoj blizini njegovog objekta grade parkinzi, postavljaju video-bimovi, pa čak i improvizovani lokali.

„Oni koji se ne plaše još uvek su ovde i nadam se da ni mi koji ne osećamo strah nećemo otići odavde. Međutim, ukazao sam im u razgovoru na dvostruke aršine i na to da smo mi Srbi dovedeni ne samo u podređen, već i u ponižavajući položaj. Ukazao sam da su finansirali parking i uredili plažu za ljude koji dolaze južno od Ibra, za šta nemam ništa protiv. Čak su doneli i kiosk, veliki ekran i poljske toalete. Kada sam im to predočio, rekli su mi da su to finansirale neke strukture. Hteo sam da ih demantujem i rekao sam da je to finansirala vlada Kosova, da je ministar policije često ovde prisutan i da policija često obezbeđuje to mesto. Nisu mi dozvolili da kažem šta imam. Za mene je najstrašnije što mi nemamo gde da se okrenemo. Kako bi naš narod rekao: ’Napred visoko, pozadi duboko.’ Tu smo gde jesmo. Nadam se da ćemo izdržati i ostati tu gde su nam koreni“, ističe Kragović.

Rok za rušenje se bliži, pa smo pitali Kragovića šta očekuje i ko će biti srećan ako njegovog sadašnjeg objekta više ne bude.

„Dali su nam mogućnost da uložimo žalbu, što sam iskoristio i uputio žalbu departmanu koji je za ovo zadužen. Čekam odgovor. Rekli su mi da nakon toga mogu da idem i na sud. Kako će sada postupiti, ne bih znao da kažem. Nadam se da neće biti onako kako je bilo sa druge strane jezera“, nada se Kragović.

Za medije molba da predstave „celom svetu“ šta se dešava, a za predstavnike međunarodne zajednice poruka da, kako kaže, isprave grešku.

„Vi, mediji, ispratite ovo i predstavite narodu, široj javnosti i celom svetu šta se dešava. Možda se jednog dana dokaže da je sve ovo bio veliki teror, velika greška i da međunarodna zajednica to nije smela da dozvoli. Nažalost, sada žmure, stoje sa strane i gledaju. Ja ne pripadam nijednoj stranci, ne bavim se politikom. Ja sam običan domaćin, čovek koji je živeo, koji živi ovde i namerava da ostane“, zaključio je Kragović.